Између Бизмарка и Хитлера

И кад би неком чаробном руком украјинска криза ноћас била заустављена, опет ујутро у Европи много тога не би остало исто, не би било враћено у стање пре кризе. А не би не зато што иста неће остати Украјина, већ што иста неће бити Немачка.

Незамисливо се догодило кад је у четвртак у парламенту ЕУ у Стразбуру, који није успео да дефинише ниво санкција против Русије, фракција Зелених дала нацрт резолуције којом се бившем немачком канцелару Герхарду Шредеру „забрањује да се убудуће обраћа јавности о питањима украјинске кризе“. Да није ту само била реч о потезу зелених „фрикова“, показала је подршка из утицајног круга конзервативне Народњачке странке Европе.

Шта је било разлог да се Шредеру ускрати право на мишљење, и то на месту које себе сматра храмом где се негују традиције послератне европске демократије? Бившем канцелару замера се што је одбио да јасно осуди политику Владимира Путина, истовремено подсећајући да је НАТО агресија на Србију, у којој је као канцелар и сам учестовао, изведена мимо међународног права.

Уместо одмеравања последица које такав предлог може да има на стање одавно опадајуће европске демократије, вредно је размотрити његов карактер. Наиме, он има свој дубоко ирационални аспект, где се прети изолацијом сваком ко се усуди да у критичном тренутку изађе изван владајуће матрице мишљења. Не мање од тога, тај предлог очитује и један дубоки страх и нелагоду европске политичке класе. Наиме, свако ко прати интернет-коментаре читалаца у online издањима највећих европских новина лако ће приметити да је разумевање западне публике за Путинове потезе у Украјини несразмерно веће од онога које и могу и смеју да покажу западне елите. Речју, веома брзо се показало да грађани ЕУ о украјинској кризи мисле различито од својих елита, тако да, колико год изгледао усамљен, Шредеров став је све само не то. Истовремено, на европској сцени највеће разумевање за Путина, па и за демократско право Шредера на изрицање става, показале су странке, које се у медијима ЕУ називају „ултрадесничарским“ и које би, према неким проценама, могле ускоро да заузму више од трећине места у парламенту ЕУ. Наравно, кад се „ултрадесничари“ покажу као последњи браниоци демократије, то говори да није реч ни о каквим ултрадесничарима, већ свету који штити интересе и права грађана. И, још више, колико се европски политички mainstream одвојио од елементарних вредности које јавно исповеда и од оних чије ставове би морао да заступа.

ПОЉСКО ПОНИЖЕЊЕ МЕРКЕЛОВЕ

Политичке импликације предлога за Шредерову изолацију, међутим, још су значајније. Наиме, тешко је веровати да бивши немачки канцелар може да буде слободан стрелац, који у јавности према осетљивим питањима наступа без консултација са влашћу. Колико год да савремено српско политичко искуство налаже како је премијер, како постане бивши, човек виђен за Централни затвор или бар, како је писао Нушић, „за Ивањицу“, бивши канцелар је међу Немцима ванредно угледна личност, чија ретка реч у јавности не може да прође без одјека. Отуда је питање да ли је разлог за толико ригидан однос према Шредеру и основана сумња да то није било никакво усамљено мишљење, већ нешто што мисли део политичке елите и, у овом случају, озбиљна већина немачке пословне елите.

Наравно, није тешко наслутити одакле је Зеленима стигао импулс за осуду Шредера. Био је то исти онај импулс који је само дан пре тешко понизио немачку канцеларку Ангелу Меркел. Наиме, најављујући свој састанак са Меркеловом, који се одиграо у среду, Пољски премијер Доналд Туск најавио је да према њој неће имати милости. “Немачко ослањање на руски гас може да ограничи суверенитет Европе“, рекао је Туск, сврставајући тако Немце у неку врсту европске пете колоне, у круг руских савезника, који раде о глави европском суверенитету и безбедности.

Очигледно, Северни ток је деликатно питање за Немачку, која добар део свог привредног раста, посебно после одустајања од нуклеарне енергије, базира на јефтином руском гасу. Истовремено, Немци раст свог извоза, на који су толико поносни, данас највише остварују на руском и кинеском тржишту, док је за исто то време њихов извоз у кризом погођену Европу прилично смањен. Осетљиво питање, међутим, овај пут није захтевало и осетљивог саговорника. Наиме, дало би се очекивати да ће Вашингтон – који на врхунцу украјинске кризе поставља питање зависности Немачке и Европе од руског гаса – у тако важну мисију Меркеловој послати Барака Обаму или бар Џона Керија. Али не, послали су јој Туска, типа који испуњава задатак и преноси поруку, са којим се не може расправљати, већ је могуће само по њему послати одговор.

НЕМАЧКИ И СРПСКИ ИЗБОР

Илустрације ради, избор Туска, који захтева од Меркелове да одустане од руског гаса, много је драстичније него кад из Брисела у Београд са новим захтевима пошаљу Јелка Кацина. Елем, није Тусково било само да донесе поруку и врати одговор већ и да саговорницу понизи, да јој покаже да тамо у великом свету моћних његове политичке габарите одмеравају нивоом посете. Мера тог нивоа био је, наравно, Туск.

Немачка, од које се тако директно захтева да одустане од руског гаса и којој се превентивно затварају уста забраном Шредеру да говори, наравно, још није исцрпела своје могућности да балансира између оданости Вашингтону и свог суштинског економског интереса. Али ти ресурси се ипак троше док се Меркелова придружује осудама Русије, истовремено се веома трудећи да преко усана не превали ни реч о америчкој идеји за економске санкције против Путина и Москве.

Са једне стране, то наговештава да ће она морати да преузме иницијативу у западним преговорима са Путином, рачунајући на све ризике тог посла, будући да оно што Немачка у Украјини хоће са Русијом готово да и не личи на оно што хоће Вашингтон. И то, коначно, Немачку доводи на њену највећу раскрсницу од уједињења, а можда и од Другог светског рата. Наиме, украјинска криза још једном је показала, али више него икада пре, да је дугорочно неодржива немачка позиција економског дива и политичког патуљка. Тај дисбаланс мора да се уравнотежи. Речју, или ће Немачка, као патуљак на концима Вашингтона, морати да умери, можда чак и заустави свој економски раст заузимајући прве редове у антируској офанзиви, или ће порасти у сразмерног политичког гиганта, плаћајући високу цену одупирања Вашингтону. Наравно, одговор на то питање неће доћи преко ноћи, биће то процес који би могао да траје веома дуго, али украјинска криза могла би да наговести немачки смер кретања. Дубока укорењеност америчке контроле у Немачкој не даје много наде у промену курса Берлина, али зар одлука Меркелове да прихвати драстично успоравање економског раста изгледа вероватно? Можда ће у тој одлуци улогу играти и чињеница да Немачка, поједностављено гледано, бира између повратка суверености и повратка нацизму, између Бизмарка и Хитлера.

Колико год то парадоксално изгледало, немачки избор данас се не разликује много од српског, с тим што Немци бране свој раст, а Срби свој опстанак. Ако је дакле, према критеријумима Вашингтона, Туск био адекватан гласник за Меркелову, којој се преко њега поручило да се има завршити енергетска сарадња са Русијом, и то у ситуацији када је Северни ток, којим се гасом снабдева Немачка, свршен чин, односно одавно завршен пројекат, каквом гласнику ии каквој поруци онда може да се нада Србија поводом Јужног тока, који фактички још није ни започет?

Хоће ли после избора Вучићу то са Јужним током саопштити Кацин, или, ће понижење бити адекватније да му у тусковску мисију у Београд пошаљу Хашима Тачија? То и није најважније пред чињеницом да ће Јужни ток заправо бити фокусна тачка српске послеизборне политике, нешто од чега ће зависити и све друго, а о чему се неће моћи расправљати и тражити компромис ни са једним од великих играча. Постојаће само одлука и последице.

Доналд Туск, који се за рачун Вашингтона поставио између Немачке и Русије, показао је да из историје није научио ништа, заборављаући како је Пољска пролазила кад би се за рачун прекоморске силе нашла између два моћна суседа. Да ли је Ангела Меркел бољи ученик историје, тек ће се видети по њеном коначном односу према Русији. А Србија? Она још није пред питањем који ће пут изабрати, већ да ли ће сама да бира или ће пре тога бити изабрана.

Извор: Нови Стандард