Jasenovac – logor srpske smrti i uvek živa istorija!

JASENOVAC, najveći koncentracioni logor za istrebljenje ljudi na prostorima Balkana sačinjavao je kompleks podlogora, u neposrednoj blizini, na obali reke Save, oko 62 milje (100 km) južno od Zagreba. Logor za žene, Stara Gradiška, koji se nalazio malo dalje, takođe je pripadao ovom kompleksu.

Jasenovac je osnovan u avgustu 1941, a bio je rasformiran tek u aprilu 1945. Ustaška štampa obznanila je javnosti 23. avgusta 1941. da su prve barake za zatvorenike izgrađene u blizini sela Bročice i Krapje i da će logori biti korišćeni u svrhu isušivanja Lonjskog polja. U stvari, to je bio začetak zloglasnog genocidnog projekta ustaške hrvatske države.

Stvaranje samog logora, upravljanje i nadzor nad njim bili su povereni III odeljenju Ustaške narodne službe (UNS), na čelu sa Vjekoslavom (Maksom) Luburićem, koji je lično odgovarao za sve što se tamo događalo. Oko 600,000 ljudi pobijeno je u Jasenovcu, uglavnom Srba, Jevreja, Roma i protivnika ustaškog režima. Broj jevrejskih žrtava kreće se između 20,000 i 25,000, od kojih je većina pobijena do avgusta 1942., kada je otpočela deportacija hrvatskih Jevreja u Aušvic, radi istrebljenja. Jevreje su u Jasenovac slali iz svih krajeva Hrvatske (i Bosne i Hercegovine, prim. prev.), iz Zagreba, Sarajeva i ostalih gradova i varošica. Većina je ubijena odmah po dolasku, na nekom od stratišta blizu logora: Graniku, Gradini i drugim mestima. Oni koji su ostavljeni u životu bili su uglavnom ili visoko obrazovani profesionalci ili zanatlije čije im je znanje i umeće bilo potrebno (lekari, farmaceuti, električari, obućari, zlatari itd.) i radili su u radionicama i fabrikama u Jasenovcu. Životni uslovi u logoru bili su krajnje surovi: oskudna, slaba hrana, bedan smeštaj, izuzetno oštra disciplina i neverovatno okrutno ponašanje ustaških čuvara. Uslovi su se poboljšavali jedino tokom kratkih perioda, u vreme poseta delegacija, kao što su bile posete delegacije novinara u februaru 1942. i Crvenog Krsta u junu 1944.

Ubijanje i mučenja u logoru dostigli su vrhunac krajem leta 1942., kada je na desetine hiljada srpskih seljaka deportovano u Jasenovac iz područja gde su se vodile borbe protiv partizana, u oblasti planine Kozara. Većina muškaraca pobijena je u Jasenovcu. Žene su slali na prisilni rad u Nemačku, a decu su odvajali od majki; neka su pobijena, dok su ostala rasuta po sirotištima širom zemlje.

U aprilu 1945., partizanska vojska došla je nadomak logora. U pokušaju da izbrišu tragove zločina, ustaše su digle u vazduh sve barake i pobili većinu logoraša. Pokušaj bekstva zatvorenika nije uspeo i tek ih je nekoliko preživelo

Kompleks Jasenovačkih logora smrti sačinjavali su sledeći logori:

Logor I Bročice (= Bročke Jasenine), zvani i „Versajev“ logor, formiran već u leto 1941. godine od nekoliko baraka ograđenih bodljikavom žicom, na ledini (livadama) južno od reke Veliki Strug, između šume Krndija i puta Jasenovac — Novska, na terenu sela Bročice, severno od Jasenovca. Radio je samo nekoliko meseci, do kraja septembra 1941, kada je ukinut zbog poplava. Progutao je desetinu hiljada nevinih žrtava, masovno ubijanih u livadama i u šumi Krndija, gde su i zakopavani.

Logor II Krapje, otvoren uskoro posle I logora, nekoliko kilometara uzvodno Savom od Jasenovca, pokraj sela Krapje (Plesmo), kraj šume Gornja Krndija, i trajao je od leta do polovine novembra 1941, kada je ukinut zbog poplava. I u njemu je zatrveno preko deset hiljada žrtava, čega su svedoci i pet velikih masovnih grobnica u obližnjoj šumi Gornja Krndija. Do nedavno, dok prostor bivšeg logora nije bio zaštićen, seoske svinje rijući nailazile su na ljudske kosti.

Logor III Ciglana, ustvari glavni logor Jasenovac, koji se nalazio ispod samog sela Jasenovac, a na njegovom terenu, na levoj {12} obali Save pa do reke Veliki Strug (na severu) i do stalno dograđivanog nasipa u močvarnom Lonjskom polju, tačnije Mokrom polju (na istoku). Kada se govori o logoru Jasenovac onda se misli prvenstveno na ovaj središni logor zvani Ciglana, nazvan tako zato što je tu već bila ciglana, parna pilana, centrala i druga  postrojenja i radionice firme „Bačić i drug“. Protezao se ovaj najstrašniji logor smrti na oko sto hektara močvarne ravnice, tamo gde je danas jasenovački Kameni Cvet, okružen veštačkim jezerima, ostatcima nekadašnjih rupa od ciglane, i brojnim humkama koje označavaju bivše logorske objekte i masovne grobnice. (Kameni Cvet danas neki zovu „strategijom organizovanog zaborava“).

Logor III je imao svoje podrazdele — muški, ženski i dečji logor. Ovaj središni i najveći logor u Jasenovcu imao je svoje odseke ili „radne grupe“: 1. lančara, 2. pilana, 3. ciglana, 4. kožara, 5. građevina, 6. centrala i još neke druge. Taj glavni deo koncentracionog logora bio je u početku ograđen redovima bodljikave žice, a kasnije je opasan sa tri strane visokim zidom, dok je sa četvrte strane bila reka Sava. Na zidovima je bilo izgrađeno desetak visokih kula stražarnica i povrh zidova postavljena bodljikava žica i uvedena struja.

Osnovna namena ovoga Logora III, kao i ostalih delova „Sabirnog i radnog logora Jasenovac“, kako ga je ironično zvala ustaška vlast, bila je: sabiranje i uništavanje pre svega Srba, dakle organizovani genocid nad Srpskim narodom u tzv. Endehaziji, a zatim i drugih „nepoćudnih elemenata“, pre svega Jevreja i Cigana, a onda i komunista i svih koji su se na bilo koji način suprotstavljali ustaškoj vlasti i satrapskoj državi. Glavna mesta mučenja i ubijanja nedužnih ljudi u ovom „Zbirnom logoru“ bili su: Ciglana, gde je bio i krematorijum za spaljivanje ljudi (poznat kao „Pičilijev krematorij“), zatim poznati nasip smrti („armiran“ ljudskim telima i kostima), pa kula „zvonara“, „tunel“, „lančara“, „granik“ (gat) na samoj obali reke Save, skela (splav) na Savi, i najzad šuma Gradina, preko Save na bosanskoj strani, o kojoj ćemo progovoriti posebno. Unutar Logora III bio je jedno vreme formiran posebni „Logor III-C“, gde su bili zatvarani i uništavani Cigani.

Centralni logor Ciglana radio je „punom parom“ od polovine septembra 1941. do 23 aprila 1945. godine i u njemu je svakodnevno bilo na stotine ili hiljade logoraša, koji su skoro svakodnevno zatirani, jer su uvek pristizale nove kolone nedužnog Srpskog naroda, pa je trebalo praviti mesta za nove logoraše. Kroz ovaj logor prošlo je i postradalo najviše žrtava: nekoliko stotina hiljada duša, uglavnom Srba, a sa njima i dvadesetak hiljada Cigana i otprilike toliko Jevreja, kao i izvestan broj Hrvata i manji broj Slovenaca. Roma je u Jasenovačkim logorima ubijeno oko 25.000, to jest skoro svi sa terena zloglasne „Nezavisne Države Hrvatske“. Jevreja je u NDHaziji ubijeno oko 33-35.000, a od toga preko polovine u Jasenovačkim logorima. (Ostali Jevreji pobijeni su uglavnom u logoru Stara Gradiška, Bakovo i na drugim mestima NDH).

U sabirni Jasenovački logor stizale su kolone Srba iz svih krajeva zloglasne ustaške strahovlade: najpre Srbi iz okolnih sela i krajeva — Slavonije, Srema, Banije, Korduna i Like, a onda još više iz Bosne, počevši od Podkozarja i Bosanske Posavine, pa dalje {13} na istok, jug i zapad, do Bosanske Krajine, Dalmacije i Hercegovine. Najveći i najbrojniji transporti stizali su u jesen 1941. i tokom čitave 1942, a onda su nešto smanjeni, da bi od polovine 1944. pa sve do aprila 1945. godine ponovo bili pojačani. Transporti Srba u logor Jasenovac odvijali su se železnicom, kamionima, zaprežnim kolima, a često i peške u kolonama. Mnoge od ovih kolona nisu ni uvođene u logor, nego su vođene pravo na jedno od masovnih gubilišta, ponajviše u Gradinu, Uštice ili u krečane kod Bosanske Dubice, ili u reku Savu, koja je odnela i progutala nebrojene hiljade leševa srpskih mučenika.

Logor III je otvoren već krajem leta 1941. godine (prvi transport logoraša stigao je teretnim vagonima na železničku stanicu Jasenovac 20-21. avgusta 1941) i trajao je sve do kraja monstruozne ND Hrvatske, tj. do kraja aprila 1945. godine, kada su ga same ustaše porušile i minirale, nastojeći da zatru tragove svojih zločina. A ti zločini su bili toliki i tako strašni da je to običnim ljudskim jezikom neiskazivo i neopisivo.

U nastavku ovog kratkog opisa smrtonosnog spleta Jasenovačkih logora donosimo nekolika lična svedočenja pojedinih preživelih logoraša, kao i nalaze komisija i izvode iz sintetičkih radova naučnika o ovoj ustaškoj tvornici smrti u Jasenovcu. Iako je to samo kraći izbor svedočanstava, u njima se ipak može naći dosta potresnih detalja o stanju u Jasenovačkom logoru i o stradanjima bezbrojnih nevinih žrtava u njemu, najviše srpskih. Ovde samo napominjemo da su većina uhapšenih ili u selima i zbegovima pohvatanih Srba odmah po dovođenju u Jasenovac uglavnom ubijani, a samo je mali broj logoraša ostajao duže u logoru na nekom radu. (Ustaški propis je bio: da boravak u logoru ne može biti kraći od 3 meseca, ni duži od tri godine, ali se ustaše toga nisu držale).

Dovedene žrtve ustaše su ubijali na razne načine: oružjem, nožem, maljem, sekirom, gvozdenom šipkom, ili su ih bacali u Savu, ili u jame, u iskopane masovne grobnice, naročito u Gradini, a nemali broj su i spaljivali, a od nekih leševa čak su kuvali i sapun. Mnogi od logoraša prosto su umirali od raznih mučenja, od gladi, iscrpljenosti i zaraznih bolesti. Nebrojeni su primeri i zverskog, sadističkog iživljavanja pojedinih ustaških krvnika nad bespomoćnim logorašima, posebno nad ženama i decom, što će se videti iz daljih tekstova.

Na žalost, nikada niotkoga nije ozbiljno pokušavano oslobađanje zarobljenika iz Jasenovačkog logora. Tek kada su ustaše, početkom aprila 1945, počele same da likvidiraju logor i uništavaju tragove svojih zločina u njemu, onda je došlo do provale veće grupe zatvorenika kroz logorsku kapiju (22. i 23. aprila 1945). Od pokušaja prodora njih oko hiljadu spaslo se jedva nekoliko desetina, a ostali su pobijeni. Tada je od ustaša pobijeno oko 3.000 preostalih logoraša. (O tome svedoči potresna knjiga logoraša dr Nikole Nikolića, Jasenovački logor smrti, Sarajevo 1975, kao i iskazi preživelih logoraša). Ustaše su tada, na čelu sa arhizlikovcem Luburićem, ubijali, rušili i palili sve po logoru, čak i po naselju Jasenovac, nastojeći da zbrišu svaki trag svojih nečuvenih zločina. Ono što je iza njih preostalo, zbrisano je nešto kasnije, tokom 1945. i sledećih godina, tako da nisu ostali veći spoljašnji tragovi ovog „giganta zločina“ monstruozne Endehazije. {14} Kome je pak od nove vlasti Titove Jugoslavije trebalo ovo uništavanje tragova Jasenovačkog logora smrti, nije teško naslutiti.

Ipak, ostala je neizbrisiva i neuništiva utroba velikomučeničkog Jasenovca, masovne grobnice u logoru i oko logora, naročito u Bosanskoj Gradini, kao i neućutna reka Sava, čiji sprudovi i do danas otkrivaju nova i nova nalazišta bezbrojnih ljudskih kostiju. Sve su to, pored preživelih svedoka i zapisanih svedočenja namučenih logoraša, neumitni svedoci koji svedoče o približno tri četvrtine miliona nevinih ljudskih žrtava pobijenih u Jasenovcu, tom našem najvećem opštem Grobu, najmnogoljudnijem srpskom Gradu pod zemljom. Višestruka snimanja ultra- zracima iz vazduha otkrila su do sada na širem terenu Jasenovca i okoline blizu tri stotine masovnih grobnica, koje svedoče o velikom broju žrtava ove adske „vodenice smrti“, koja je stravičnom brzinom „mlela“ nevina ljudska bića na istorijskoj tromeđi Slavonije, Bosne i Banije.

Tako je u beogradskoj „Politici“ od 31. 8. 1977. godine objavljen sledeći izveštaj o istraživanjima i otkrićima na terenu bivšeg kompleksa logora Jasenovac: „Za proteklu godinu dana na lokalitetima šest bivših koncentracionih logora u Jasenovcu i bližoj okolini otkriveno je još 117 masovnih grobnica, pa im se sada broj povećao na ukupno 289. Među njima je upravo otkrivena grobnica kod sela Mlake, 12 kilometara nizvodno obalom Save od Jasenovca. Pomoću armijske opreme, koja duboko u zemlju šalje ultravioletne zrake, pouzdano smo utvrdili da se tu nalaze ostaci između 12.000 i 16.000 žena, od oko dvadesetak hiljada logorašica, koliko je bilo zatočeno na tom lokalitetu. Tako smo došli do saznanja da je ovo najveće stratište žena na jednom mestu u Jugoslaviji i jedno od najvećih u okupiranoj Evropi“.

Nedeljni zagrebački „Vjesnik“ od 23.9.1984. godine doneo je sliku i opširan opis najnovijeg fotogrametrijskog avionskog snimanja uzvodno i nizvodno oko Jasenovca, na potezu od 37 kilometara dužine i 5,5 kilometara širine, koje snimanje je omogućilo trodimenzionalno viđenje terena, te je tako potvrđeno postojanje mnogih samo pretpostavljanih a dosad nepoznatih masovnih grobnica, sa ljudskim kostima i lobanjama i različitim predmetima ubijenih žrtava, kao i tragovima kreča kojim su ustaše posipale leševe u grobnicama. Ovaj izveštaj, sa fotografijama snimljenog terena oko Jasenovca, prenela je i beogradska štampa.

I sasvim nedavno, druge sedmice februara 1989. godine, kada je usled suše reka Sava bila dosta opala, otkrivena je još jedna masovna grobnica u rečnom sprudu, sa mnoštvom ljudskih kostiju. Snimke ove novootkrivene masovne grobnice Jasenovačkih logora videli smo na TV Beograd 22. maja 1989. godine. Dodajmo ovome još i poznatu činjenicu iz vremena rata — da su mnogobrojne leševe ubijenih u Jasenovcu žrtava Srbi u Šapcu, Beogradu i drugim mestima niz Savu hvatali i sahranjivali, ponekad i čitave lese leševa, povezanih zajedno i sa podrugljivim natpisima za Srbe. Masovne grobnice, gde su sahranjivani iz Save izvađeni leševi, nalaze se u Beogradu na Ratnom ostrvu i ispod Kalemegdanske tvrđave. Tako se Jasenovački logor, a naročito Logor III, proširivao takoreći na čitav sliv naše zajedničke jugoslovenske reke Save.

Logor IV Kožara bio je u samom selu Jasenovcu, u tamošnjim industrijskim zgradama (od koji je jedna i do danas sačuvana), ograđenim bodljikavom žicom, u trouglu između reke Save, železničke {15} pruge i ceste za Drenov Bok. Spadao je i ovaj logor u kompleks Jasenovačkih logora, i u njemu su osuđeni logoraši prerađivali kože u neizdrživim uslovima. Inače, samo naselje Jasenovac, to jest mnogobrojne Srbe u njemu, ustaše su, početkom 1942. godine, takođe ulogorisali u logor Ciglanu ili proterali u druge logore. Neki od preživelih Srba Jasenovčana dali su kasnije potresna svedočenja o Jasenovačkom paklu, a sa nekima od njih smo i lično razgovarali.

Logor V (Ciganski), u selu Uštice, na prostoru između reke Save i Une (odakle počinje Banija), gde su najviše dovođeni i uništavani Romi, ali i drugi nedužni ljudi ove mnogonapaćene zemlje. Ovaj logor je trajao od 1942. do maja 1945. godine i o zločinima u njemu svedoče grobnice u samom selu Uštice i po okolini. Međutim, progoni i ubijanja Srba iz Uštice započeli su još jula 1941, kako svedoči srpski sveštenik iz Uštice. Ustaše su, naime, najpre iselili Srbe iz sela Uštice, a mnoge su i pobili, ili su ih Nemci oterali u Nemačku. Onda su zapustele srpske kuće koristili za privremeni smeštaj roblja dovođenog za likvidaciju. Kraj puta koji iz Jasenovca voda u Dubicu, na kraju sela Uštice, nalazi se kuća srpskog seljaka Ostoje Krnjajića, blizu groblja, koja je, zbog ustaških zločina vršenih u njoj, ostala poznata kao „kuća leleka“. Seljaci i danas pričaju o jezivim užasima i orgijama činjenim od ustaša u toj kući. Oni su u tu kuću stalno dovodili i u njoj uništavali ljude, a naročito žene i decu, osobito iz ciganskih porodica, ali i mnogih srpskih. Tu su ih skidali gole i mrcvarili i često onako gole vodili do groblja i do njive Jele Rastovac i bašte Gine Božetić, gde su vršili masovne pokolje. U samoj njivi Jele Rastovac ustaše su iskopale, i popunile leševima ubijenih, ciglo 21 jamu, a u bašti Gine Božetić 12 jama. Iz njih je često, kroz zemlju, izvirala krv, pa su ustaše kasnije preoravale to zemljište, a neke su grobnice, pred svoj beg iz Jasenovca 1945, ustaše punile koksom i posipale benzinom, pa onda palile. Preživele povratnice iz nemačkog ropstva, Gina Božetić i Jela Rastovac, zatekle su pri povratku zgarišta na svom zemljištu, koja su se još dimila i strahovito zaudarala. U kućama, koje još nisu bile srušene, nađena je krv po zidovima, a naročito u kući Ostoje Krnjajića. I danas u Ušticama postoje brojne masovne grobnice.

Logor VI u selu Mlaka, na reci Savi nizvodno od Jasenovca (oko 10 km), prema Staroj Gradiški, gde je bio tzv. ženski radni logor na njivama sela Mlake i Jablanca. Mlaka i Jablanac bila su čisto srpska sela, pa su ubrzo od ustaša ispražnjena od Srba i rekvirirana, a na srpskim imanjima osnovana je logorska ekonomija. Ustvari, to je bio samo izgovor za odvođenje logoraša tamo „na rad“, jer su ih ustaše najčešće vodile pravo u smrt. Naročito su u Mlaku odvodili žene i decu. O masovnim ubijanjima u ovom logoru, takođe odeljku Jasenovačkog kompleksa, svedoče masovne grobnice po njivama i u obližnjoj šumi, tako da se broj postradalih u Mlaki i Jablancu procenjuje do 45.000 žrtava. Iz same Mlake stradalo je oko 90% stanovništva: 583 žrtve, od toga 200 dece od 1-15 godina, a iz Jablanca je ubijeno 112 žrtava. Oba srpska sela imali su pre rata oko 150 kuća. Crkvu u Jablancu ustaše su sasvim uništile a selo zatrle, tako da se ni posle rata nije uspelo obnoviti — pedesetih godina raseljeno je sasvim i ono malo Srba povratnika. U crkvi pak u Mlaki ustaše su zatvarale {16} žene i decu i mučili ih, a potom ubijali na sadistički način. Crkva je dosta oštećena i zapustela, kao i selo pa je u selo tek posle 1950 počelo naseljavanje Srba iz Bosanske Krajine, koji najzad ovih dana nastoje da obnove i svoju pravoslavnu crkvu.

Logor VII u Staroj Gradiški (koji se od ustaša nazivao i Logor V) takođe je podpadao pod kompleks Jasenovačkih logora za uništavanje ljudi Nalazio se u samoj Gradiški, na obali Save, u staroj austrougarskoj tvrđavi pretvorenoj u kaznionicu. Imao je 3 dela — logor za muškarce, za žene i „obore“ za decu. Kao i sistem Jasenovačkih konclogera, i logor u Staroj Gradiški trajao je tokom čitave okupacije (započeo je još u maju 1941) i uz logor III u Ciglani bio je drugi po veličini logor u NDH po strahotama mučenja zlostavljanja i ubijanja na desetine i desetine hiljada ljudi, žena i dece. Kroz ovaj logor su prolazili mnogi zatvorenici na putu za logor smrti u Jasenovcu, ili pak za druge logore Endehazije ali ih je takođe vrlo mnogo mučeno i ubijano u samoj Gradiški i oko nje. Za vreme od nešto više od 3 godina trajanja ovog logora u njemu je likvidirano preko 75.000 ljudi, žena i dece. Naročito su ustaše u Gradiški mučili i zatirali žene i decu, o čemu će biti više govora u daljim tekstovima i dokumentaciji. Likvidiranje ovog logora u Staroj Gradiški počele su same ustaše, krajem 1944, ali je ipak potrajao sve do 23. aprila 1945. Od njega su preostale zgrade kaznione i drugi objekti, kao i jame sa ljudskim kostima svuda unaokolo. Blizu Stare Gradiške je veliko logorsko groblje, u kojem se nalazi preko 6.000 grobova. Mnoge su žrtve bacane i u Savu.

Logor VIII u Donjoj Gradini, na bosanskoj obali reke Save, prekoputa Jasenovca, odmah iza ušća reke Une u Savu. Kada se danas pređe iz Jasenovca preko mosta na Savi i Uni, odmah levo na jugoistok započinje atar Bosanske Gradine, koji zahvata oko 125 hektara površine, tj. ceo prostor velike okuke Save (naspram sela Košutarice, ispod Jasenovca). Gradina ustvari i nije bila nikakav „logor“, nego samo masovno jasenovačko stratište, tj. „prihvatni logor“ dok ustaše ne pobiju mnogobrojno srpsko roblje dovedeno iz Bosne i drugih krajeva zloglasne Endehazije. To je, u prostranoj šumi, bilo ustvari mesto za direktne likvidacije dovođenih zatvorenika, koji su ili prevođeni iz Logora III u Jasenovcu ili, po hvatanju na terenu, u kolonama odmah vođeni na gubilište u Gradinu. Jer, usled velikog broja stalno pristižućih kolona ljudi, krvnici ustaše su ih odmah usmeravali na pogubljenje i zakopavanje u Gradinu. U Gradinu su dovođeni najpre uhapšenici iz preko Save, a zatim su još više dovođeni bosanski Srbi iz Podkozarja i Bosanske Krajine, gde su od ustaškog terora opustela čitava sela i krajevi srpski. Samo u leto 1942. godine ispražnjeno je i opustošeno oko 140 srpskih potkozarskih sela, a narod je strpan u koncentracioni logor Jasenovac i druge logore (Cerovljane kod Bosanske Dubice, Mlaku i Jablanac, Staru Gradišku, Novsku, Prijedor). Tada je utamničeno u Jasenovac i druge okolne logore oko 68.500 Kozarčana, među kojima je bilo 23.850 dece, uzrasta od kolevke do 15 godina.

Po šumama i poljima Donje Gradine, na Bosanskoj strani reke Save, ustaše su izvršile najmasovnija ubijanja Srba, tako da je Gradina ustvari najveća masovna grobnica Jasenovca, ili tačnije to je niz od oko 50 masovnih grobnica. Navešćemo ovde karakterističan opis stratišta u Gradini, koji daje dr Nikola Nikolić {17} (u pomenutoj knjizi Jasenovački logor smrti): „Ustaše su izabrale Gradinu za masovne pokolje iz mnogo razloga, od kojih su najvažniji bili osamljenost, dobra prirodna zaštita i nepristupačnost stranim licima. Nadaleko nije bilo naselja, njive su bile opkoljene vrbovim šibljem i šumom, a sa tri strane je Gradina bila potpuno nepristupačna: od strane Jasenovca (severno) delila ju je Sava, od strane Uštica Una, a od strane Košutarice opet Sava, koja tu pravi nagli zaokret od severa ka jugoistoku. Gradina je izgledala kao pravo poluostrvo. Sa strane sela Draksenića i Međeđe ustaše su se zaštitile od partizana pojasom rovova, vučjix jama, čitavim nizom bunkera i karaula. Iz logora Jasenovac moglo se lako preći u Gradinu skelom (preko Save). U ovoj pustinji moglo se nesmetano ubijati hladnim oružjem, a da nitko i ne pomisli šta se tamo događa, pa šta više, kad bi žrtva i jauknula koliko god bi mogla, niko ne bi mogao ništa čuti. U tome je ležala tajna te strašne Gradine. Ubijalo se hladnim oružjem da se ne bi čuli pucnji. Retko bi na nasipu (Save) ubijali pojedince iz revolvera (…)

Narod određen za klanje, doteravali su peške ili bi dovezli vozom u „Gaj“, koji se nalazi pred samim logorom. Tu bi zatočenici mirno čekali skelu. Mali puteljak („staza smrti“) vodio je do same vode Save, do skele. Skela je bila obični drveni splav, od oko 6 metara širine i 16 metara dužine, a bio je prevožen debelim železnim užetom do čvrstih betonskih postamenata na jednoj i drugoj obali. Skela je prevozila 150 do 200 ljudi, koje bi odmah na drugoj strani prihvatale ustaške patrole i vodile ih „putem jauka“, u pravcu između Une i zaokreta Save, nasuprot Košutarice, kod takozvane „topole fra Satane“. Prve su pokolje vršili na tom mestu. Tu se još uvek (danas) nalazi 115 grobnica. Ustaše su traktorom (1945) preorale te goleme nekropole, da bi sakrili tragove tih masovnih zločina.

Kada bi prispela (u logor Jasenovac) omanja grupa u toku dana, oko 200 do 400 ljudi — muškaraca, žena i dece, ili kada bi se moralo, zbog pomanjkanja koljača ili iskopavanja raka, odgoditi klanje za jedan dan, tada bi žrtve zatvarali u kući Pere Vukića, čije je dvorište, sa 5-6 šljiva, bilo ograđeno bodljikavom žicom i čuvano od strane ustaških straža. Često su zatočenici videli u tom groznom dvorištu skupine male dece i žena, kako ukočeni od straha čekaju smrt, koju su mogli samo naslućivati (…) Iz te su sablasne kuće, koja je gledala prema Savi, tj. prema logoru, u početku odvodili ljude noću pod „topolu“, usred „polja“, i tu ih klali i zakopavali, proširujući kasnije to „groblje“ sve dublje i dublje u Gradinu.

Nesretni vlasnik ove kuće bio je prethodno odveden, sa ženom i troje dece, u Zemun, gde su mu ženu i decu ubili, dok je on kasnije bio dovezen „vozom užasa“ u Jasenovac i prevezen u Gradinu, upravo na mesto odakle je bio pre oteran. Zaklan je u „Čalinki“, a to je golemi kompleks zemljišta, pod imenom „Čalinka“, u pravcu Košutarice, u Gradini, na desnoj obali Save, koji je bio izabran kao idealno mjesto za „nema“ masovna ubistva“.

Tako piše o logoru Gradina dr Nikolić, koji je i sam prošao kroz Jasenovački logor. Evo šta još on isti piše o istoj Gradini iz prvih godina posle rata, kada je posetio Jasenovački logor.

„Kada sam posle oslobođenja (20. 4. 1947) obišao Gradinu, sa sinom Sergejem koji je snimio logor (tj. Jasenovac), Gradinu i Uštice, našao sam četiri goleme livade sa gigantskim nekropolama, {18} „grobnice naroda“, koje su u poprečnim redovima bile iskopane. Vegetacija je na tim nekropolama bila sasvim druge vrste i mnogo niža od one po strani, koja je mnogo bujnija. Na vrhu svake te gigantske grobnice seljaci su mi pokazivali mesta koja uopšte nisu obrasla travom, iako su bile prošle već tri godine od pokolja. Pomno sam pregledao mesta povrh svake gigantske rake i zaista su činjenice odgovarale njihovom tvrđenju da se tu vršilo masovno klanje. Objasnili smo začuđenim seljacima, koji su od užasa već naginjali mističnim maštanjima, da se tu moglo zaista klati i da gvožđe iz ljudske krvi, koje se tu nagomilalo, smeta rastenju biljaka, a osim toga zemlja pomešana s krvlju otvrdne kao cement. Nazvali smo ta mjesta „hemijskim paljevinama“ (hemin — gvozdena boja krvi).

Jezivo izgledaju te gigantske nekropole, utonule u zemlju, sa posebnom niskom vegetacijom, daleko od naselja. Neopisivo čuvstvo obuzima čovjeka i sama od sebe nameće se misao o silnim patnjama što su ih preživljavale bezbrojne žrtve na ovim krvavim razbojništvima. U prvoj „Čalinki“, toj „grobnici naroda“, nabrojao sam 14 gigantskih raka od 60-80 m u dužinu, a 6 m u širinu i 4 metra u dubinu. Na drugoj „Čalinki“ nalazili su se golemi kompleksi, „bratske grobnice“ Srba i Hrvata i klaonica ljudi zvana „Krvava kruška“. Velika njiva zvana „Liman“ graničila se sa „Čalinkom“, a sa istoka sa Savom. Ta njiva imala je oko 200 gigantskih raka. Na jednoj obali „Čalinki“, „grobnici komunista“, skinuše s vrbe 14 zarđalih okova, koji su tamo ostali sve do 20. juna 1947. godine. Te su okove nosili zatočenici komunisti, koji su posle bili poklani, a neke su i s okovima zatrpavali.

Od „Čalinke“ prema istoku, upravo na zaokretu Save, odakle se u dijagonali, preko Save, vidi crkva u Košutarici, nalazi se najdublje mesto u Savi, zvano „Liman“. Obala Save je tu vrlo strma, obrasla drvećem i grmljem, isprepletanim kupinama i korovom. Zanimljivo je da su tu našli i divlju vinovu lozu. To su mesto ustaše izabrali za bacanje živih ljudi u reku (Savu). Većinom su tu bacali komuniste, koje bi po desetak njih vezali za šinu, dugu oko 5-7 metara, od železničke pruge, i gurnuli ih tako u dubinu Save — „Obala komunista“. Oni nisu, naravno, nikada isplivali iz Save. To je bio novi originalni, ustaško- bestijalni način utapanja živih ljudi. Nalazi velikih komada šina, sa privezanim koturima s okovima, nepobitan su dokaz ovih neopisivih ustaških zločina.

Malo podalje naišli smo i na mesto odakle su ustaše sipale pepeo od sagorelih mrtvih tela u Savu. Pred svojim begom, 1945. godine, da sakriju trag svojim zlodelima, ustaše su palili mrtva tela i pepeo bacali u Savu. Oko 2 vagona takova pepela do danas je ostalo na obali Save. Još uvek su se tu nalazile i nesagorele lobanje i pršljenovi. Golemi grob dece, što su ih ustaše pobile na „Limanu“, omladina je, našavši im kosti na obali, pokopala u zajednički grob.

Tamošnji seljaci pokazaše nam i krušku, pod kojom su ustaše vršile svoj koljački zanat. Bili su je posekli, pa je stari panj poterao mladice, koje su danas već nekoliko metara visoke. Oko nje prostrlo se nepregledno groblje. Odatle se pruža „Šib“, koji se sastojao od više parcela pod istim imenom. Prva parcela Šiba imala je 14 gigantskih raka, a druga 20. Svuda se vide tipične pačetvorine: 70 x 80 x 6 metara, a pored njih golo mjesto klanja — „heminske paljevine“. I sve se tako, dokle nam god pogled seže, pružaju {19} sami spomenici zlodela ustaša i patnji što su ih preživeli naši narodi.

Pred nama su pougljena (= ugljenisana) stabla, tipična niska vegetacija, koja se obično javlja na popaljenim jestima. Ovde humci, onde slegnuta zemlja, pod kojom počivaju kosti bezbrojnih mučenika, tamo opet šarene „heminske paljevine“. Eno i jedan zarđali kazan, u kome se kuvalo ljudsko meso za sapun. Nalazimo čak i zanemareni traktor i valjak, kojim su ustaše preoravale i valjale grobove pre svoga bega, da bi kako-tako zamele tragove svojih nečuvenih zločina. Videli smo i golemo stablo topole, u čijem su se debelim granama nalazila golema čavla (klinci) i lanci, na koje su ustaše podizali žive ljude i ostavljali ih ogladnele da viseći polako umiru, dok su oni ispod njih vrteli na ražnju jagnjad, orgijali i pravili kanibalske viceve. Vidjli smo i „krvavu djčju vrbu“, osušenu i obraslu gljivama.

Sve su nam to pokazivali tamošnji seljaci, koji su se vratili svojim kućama nakon bega ustaša (posle 1945). Nalazili su na tim mestima lokve krvi i još neohlađena mrtva i izmrcvarena tela mučenika“ (str. 419-421, izd. Sarajevo 1975).

Eto takva je bila velikomučenička Bosanska Gradina kao ustaški genocidni „logor smrti“ za sve Srbe i za druge rodoljube. Danas je ona pretvorena u nacionalni park, obrastao šumom, sa uređenih četrdeset vidljivih veoma velikih masovnih grobnica, mada je ustvari celo zemljište Donje Gradine jedna velika, možda i najveća srpska masovna Grobnica. Prema podacima koje su sakupili Srbi borci iz Bosne, u Gradini je pobijeno i zakopano preko 360.000 (trista šesdeset hiljada) ljudskih bića, što se približno tačno može utvrditi i proračunima broja masovnih grobnica i proporcionalnog broja kostura u njima. Naime, utvrđeno je da su ustaše u mnoge duboko iskopane grobnice često „usađivali“ još žive ili polumrtve ljude, tako što su na 1 kvadratni metar sabijali uspravno po 12 do 15 ljudi, koje su onda maljevima odozgo dokusurivali. U Gradini je takođe vršen i zločin kuvanja leševa žrtava u kazanima, od čega su ustaše zatim pravile sapun, a kosti iz kazana odvozili su vagonetima i izručivali u Savu. Pre nekoliko godina pronađeno je tako na više mesta niz Savu, kada je pri letnjim sušama nivo vode opao vrlo nisko, nekoliko velikih naslaga ljudskih kostiju u rečnom mulju i pesku. Snimanja terena iz vazduha takođe su ukazala na postojanje još neotkrivenih masovnih grobnica na terenu Bosanske Gradine. Temeljnija istraživanja na terenu Bosanske Gradine, vršena 1960. godine, zabranila je Titova vlast.

Iz svega ovde navedenoga, u ovom kraćem opisu kompleksa Jasenovačkih logora, jasno se vidi kakva je to bila strahovita „fabrika smrti“, koju su zločinačke ustaše krvave Endehazije bile ustrojile radi uništavanja pre svega Srpskog pravoslavnog naroda, a uz njih i za njim i likvidiranje Jevreja i Roma, pa i onih Hrvata i drugih Jugoslovena koji su im se u bilo čemu suprotstavljali.

Jasenovački smrtonosni splet logora, mada i nehotice, raspoređen je bio u znaku jednog velikog Krsta: od sela Krapje na zapadu pa preko Jasenovca u sredini, do sela Mlake i Gradiške na istoku, i od Logora I u Bročicama na severu opet preko Jasenovca i Save {20} do Bosanske Gradine na jugu. U tom znaku Krsta leži pod zemljom naš najveći Grad.

Za nas pravoslavne hrišćane to nije „grad mrtvih“, nego Grad Živih, jer su Bogu sve Jasenovačke mučeničke žrtve žive. Nevine žrtve u Velikomučeničkom Jasenovcu žive su i u našim srcima i dušama u molitvenom pamćenju i spominjanju. Sve one zajedno sa nama očekuju vaskrsenje mrtvih i život budućega veka. (Velikomučenički Jasenovac, Atanasije Jevtić)

Izvod iz „Enciklopedije Holokausta“, Izraela Gutmana, tom I, 1995. godine

Predstavljanje logora Jasenovac u javnosti

Za spoljašnji svet, Jasenovac je predstavljan kao radni logor. Ustaška propaganda pokušavala je da predstavi koncentracione logore i svom narodu i svetu, kao mesta korisnog rada i poboljšanja.

Šire područje logora bilo je strogo čuvano. Samo „potvrđene“ ustaše sa specijalnim zadacima su puštani unutra. Čak ni Nemcima kao „saveznicima“ i prijateljima, nije bilo dopuštano da slobodno ulaze u logor. Međutim, pod pritiskom iz inostranstva, naročito od strane Nemaca, 6. februara 1942., „Međunarodni komitet“ posetio je Logor da bi video način života i rada u njemu. U toj delegaciji, bio je i Papin izaslanik, monsinjor Masuči.

Tri dana pre toga, Ljubo Miloš, komandant jasenovačkih logora, skupio je sve zatvorenike i naredio im da očiste logor, operu trpezariju, kuhinju i bolnicu. Zatvorenici su podeljena hrana kakvu nikad pre niti posle nisu dobili. Posle ove posete, fotografije „radnika za svojim mašinama“, u dobro opremljenim radionicama, logorske klinike, sa osobljem u besprekornim, belim uniformama, poslate su svetu iz Jasenovca. Logor je predstavljen na takav način, da je izgledalo da je Jasenovac poželjno mesto, u ratnim, nesigurnim vremenima, vremenima smrti i siromaštva, bez ikakve primisli o tome šta se zapravo krije iza ovih fotografija.

Istraga ustaških zločina u Jasenovcu, 1945

Teško je utvrditi broj žrtava ubijenih u koncentracionom logoru Jasenovac, pošto su mnogi dokumenti uništeni. Dokumenti zatvorenika bili su uništavani dva puta (početkom 1943. i u aprilu 1945.) ali i da su sačuvani, bili bi od male pomoći u otkrivanju istine, zato što su ustaše često ubijale novopridošle zatvorenike odmah, bez zavođenja njihovih imena u datoteke. Ovo pogotovo vredi za one koji su stigli iz Slavonije, Srema i sa Kozare, jer je bilo zapisano samo to da je stiglo 155 vagona. Na primer, vrlo mali broj Roma je zabeležen, samo par stotina, iako se zna da je celih 25,000 do 35,000 iz NDH pobijeno u Jasenovcu. Jevrejska zajednica u Jugoslaviji je utvrdila broj od oko 20,000 Jevreja, pobijenih u Jasenovcu. Broj pobijenih Srba zaista varira. Inostrani izvori pominju brojeve od 300,000 do 700,000. Bilo kako bilo, najveći broj pobijenih ljudi u Jasenovcu bili su Srbi. Tačan broj ubijenih je još nepoznat, ali se sigurno kreće oko nekoliko stotina hiljada.

Hrvatski nacionalni komitet za istraživanje zločina okupacionih snaga i njihovih saradnika tvrdi u svom izveštaju od 15. novembra 1945. da je od 500,000 do 600,000 ljudi ubijeno u Jasenovcu.

Jasenovačko memorijalno područje

Po završetku rata, počelo je sahranjivanje žrtava i čišćenje logorskog područja. Stanovnici Jasenovca i obližnji seljani koristili su cigle i druge građevinske materijale u obnovi i izgradnji svojih kuća. Tako su gotovo svi materijalni dokazi nestali sa mesta najvećeg zločina u bivšoj Jugoslaviji, kao da na tom mestu nikada nije postojao nikakav logor. Izgleda da su vlasti tog vremena, pogotovu određene osobe u Zagrebu, želele da tako bude u Jasenovcu. Pod sloganom „bratstva i jedinstva“, u cilju stvaranja tolerancije između naroda, zločin je morao da se zaboravi što pre.

Samo 20 godina kasnije, 1965., pod pritiskom porodica žrtava i rođaka, počela je izgradnja spomenika – kamenog cveta, o kojem je njegov autor, inženjer Bogdan Bogdanović rekao da „sugeriše ideju prevladavanja patnji i ludila“. Nekoliko godina kasnije, izgrađen je otvoreni Memorijalni muzej, groblja su sređena, i osnovana je radna organizacija Memorijalni park Jasenovac, koja je radila do početka sledećeg rata, 1991.

Bez obzira koliko se snažno autori memorijalnog Parka trudili, često izjavljujući da memorijalni kompleks ne liči na „gradski park“ ili na „veštačku strukturu“, upravo se to sa njim dogodilo.

Gledano spolja, Memorijalni park Jasenovac, sa svojom modernom zgradom Muzeja i svojim stilizovanim cvetom zaista liči pre na lep park nego na bivši koncentracioni logor najgore vrste. Da nema očiglednih muzejskih materijala i filmova, posetioci bi teško razumeli šta se tu zapravo dogodilo, ili naslutili sve strahote. Autentične zgrade nisu sačuvane ni obnovljene. Spomenici i memorijalni platoi su samo neprimetna obeležja mesta najvećih masovnih smaknuća u Jasenovcu i drugim logorima koji su sačinjavali jasenovački kompleks koncentracionih logora, dok neka od njih, kao Bročice i Jablanac nisu ni obeležena. Uprkos tome, mesto zločina u Jasenovcu posetili su posle rata nebrojeni rođaci i prijatelji, a otkako je memorijalna oblast otvorena, stotine hiljada posetilaca došle su da odaju počast nedužnim žrtvama.

Skrnavljenje memorijalne oblasti (1991)

(…) Krajem septembra 1991. (početak raspada Titove Jugoslavije, prim. ur.), hrvatska vojska silom je ušla u jasenovački memorijalni park. Prema Haškoj konvenciji o zaštiti istorijskih i kulturnih spomenika, hrvatska vojska je grubo prekršila sporazum ulaskom u zaštićeno područje. Iako je međunarodna javnost bila obaveštena o skrnavljenju memorijalnog parka, nije bilo nikakvog odgovora.

Srpske snage su oslobodile Memorijalno područje Jasenovac 8. oktobra 1991. Tokom povlačenja, hrvatska vojska je minirala most na Savi koji je povezivao dve strane Memorijalnog parka; takođe su digli u vazduh grobove, uništili muzejske eksponate i ukrali muzejsku opremu. Zahvaljujući hrabrosti i entuzijazmu pojedinaca koji su radili u Memorijalnom parku, neka istorijska građa i predmeti bili su sačuvani. (Posle Dejtonskog sporazuma 1995. područje Jasenovac je pripalo Republici Hrvatskoj, prim. ur.)

Jasenovac i deca

U Nezavisnoj Državi Hrvatskoj je za vreme Drugog svetskog rata 1941-1945, prema do sada sakupljenim podacima, a što nikako nije konačna cifra, ubijeno 74.762 dece, mlađe od 14 godina. Među njima je bilo 14.528 dece evidentiranih kao
žrtve rata, dok je nad 60.234 deteta izvršen najteži oblik genocida. Ubijeno je 32.054 dečaka i 28.012 devojčica.

Najviše je ubijeno srpske dece – 42.791, romske – 5.737, muslimanske – 5.434, jevrejske – 3.710 i hrvatske – 2.289. Za  273 deteta nije utvrđena nacionalna pripadnost. Životi 37.139 dece ugašeni su na preko hiljadu stratišta širom NDH.

U hrvatskim, nemačkim i italijanskim logorima živote je izgubilo 23.504 dece od kojih su samo jasenovačka stratišta progutala 19.432 deteta.

Na sastanku predstavnika njemačkih i italijanskih okupacionih snaga i predstavnika oružanih snaga Nezavsne Države Hrvatske održanom 2. marta 1942. godine u Opatiji, doneta je odluka o “čišćenju“ Bosanske Krajine. Zbog toga je u leto
1942. godine usledila jedna od najtežih okupatorskih ofanziva u kojoj je bilo angažovano oko 40.000 vojnika pod rukovodstvom nemačke borbene grupe “Zapadna Bosna“. Srpski narod sa Kozare je ubijan ili na licu mesta ili neposredno
nakon zarobljavanja, a veliki broj ljudi su ustaše poklale ili pobile maljevima na obali Save kod Bosanske Dubice.

Svi koji nisu pobijeni terani su ka jasenovačkim logorima. Sa područja Kozare je tada odvedeno u sabirne logore, a iz njih upućeno u koncentracione logore ili na rad u Nemačku preko 68.500 lica. U vreme kozaračke ofanzive u logoru Jasenovac
su klanja vršena danonoćno nad pristiglim Srbima sa Kozare. Cele kolone nisu često ni uvođene u Jasenovac nego su direktno sprovođene u Donju Gradinu gde su u najkraćem roku zverski mučeni i ubijani.

Iz 219 kozarskih sela i gradova, po do sada prikupljenim podacima, ubijeno je i na druge načine umoreno preko 11.000 dece. Najmlađa su bila u pelenama i kolevkama, a najstarija su imala 14 godina. Prevremena smrt najviše je pokosila
dojenčad. Njih 1.195 bilo je starosti od nekoliko dana do nekoliko meseci.

Prosečna starost 11.194 ubijenih dečaka i devojčica bila je 6,5 godina. Po nacionalnom sastavu najtragičnije su prošli Srbi – 10.775 ubijenih, na drugom mestu su Romi – 310, a ubijeno je i 73 muslimanske, 15 jevrejske, 12 hrvatske dece, dok se za devetoro nije mogla utvrditi nacionalna pripadnost.

Za mladi naraštaj Kozare najkobnija je bila 1942. godina. Tada je ubijeno 9.443 dece.

Najviše dece sa Kozare progutalo je jasenovačko stratište. U Staroj Gradiški, Jablancu, Mlaki, Uštici i Jasenovcu – 5.683, u logorima za decu: Gornja Rijeka, Jastrebarsko, Sisak, u transportima, zagrebačkim prihvatilištima i bolnicama
– 3.254, u pokoljima izvršenim u rodnim mestima i u zbegovima na Kozari i Grmeču stradalo je 1.195 dece.

Od Srba sa Kozare proteranih u Slavoniju, Moslavinu i Bilogoru, ustaše su ubile 700 mališana na najsvirepije načine, u logoru na Sajmištu kod Zemuna živote je izgubilo 234 djeteta… Na Mirogoju je pokopano 862 srpska deteta na parceli 142…

Za određen broj dece sa Kozare nije bilo moguće utvrditi mesta njihovog stradanja niti humke gde su pokopana.

(Podaci preuzeti iz knjige Dragoja Lukića: „Bili su samo deca: Jasenovac-grobnica 19.432 devojčice i dečaka“)

Jezičko usklađivanje, izbor i obrada: CEOPOM-Istina

Izvor: Genocid.info