Jeremićki utuk i utuk na utuk

Slobodan Antonić – „Projekat Jeremić“ 2 (Odgovor Branku Pavloviću)

Moj prijatelj Branko Pavlović objavio je kritiku članka o Vuku Jeremiću koji sam napisao za FSK. Zamera mi da u „opsežnom prikazu političkog `lika i dela` Vuka Jeremića“ nisam naveo i izvesne važne pojedinosti zbog kojih je njemu  „g. Jeremić neprihvatljiv na bilo kojoj državnoj funkciji u Srbiji“.

Načelno, kolumna koja je ograničena na najviše 6.000 slovnih znakova teško da bi se mogla nazvati „opsežnim prikazom“ bilo čega. Sasvim je moguće da sam izostavio ponešto od onoga što bi se još moglo ili čak moralo reći o Jeremiću, ali ne bih rekao da ono što po mišljenju Branka Pavlovića nedostaje zaista i jeste mana mog teksta.

Pavlovićeve zamerke mogle bi se podeliti u dve grupe: 1) ono što je Jeremić uradio, a nije trebalo da uradi; i 2) ono što Jeremić nije uradio, a trebalo je da uradi.

Prvoj grupi pripadaju tvrdnje da je Jeremić 2008. godine zagovarao tezu da su pitanja KiM i EU „dva odvojena koloseka“, da je „obilno nagrađivao činovnike koji su mu lično bliski, a kažnjavao sve koji to nisu“, da je „u rad ministarstva dodatno uveo voluntarizam“, da je „ukinuo zapisnike sa sastanaka koje su on i Tadić održavali sa strancima“, da je „dokinuo bezbednosnu službu ministarstva (tzv. SID)“, te da je „koristio državne fondove MIP-a za lične potrebe“ do te mere da je do sada morao biti „procesuiran“.

Za sve navedeno, osim za prvu tvrdnju, nedostaju mi poveznice (uputnice) na tekstove ili komentare koje sadrže takve optužbe na račun Jeremića. Za prvu tvrdnju – da je Jeremić zagovarao 2008. godine tezu da su  „KiM i EU dva odvojena koloseka“ – link mi nije bio potreban jer se toga i sam dobro sećam. Ali, sećam se i da su – što sam opsežnije argumentovao u svojoj knjizi Loša beskonačnost (2012) – sve do 2011. godine DSS i SRS takođe bili ili evroentuzijasti ili se nisu jasno izjašnjavali o tome da li bi trebalo ili ne bi trebalo da Srbija uđe u EU. Od današnjih parlamentarnih stranaka jedino su, uslovno rečeno, Dveri 2008. godine bile protiv EU, ali Dveri tada i nisu bile stranka, već NVO. Dakle, to što je Jeremić pre osam godina imao iluzije u vezi sa EU možda i nije tako veliki greh imajući u vidu brojnost naših ondašnjih zabluda, a pogotovo onih na kojima i dan-danas istrajavaju deo javnog mnjenja i naša vlast; otuda ne mislim da to može biti razlog za tvrdnju da je „g. Jeremić neprihvatljiv na bilo kojoj državnoj funkciji u Srbiji“.

Što se tiče ostalih Jeremićevih grehova, pretragom interneta našao sam samo tekst o ukidanju bezbednosne službe MIP-a (tzv. Služba za istraživanje i dokumentaciju – SID). Taj članak objavljen je 2007. godine i u njemu se pominje donošenje novog zakona (koji će izglasati, dakle, i poslanici DSS-a),  kao i nastojanje da se ukidanjem ove službe onemogući DS da ima, preko ministra inostranih poslova, uverljivu većinu u Savetu za nacionalnu bezbednost. O Jeremiću kao inicijatoru ili inspiratoru ukidanja SID-a u ovom tekstu zbilja nema reči.

Za sve ostalo – ukidanje zapisnika, protežiranje ljubimaca, trošenje državnih para na lične potrebe, itd. – nisam našao izvore na netu. Ne želim da tvrdim da toga nije bilo. Samo hoću da kažem da o tome, u trenutku kada sam pisao tekst, informacija nije bilo, ili ih bar nije bilo u meri da ih je lako naći. Sada kada je te sumnje izneo Branko Pavlović, to postaje fakat u smislu javne optužbe. Pošto cenim Branka Pavlovića, verujem da on ne bi javno tvrdio nešto u šta nije siguran. Pretpostavljam da ima potpuno poverenje u svoje izvore iz MIP-a, te da je svestan odgovornosti koju preuzima prezentujući ovakve tvrdnje. Ipak, te optužbe dobile bi pravu snagu ukoliko bi se dokumenta iz MIP-a, čije postojanje nagoveštava Pavlović,  prezentovala javnosti ili ako bi Pavlovićev izvor iz MIP-a javno progovorio.

U vezi sa onim što je, po mišljenju Pavlovića, Jeremić morao da učini, a nije – da iznese „kritički stav o Briselskim sporazumima“, da iznese „kritički stav o memorandumu sa MMF“ i da iznese kritički stav „o NATO sporazumima“ – a što ga sve, po sudu Pavlovića, diskvalifikuje za igru u timu demokratske i patriotske Srbije, sve što mogu da kažem je ovo. Jeremić se takmičio za mesto generalnog sekretara UN i za to mu je bila potrebna podrška zvanične Srbije. Da li Pavlović misli da bi Jeremić tu podršku dobio da je izneo „kritički stav o Briselskim sporazumima, o našem memorandumu sa MMF i našim NATO sporazumima“? Odgovor je jasan i meni i Pavloviću.

Takvo držanje Jeremića u vezi s tim pitanjima bi se, naravno, iz jedne zaoštrene moralističke ili sektaško-političke vizure moglo kvalifikovati kao „oportunizam“. No, verujem da će se Branko Pavlović složiti s Kantom da častan čovek ne mora uvek da kaže sve što misli, ali da sve što kaže mora stvarno i da misli. Jeremić, istina, nije kritikovao Briselske sporazume, i sporazume sa MMF i NATO-m; ali, nije ih ni hvalio. Ukoliko se bude  uključio u predsedničku trku, svakako će o tome morati da se izjasni. Ne vidim zašto bi, do tada, bilo ko trebalo da bude odbačen zato što o nečemu nije izrekao svoje mišljenje.

I na kraju, jedan komentar u vezi s tvrdnjom Branka Pavlovića da se „g. Jeremić na predstojećim predsedničkim izborima“ može pojaviti samo „kao Vučićev kandidat“, jer je on „na liniji politike koju danas vodi Vučić“, a i zato što on „jeste projekat, mada nije američki, ni ruski, ni kineski“. Istog dana kada je objavljen Pavlovićev tekst, Aleksandar Vučić je održao konferenciju za štampu na kojoj je, između ostalog, ironično govorio o mogućoj predsedničkoj kandidaturi Vuka Jeremića. Premijeru bliski Informer, štaviše, istoga dana objavio je tekst u kome se tvrdi da je „gazda ‘Delte’ Miroslav Mišković najbližim saradnicima naložio da maksimalno podrže Vuka Jeremića i njegovu kandidaturu za predsednika Srbije“, kako bi konačno oborio Vučića.

Posle toga jasno je da Jeremić ipak ne može biti Vučićev kandidat, odnosno da može biti samo premijerov „tajni“ kandidat – pored zvaničnog kandidata SNS-a i „trkačkog zeca“ u vidu Vojislava Šešelja. Ne znam da li je Pavlović to hteo da kaže, ali tvrdnjama da je neko „projekat“ i „tajni kandidat“ bojim se da ulazimo u sferu „kriptopolitike“ ili arkanske politike.

Zbog izrazite neprozirnosti te sfere, zbog čega praktično nema kriterijuma da li nešto jeste ili nije, tako dolazimo na analitički teren s manjkom pouzdanosti i objektivnosti, a s viškom proizvoljnosti i neproverljivosti. Takav teren pogodan je za spin-majstore i različite manipulatore, čiji je osnovni zadatak zbunjivanje javnosti – kako bi se lovilo u mutnom.

Baš u jednoj takvoj akciji diskvalifikovanja aktuelnih i potencijalnih političkih konkurenata, naprednjački manipulatori i propagandisti izmislili su „američki projekat Jeremić“ kako bi ga time kompromitovali kao takmaca. Sam Pavlović oštar je kritičar naprednjaka i slaže se sa mnom da je naprednjačka priča o Jeremiću kao „američkom projektu“ neistinita. Ali, on se ne ustručava da tvrdi da „Jeremić jeste projekat“, iako nije „ni američki, ni ruski, ni kineski“. Da li je onda britanski, francuski ili nemački? Kakve indicije, ako ne i dokazi, za to postoje?

Verujem da Pavlović i o tome ima neka saznanja. No, ne mislim da je naročito poželjno iznositi ozbiljne optužbe na bilo čiji račun, a da se one, ipak, ne mogu valjano potkrepiti. Sa dolaskom naprednjaka na vlast i njihovom tabloidizacijom javnosti, praktično svaki kritičar režima postaje predmet kleveta. Ako i mi, ozbiljni i odgovorni komentatori, prihvatimo takav diskurs, ne dajemo li time legitimitet „pravu na sumnjičenje“ ili čak „pravu na klevetanje“? A to je, složićemo se, pogubno za demokratsku javnost i za javnu razboritost.

Otuda ova „mala rasprava među prijateljima“ nije samo u vezi s Jeremićem. Ona je, rekao bih, o analitičkoj objektivnosti, razložnosti i potkrepljenosti. Tekstovi Branka Pavlovića odlikuju se navedenim karakteristikama; ali, tekst o Jeremiću čini mi se da je nešto drugačiji. Za nas same, pa i za srpsku javnost, zaista je korisno ako sučeljavanjem mišljenja izoštrimo sopstvene poglede, pojačamo argumentaciju i uvećamo saznanje. Drago mi je ukoliko ovim tekstom pružam priliku da se iznesu još neki argumenti i čuju još neka mišljenja o očigledno intrigantnoj temi – „projektu Jeremić“.

Branko Pavlović – Razlika je sada jasnija (Odgovor Antoniću na temu Vuka Jeremića)

Odmah da ohrabrim čitaoca da izdrži do kraja ove rasprave između Antonića i mene, neću biti dugačak niti razlika ima previše.

Razgovori o ličnosti, sada razgovaramo o g. Jeremiću, ali o bilo kojoj ličnosti, u velikoj meri se razlikuju od razgovora o drugim temama. Kada govorimo o tome da li je neki zakon dobar ili loš, da li je prosvetna politika dobra ili loša itd., onda je dovoljno da se držimo onoga što je prisutno u javnom prostoru. Međutim, kada govorimo o ličnostima koje bi trebalo da zauzimaju, ili su zauzimale visoke državne funkcije, onda smo dužni da znamo i ono što nije javno. A ako to ne znamo, onda, kako bi to Antonić parafrazirao, je bolje da preskočimo izjašnjavanje o tome da li je neko dobar ili loš. Nije prihvatljivo tvrditi da je neko sasvim sigurno prihvatljiv, a sebi dozvoliti luksuz da se nejavne činjenice ne poznaju. Čak i u odgovoru, Antonić, možda istina zbog kratkoće vremena, umesto da se raspita da li je Jeremić ukinuo zapisnike sa sastanaka koje održavaju on i Tadić sa strancima, pa da onda iznese svoj stav i dalje insistira na tome da to nigde nije pisalo. Ali kako onda Antonić ocenjuje rad Jeremića kao ministra za spoljne poslove, kada nema informacije iz tog ministarstva, mimo onoga što vlast želi da se zna? Tim pre što za Antonića uopšte nije sporna ocena, koju i sam delim, da je Srbija u neokolonijalnom položaju? Tih informacija i nema u javnosti zato što neokolonizator opravdano ne želi da se za njih zna.

Druga tačka u kojoj se ne slažemo je vezana za nesporni deo Jeremićevog učešća u rušenju Koštunice 2008. godine i ovo sada treba dobro zapamtiti, ne u bilo koje vreme političkog odmeravanja snaga, nego u vreme kada je Priština proglasila secesiju i kada je zbog toga odbijeno sa strane Srbije da se potpiše Sporazum o pridružianju sa EU. Tu Antonić, po mom mišljenju, direktno greši, kada sve stavlja u jednu ravan „ukupnih zabluda“ i DSS i DS i svih drugih aktera. Zalaganje Jeremića u tom trenutku, da je reč „o dva paralelna koloseka“, je bitno različito od suverenističke politike i imalo je za cilj da ubedi građane kako 2008. godina nije naročito važna i da to proglašenje tzv. nezavisnosti i lavina priznanja nezvisnosti tzv. Kosova od vodećih država EU, nema značaja za naš dalji put ka EU. A samu EU je sasvim nekritički veličao do neprepoznatljivosti. Lako ćemo se složiti da i drugi političari u kasnijem, a i ranijem periodu, nisu bili dobri, ali Antonić mora da odbrani lično zalaganje za Jeremića danas. A sve bitno što je Jeremić uradio „voljno i nevoljno“ govori protiv toga. Nek ga promovišu drugi. To nema značaja. Ali kad ga promoviše Antonić, onda je po mom mišljenju to problem, upravo zbog Antonićeve kredibilnosti.

O prisvajanju državnih para se ne može govoriti detaljnije, jer bi to olakšalo buduću, ja se nadam, odbranu Jeremića na sudu. Savestan tužilac bi za 48 sati mogao da pokrene postupak. Toliko je potrebno za „predistražne radnje“. U pravu, a i u logici, postoji tzv. argumentum a contrario, koji se naročito mora koristiti kada se podržava neka ličnost: 1. ako smo mi neokolonijalna zemlja, a jesmo, 2. ako je meni korišćenje državnog novca za lične stvari poznato, 3. kako je moguće da to nije poznato stranim obaveštajnim službama? Teško je prihvatiti zaključak drugačiji od onog koji ja izvlačim – naravno da im je poznato. A šta je to kada strane obaveštajne službe znaju da je Jeremića moguće procesuirati, a uopšte te činjenice ne koriste protiv njega?

Antonić previše lagodno oprašta Jeremićevo neizjašnjavanje o bitnim pitanjima, NATO, MMF, KiM, ne sporeći ni sam da su ta pitanja bitna, pravdajući to činjenicom da bi iznošenjem istinitih stavova veoma važnim za Srbiju, Jeremić naudio svojoj ličnoj karijeri. Karijera ili istina. Srbija ili velika plata. Meni to ne liči ni na Hamleta ni na Antigonu.

Jeremić je samo jedan šraf neokolonijalnog vladanja Srbijom, koji se od drugih šrafova razlikuje po tome što su reflektori češće na njemu i što mu reditelj daje važnije uloge. Tu predstavu na žalost moramo da gledamo, ali svakako nije dobro da aplaudiramo. Makar ne Antonić.

Izvor: Fond Strateške Kulture