Јесен Ђукановићеве ере

Познаваоци прилика у Црној Гори верују да би се већ наредне јесени 26-годишња непрекинута владавина црногорског премијера Мила Ђукановића могла наћи на највећем искушењу до сада.

Припреме за одбрану власти Ђукановић је започео са неколико превентивних потеза, који истовремено показују и његову нервозу. Серијом хапшења чланова његове породице, власт у Подгорици извршила је удар на Свезозара Маровића, годинама другог човека у Ђукановићевој хијерархији. Иако је Маровићев утицај последњих година ослабио, сведен углавном на његов матични град Будву, специјално тужилаштво за организовани криминал у Подгорици против њега је отворило истрагу због наводно пронађеног његовог тајног рачуна у Швајцарској, на коме се налази 3,8 милиона евра. Иако је у Подгориоци мало оних који верују да би Маровић могао да угрози Ђукановића, бруталном одмаздом над његовом породицом (ухапшени су му брат и ћерка) црногорски премијер показује да у одбрани своје позиције неће презати ни од чега.

Други Ђукановићев нервозан потез јесте најава закона о верским заједницама, у чијем нацрту стоји да би световна власт морала да се сагласи са избором локалних лидера верских захедница. Очигледно да је тај закон усмерен против Српске православне цркве у Црној Гори, чији је први човек митрополит Амфилохије (Радовић) већ више од деценије најозбиљнији и ннајутицајнији противник Ђукановићевог режима, посебно у условима кад је политичка опозиција традиционално слаба и разједињена.

Политичар који се, поред осталог, одржао толико дуго на власти због тога што је вешто балансирао међународне утицаје – амерички, европски и руски – у последње две године игра без тог баланса, отворених карата, рачунајући само на подршку Вашингтона, побуђујући све већи бес у Берлину и Москви. Врхунац таквог Ђукановићевог става очитовао се у захтеву Црне Горе за улазак у НАТО, упркос томе што се уверљива већина грађана Црне Горе противи приступању западној војној алијанси. Такав потез, упркос речима подршке из Вашингтона, није изазвао очекивано одушевљење америчких савезника. Насупрот томе, Немачка, иако у јавности не превише гласно, противи се чланству Црне Горе у НАТО, док је разочарење Москве због тога испољено врло директно.

Врхунац Ђукановићевог већ застарелог монополарног поимања света очитовало је прошлогодишње увођење економских санкција Русији, упркос томе што се не заборавља да је Русија у 19. веку играла пресудну улогу у ослобађању Црне Горе од Отоманског царства и што је помоћ Црној Гори вековима била обавезна ставка у буџету царске Русије.

Иако је Црна Гора пре три године поднела захтев за пријем у НАТО, њен пријем се непрестано одлаже. За то се у Савету НАТО и међу америчким званичницима употребљавају различити изговори. Током летошње посете америчког државног секретара Викторије Нуланд Подгорици, она је од Ђукановића захтевала да у јавном мнењу повећа број присталица за улазак у НАТО. Прави разлози, међутим, не помињу се у јавности. Пре свега, Црна Гора већ готово две деценије служи као полуга западног притиска на Србију, у чему се Ђукановић показао као веома вешт играч, чему и треба да захвали за своју дуговечност на власти. Црна Гора је држава са 700 хиљада становника и минијатурном армијом, која својим уласком ни мало не би ојачала НАТО. Са друге стране, она као кандидат, који „само што није ушао“ служи за притсак на Србију, чије чланство у НАТО би за ту организацију имало стратешки значај. Како Србија, упркос притисцима, не показује јавно вољу да уђе у НАТО, тако црногорске акције у Бриселу не стоје најбоље могуће. Истовремено, чланству Црне Горе противи се група европских земаља на челу са Немачком, која не мисли да је мудро повећати војни притисак на Русију учлањењем у НАТО доскоро блиских јој земаља попут Украјине, Грузије и Црне Горе.

Међутим, чак и уколико уђе у НАТО до краја године, неће моћи да се сасвим поузда у заштиту САД. Оптужбе из Италије и Немачке за шверц цигарета 90-тих година из Црне Горе, чиме су буџети ових земаља били оштећени за стомилионске суме, сувише су озбиљне да би се од њих одустало. Против Ђукановића је чак и вођена истрага у Италији, која је заустављена због његовог државничког имунитета и притисака из Вашингтона. О томе су немачки медији под утицајем државе нашироко писали још 1999. године, када се Запад веома ослањао на Ђукановића у рушењу Слободана Милошевића. Самим тим Ђукановић никад није био политичар по укусу немачких канцелара, већ нека врста „невољног партнера“. Ширењем немачког утицаја у Београду после 2000. године партнерство са Подгорицом Немцима је све мање требало, тако да неколико Ђукановићевих политичких протовника већ ужива подршку Берлина, док су Вијести, најутицајнији дневни лист у Подгорици и можда најгласније језгро противника црногорског премијера, у немачком власништву и под пуном контролом.

Врхунац разочарења у Ђукановића уследио је 2009. године, кад се показало да највећа европска група шверцера кокаина води порекло из Црне Горе и да има везе са Ђукановићевим људима. О везама Црне Горе и Колумбије у то време писали су многи западни медији, неретко називајући Црну Гору „Балканском Колумбијом“.

Ако буде поново одложен пријем Црне Горе у НАТО, Ђукановић би могао да постане плен својих противника, пре свега немачких, који ће тешко пропустити да га докрајче. Ако Ђукановић успе, могло би се догодити да тиме затвори своју књигу са Американцима и да они сами по обављеном послу потраже његовог наследника који им због своје криминалне хипотеке неће бити толики терет о врату као Ђукановић.

Али евентуални Ђукановићев пад донео би дубоку трансформацију Црне Горе, не само због тога што је он за последњих четврт века довео и промовисао готово целокупну политичку елиту. Са друге стране, он је гарант дубоке везе између црногорског подземља и државе, и та веза не би могла да прође без исто тако дубоких промена после његовог одласка. Због тога би његов одлазак отворио Пандорину кутију, пред којом би се Црна Гора суочила са својим субоким криминалним наслеђем. Другом речима, отварање свеобухватне истраге против Ђуукановића и њему најближих људи био би не само први чин легитимисања нове власти већ и дубока нужност без које црногорско друштво не би могло да се развија.

Са Ђукановићем би се могао поновити „случај Санадер“, и то као једна од најмирнијих и најблажих расположивих опција. Наравно, Ђукановић то зна, као што зна да, одлучно бранећи своју власт, брани и сопствену слободу. Због тога би долазећа јесен могла да буде најважнија у Ђуканоовићевом животу и најбурнија у новијој историји Црне Горе.

Извор: Нови Стандард