Кад је тешко, Вулин!

Када је решио да напокон оконча вишегодишње растакање једне државе, осипање сопственог народа и гашење светле будућности, Вулин Александар се, на неиздрживи притисак српског народа са Косова и Метохије, вратио у политику. Било је то након Вучићевог прихватања споразума из Брисела, у априлу прошле године. Ово судбинско враћање уследило је након оставке коју је сâм Вулин најавио, хтевши да одступи с места главнокомандујућег Канцеларије за Косово и Метохију [1]. Реч је реч, а функција је функција, па је двадесетак дана касније саопштио пуку да повлачи оставку [2], нехајно пуштајући исти тај пук да бауља у потрази за смислом овог маневрисања.

Шеф Канцеларије за Косово и Метохију истицао је да не може да прихвати споразум Београда и Приштине и да то неприхватање може једино да се заврши оставком. Шеф је тврдио да „није логично да се чврсто залажете за нешто, и после, ако то не прође, кажете: ‘Па, добро, није прошло’”. Зато, идући у сусрет тој тврдњи, коју је мало ко (укључујући и њега) разумео, посут пепелом, не само да је остао на челу Канцеларије за Косово и Метохију већ је прихватио додатну – бонус функцију. Влада Србије формирала је Одбор за имплементацију бриселског споразума, а за председника Одбора именован је баш он, шеф Вулин. На срећу свих нас, дакле, Вулин је остао да, упркос својим уверењима и погаженој оставци, „имплементира“ „бриселски споразум“, против којег је иначе свим својим бићем био, а ваљда и јесте.

Можда би Вулин тада ту функцију и напустио кад би она пустила њега, али у српској политици ништа није тако просто. Негде изнад Вулинове визуре примећено је да та оставка српским властодршцима не пуни једра ветром, те је Вулин морао да покупи оно што је неопрезно просуо или спретно испословао дижући цену властитих акција. Али Вулин не би био Вулин када би хоћу-нећу-хоћу акцију завршио без логичких бургија које би требало да докажу да се оставке подносе и повлаче принципијелно, постојано и часно. Или, како Вулин каже, боље је за споразум управо то што ће га примењивати онај што је био против самог споразума. Односно, натукну Вулин, реч је о пракси у комунистичком, слободарском и васцелом свету. Такорећи свакодневно, диљем Земљиног шара, изгледа да оне што принципијелно подносе оставке враћају у фотеље да успостављају и утемељују разлоге сопственог протеста и немирења. Изгледа да се свуда око нас води неки рат микросветова, изражавања двојне природе истине, њене апсурдности, коју ми, слепи код очију, не примећујемо.

КАКО ПОЛИВАТИ ДЕМОНСТРАНТЕ

А такав је био увек. Сетимо се његових почетака и важног места његове политичке каријере – Савеза комуниста – Покрета за Југославију. У тој странци био је генерални секретар и с њом се утопио у Југословенску левицу, која му је омогућила непосредну сарадњу са првом дамом тадашње Србије. Са Мирјаном Марковић и друговима Вулин је у кожном комесарском мантилу и значајно дуже косе проповедао неке револуционарне леве идеје. У тој странци био је портпарол и Мирин сарадник, неки ће рећи – заменик. Генерал Стеван Мирковић, председник СКПЈ негде је прибележио, да је Вулин био и председник Југословенске револуционарне омладине, али нисмо сигурни да је и у тој организацији био успешан као у потоњој, Вучићевој, или оној претходној, Мириној.

Елем, као левичар није одскочио више од солидног партијског апаратчика, иза ког је остала „антологијска“ револуционарна изјава да демонстранте зими не можете поливати топлом водом из топова, него ћете их, наравно, разјуривати хладном водом [3]. Није се освртао на то што је његова партијска и коалициона камарила покрала изборе, што су хиљаде људи због тога у протестима и што је то, на крају крајева, потврђено лекс специјалисом, који је предложио сам Слободан Милошевић чиме је и фактички и формално признао крађу гласова. Вулин није губио време, и тада је радио посао који најбоље зна – безрезервном апологетиком тумачио је потезе власти, укључујући и оправдавање прекомерне репресије над грађанима.

Са ЈУЛ-ом је млађахни револуционар раскрстио након стварања коалиције између социјалиста, радикала и ЈУЛ-а, 1998. године. У то време менторска палица од Мире прелази у Вучелине руке, па време петооктобарских промена Вулин проводи у својој више него маргиналној странци Партији демократске левице. Било је јасно да је то само нужно привремено решење не би ли се преживела политичка непогода која је захватила све оне који нису ДОС. Будући да Вулин никада није поседовао нити је могао да поседује политичку моћ проистеклу из непосредне воље бирача, самостално политичко деловање за њега било би самоубиствено. Одавно је схватио да жели власт, а да не може добити гласове на изборима. Зато, 2002. године улази у поражен и слаб СПС, којем су тада добродошли сви који хоће да му приђу. Неколико година касније напустио је ту и направио своју нову странку, мегаломанског назива Покрет социјалиста, која се добро уденула у победнички СНС. Тренутно обавља функцију министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

MODUS OPERANDI

Овај кратки преглед довољан је да видимо да се до данас Вулин није променио. Скратио је косу, а црни кожни мантил заменио је комбинезоном који облачи кад посећује Косово. Тим својим милитаризмом обојио је и новооформљено министарство, које први пут у називу има борачка питања. Особита је иронија то што му је дозвољено да то учини данас када су такорећи сви борачки проблеми решени на штету бораца. Као министар, пак, углавном облачи класична одела и труди се својски да докаже како је шеф увек у праву не бирајући средства, меру и бонтон. Ту заправо и није битно ко је шеф, јер за процес његовог modus operandi најбитније је доказивање да је шеф у праву, да је шеф најпаметнији и најбољи. То је формула са једном променљивом, а та променљива је шеф главом и брадом. Шеф се мења, modus operandi остаје.

Међутим, невоља с тим није у томе што већ двадесет година Србијом језде партијски апаратчици који се куну и доказују како је баш садашњи вођа месија. Таквих ће климоглаваца бити увек, баш као и шибицарских помагача који шатро дошаптавају жртвама испод које шибице јесте смотуљак. Не може се променити ни то што ће увек бити слеповерујућих који, зарад лаке зараде и голуба на грани, изгубе врапца из руке. Увек ће бити и оних што добродушно верују причи, мисливши да ти телали немају никакав скривени план или интерес… А страхота заправо долази тек кад они заврше посао, онда када очерупани и намагарчени осванемо у горој позицији од оне у којој смо били. Каква ли нас стварност чека када данашњи господар Србије, ослоњен на услуге Александра Вулина и делатнике тог калибра, заврши своју мисију?

Јасна. Када је одбрана владајуће политике и њено спровођење поверено људима попут Вулина, рекли бисмо да је то само по себи довољно да би се квантификовао кредибилитет читаве ствари. Свака неизвесност је тиме отклоњена јер је наше срљање у будућност катаклизмично.

Неће проћи много времена и садашњи господар Србије игубиће се међу свим оним политичарима у ропотарници историје, па ће на његово место доћи неки други. Важно би било да макар тај други не прихвати услуге и методе Вулина и сличних. Иако није искључено да ће и том будућем месији Вулин бити лева или десна рука, вероватније је да ће Човек у црном из политике отићи међ тајкуне. То се у Србији већ препознаје као природна метаморфоза лојалних апаратчика.

_________

Упутнице:

[1] http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Vulin-podneo-ostavku.lt.html

[2] http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/Politika/1328376/Vulin+ostaje+na+%C4%8Delu+Kancelarije+za+KiM.html

[3] „Приче о томе да су на минус шест степени грађани поливани хладном водом немају основа. Зар је требало да их поливају топлом водом?” (А. Вулин, потпредседник ЈУЛ, Наша борба, 6. фебруара 1997. године).

Извор: Нови Стандард