Kad kažemo ekspert

Svi smo mogli da pročitamo nekoliko izjava jednog od sada već ozvaničenih kandidata za visoke funkcije u rekonstruisanoj vladi Srbije. Nekima od nas zasmetala je „ekspertska“ visina i nadmenost, sa koje se čuo vrlo oštar i kritički ton prema jednoj odluci državnih organa Srbije od pre nekoliko godina, a koja se, gle čuda, tiče direktno materijalnih interesa samog eksperta (kome je država ukinula stipendiju pošto je dobio stipendiju u inostranstvu). Tek žaliti se sluđenom javnom mnjenju Srbije kako vam je pre nekoliko godina državna stipendija ukinuta, odmah pošto ste dobili američku, u najmanju ruku je tužno. Neće valjda biti da se gospodin „ekspert“ ljuti što nije primao sve vreme dve stipendije, od kojih mu je ona američka svakako bila veća i dovoljna, dok je nekom drugom ona naša, iako mala, bila neophodna i možda jedina šansa da se školuje. Gospodin očito i nije bio ekonomski pogođen obustavom naše stipendije, sigurno više nego skromne, jer i sam kaže da mu ona „nije značila mnogo finansijski, već mu je više značila tako što mu je davala osećaj pripadnosti Srbiji“. Prvi put čujem da novac može da pojača osećaj pripadnosti i umanji osećaj odbačenosti. Živimo u vremenu u kome nas uče da se skoro sve može izraziti u novcu, ali čovek sa takvim stavom na Jejlu ima najviše ocene i iz etike.

Osim toga, gospodin očigledno nije ni bio potpisnik ugovora o precizno definisanim uslovima stipendiranja sa državom Srbijom, koji bi toj istoj siromašnoj državi garantovao da će se taj stipendista nakon završetka studija vratiti da joj svojim znanjem uzvrati datu pomoć.

Evo i mog iskustva sa stipendijama, nacionalnim i stranim. U redovnoj proceduri konkursa za upis na postdiplomske studije 1997. godine (primano samo pet stranaca iz čitavog sveta) uspeo sam da se upišem na prestižni Kraljevski koledž u Londonu. Školarina je iznosila 40.000 nemačkih maraka godišnje, plus troškovi života oko 24.000. Država iscrpljena sankcijama nije mogla da pomogne, i to sam saopštio mom savetniku na koledžu u Londonu prilikom upoznavanja na fakultetu (otišao sam na taj susret zahvaljujući donatorstvu jedne velike državne kompanije). Moj mentor, ujedno i prodekan za nastavu, mi je obezbedio stipendiju Svetske banke u dva telefonska razgovora obavljena preda mnom. Ujedno mi je našao i posao sa trećinom radnog vremena da bih zaradio za stan hranu i ostale troškove života u Londonu. Ali imao je jedan mali uslov koji se meni nije svideo – da po završetku moram raditi kod njih na Institutu najmanje pet godina. Nisam prihvatio. I sledeće godine, 1998, pisali su mi da ne moram ponovo da konkurišem na iste postdiplomske studije, već da će me one automatski primiti po skraćenoj proceduri ako želim. Završio sam postdiplomske studije ovde, i specijalizaciju, kao i doktorat. Imam sasvim solidnu karijeru naučnika i stručnjaka u Srbiji. Sarađujem sasvim ravnopravno sa kolegama iz naučne oblasti, i to iz regiona i Evrope, i u mnogim oblastima je moja ustanova po rezultatima u gornjem delu tabele, uključujući i zemlje Evrope.

USLOVI i „NEMAMO GDE“ – No da se vratimo i ostatku izjave mlađanog eksperta. On ističe da ga posebno „zanima EU, naše mesto u EU, budućnost EU i budućnost Srbije“. Tim redom, prvo budućnost EU, pa budućnost Srbije. Zar je morao da krene sa ovakvim „ekspertskim“, koje su čisto političke a ne ekonomske, i to na samom početku. A tako bi lepo bilo da je u prvim izjavama dao svoju viziju ekonomije Srbije, kakva je sada i kako i na koji način je vidi u budućnosti. Zatim ističe da u Srbiji „uopšte nema sredstava, ne samo finansijskih već i tehničkih da se neko od njih bavi ozbiljno naukom. Dakle, problem je što mi nemamo gde da se vratimo jer nemamo gde da radimo. Čim nam Srbija stvori te uslove, evo nas kod vas… izgleda da su sad uslovi stvoreni“.

Hiljade naučnika i stručnjaka Srbije ne znamo o kojim novouspostavljenim dobrim uslovima za rad u nauci ovaj ekspert govori. Da se razumemo, ne želim da kažem ništa loše na teret ove vlasti. Nije ovakvo stanje u nauci nastalo zarad njihovih grešaka, jer oni su na vlasti jedva godinu dana. Proporcionalno toj činjenici je i njihov doprinos lošem stanju. Ali opet ne mogu da verujem da se stanje u nauci tako promenilo nabolje da se to vidi i iz Njujorka, iz SAD, a ja to ne vidim ni iz Srbije. Ako bi se pak složili sa prvim delom predhodne izjave, koja govori o lošim uslovima za rad u nauci u Srbiji za ljude koji se školuju u inostranstvu, pa požele da se vrate, za njih imam mali podsetnik.

Treba podsetiti koliko je mala siromašna Kraljevina Srbija ulagala u školovalanje ljudi u inostranstvu, koji su se nakon toga vraćali u svoju zemlju i često počinjali od potpune nule u svojim naučnim oblastima. Često su morali da obijaju pragove ministarstava, vrata političara i poslanika, uglednih i bogatih ljudi, uticajnih i uglednih raznoraznih društenih delatnika, a sve kako bi uspeli da objasne značaj i važnost realizacije svojih ideja za budućnost. Dešavalo se često da su morali da počinju od potpune nule, od praznog lista hartije, od nepostojeće opreme, ljudi i resursa, ili, još gore: od nepostojeće i nepoznate naučne oblasti, nepostojeće državne ustanove i institucije. Mogli su i oni da se ne vrate u Srbiju, dok se ne stvore tehnički i finansijski uslovi, jer eto, trenutno, nemaju gde da rade.

Ne razumem da za mesto ministra finansija ili privrede ne treba nikakvo duže iskustvo, već je dovoljno i par godina rada u nekoj konsultantskoj kući, a o životnom iskustvu i da ne pričamo – životno iskustvo očigledno u Srbiji nije ni potrebno za vođenje države. Može svako ko ima dosta glasova.

KO SE SEĆA EKSPERTA BOŽE – Možda su odgovori na ta pitanja u nama bližoj prošlosti Srbije. Sećamo se eksperta Božidara Đelića, koga su, uz priču da je radio sa profesorom Džefrijem Saksom, odmah postavili na mesto ministra. To čudo od čoveka nam je servirano kao nešto što nam je sam Bog poslao. Naravno, niko nije znao da kaže gde je taj čovek zaradio prestižno titulisanje onim „ekspert“. Ako gledate broj njegovih objavljenih naučnih radova u naučnim uglednim časopisima iz oblasti ekonomije i finasija, to jest u njegovoj oblasti, nećete naći nijedan. Bar ja nisam uspeo. Ako gledate broj autorizovanih predavanja i objavljenih članaka u međunaronoj i domaćoj štampi, ni tu situacija nije mnogo bolja, tek par njih. Ako gledate njegovo učešće u naučnim projektima, opet nećete naći nijedan. Samo obavijena tajnom privatizacija u Poljskoj i Rusiji, gde je imao i određenih problema sa državnim institucijama Rusije, koje su mu otkazale gostoprimstvo. I Đelić je bio iskren: rekao je da ga je Saks, još kao svežeg studenta i diplomca, angažovao u svom timu ekperata, i to tako što je na osnovu njegovog imena i prezimena zaključio da je možda Poljak, a kada mu je naš Božidar objasnio da je on Srbin, Saks je rekao: Svejedno, nije bitno, spremaj se da ideš sa mnom. Eto neke koristi i od ovih naših za svet smešnih imena i prezimena.

Sećate se Dragoslava Avramovića. Čovek je završio pravni fakultet u Beogradu, doktorirao ekonomske nauke u Beogradu, radio u Narodnoj banci Jugoslavije, potom kao odličan stručnjak odlazi u Svetsku banku, gde od mesta šefa Odeljenja za opšte studije, napreduje do mesta direktora. Da ne pominjem da je sve vreme bio savetnik mnogih organa UN, kao i banke za razvoj i trgovinu u Vašingtonu itd. Kao penzioner u godinama (74 godine starosti, postavljen je za guvernera NBJ i sprovodi program za zaustavljanje hiperinflacije, i to veoma uspešno. To je ekspert.

Slovenci su sve vreme tranzicije slušali savete pravnika, ekonomiste i rektora Ljubljanskog univerziteta Jože Mencingera. I, dok je ta politika bila na snazi, a koja je bila u suštini potpuno suprotna od one predlagane iz MMF i Svetske banke, Slovenija je ekonomski odlično stajala i 2005. godine bila bez dugova. Kad se je njegovo stanovište napušteno i počela da se provodi neoliberalna politika, Slovenija je pala do duga od preko 60 milijardi evra.

OVO SU PRAVI STRANCI – Ako već ova zemlja traži strance za savetnike i ministre u oblasti ekonomije, onda je svetski izbor više nego dobar. Prvi na mojoj listi je nobelovac Jozef Stiglic, koji je radio u Svetskoj banci, MMF i i kao ministar finansija SAD. Poznat je kao glasan i cenjen dugogodišnji kritičar neoliberalnog koncepta ekonomije. Ujedno sam siguran da za svoje aktivnosti ne bi ni tražio previše novca jer su retke zemlje koje bi imale hrabrosti da ga angažuju, a ujedno je i potpuno ostvaren čovek u materijalnom i karijernom smislu, pa bi mu to bio veliki profesionaslni izazov.

Majkl Spens, opet nobelovac, sledeći je na mojoj listi kome bi se mogla poveriti ekonomska politika naše zemlje. O njemu je na svom blogu pisao ugledni ekonomski analitičar Nebojša Katić. Osim toga što je nobelovac, u svetu je poznat kao predsedavajući Komisije za rast i razvoj, koja je formirana 2006. godine, i koju su činili 21 stalni član iz 18 zemalja. Komisija je analizirala politiku 13 ekonomski najuspešnijih država sveta u periodu od 55 godina, od 1950. do 2005. godine i pokušala da izvuče najmanji zajednički ekonomski sadržilac uspeha. Parametri uspeha su da zemlja obavezno ima bar 25 godina stopu rasta od najmanje 7 odsto godišnje. Nasuprot vladajućoj ekonomskoj mantri o slobodnom tržištu kao temelju svake uspešne ekonomije, zaključci ove komisije se nisu nimalo svideli naručiocima studije, pa su je brže-bolje pokušali gurnuti pod tepih i zaboraviti. Majkl Spens je pokazao da je čovek od punog integriteta i da se protiv činjenica u nauci ne može ništa preduzeti. Njegova studija ukazala je da ekonomski najuspešnije zemlje nisu baš ljubiteljke slobodnog tržišta, već su se trudile da što duže drže visoko podignute trgovinske barijere, kako bi što bolje zaštitile mladu industriju i privredu u razvoju. Vrlo sporo su ukidale carine i ostale mehanizme zaštite svoje privrede od konkurencije iz uvoza, pažljivo štiteći privredne grane koje su vlade proglasile za najvažnije, odnosno strateške za zemlju. Države su, takođe nasuprot savetima MMF, ulagale u infrastrukturu, obrazovanje i zdravstvo mnogo više nego što je MMF to savetovao. Države su stimulisale i pomagale supstituciju uvoza domaćom robom, stimulišući, kad god je to bilo moguće, izvozne poslove svojih kompanija u razvoju, vrlo često osnovanih vrlo povoljnim državnim novcem iz razvojnih fondova ili čak novca iz primarne emisije.

Valuta tih zemalja je uvek bila potcenjenja kako bi se potpomogla međunarodna konkurentnost proizvodnje, a ne precenjena kako odgovara uvoznicima (kao u Srbiji danas). I ono najvažnije, sve ove zemlje su sprečavale nekontrolisani priliv stranih investicija (stranog kapitala) i razvoj su bazirale uglavnom na domaćoj štednji kao najvažnijem izvoru investiranja. Mantra „strane investicije“ je Spensovim izveštajem zauvek ubijena.

Majkl Spens, sa iskustvom i znanjem značajnim za razvoj Srbije, bio bi najbolji mogući izbor. Bilo bi divno doći do njega, jedino ako našim političarima smeta to što se ovaj Amerikanac ne bavi aktivno politikom u svojoj domovini.

Sudeći prema informacijama koje se pojavljuju u medijima, izgleda da je našim donosiocima odluka najvažnije iz koje su zemlje eksperti, u kojim su političkim strankama članovi i na kojim su političkim mestima do sada radili. Zašto ih onda zovu eksperti? Čudno zar ne!? Ako će ti stranici donositi političke odluke u ekonomiji, šta će nam onda uopšte domaći političari?

Ha Džun Čang je profesor sa Kembridža i jedan od najcitiranijih ekonomista današnjice. Poreklo iz Azije, tačnije Koreje, moglo bi da ga kvalifikuje kao poznavaoca uspešnog modela ubrzanog razvoja, kome i Srbija teži, i odličnog poznavaoca svetskog ekonomskog sistema.

Erik S. Rejnert je norveški ekonomista koji je niz godina je vodio industrijsko preduzeće koje proizvodi u tri evropske zemlje. Njegova oblast u ekonomiji su inovacije, ekonomija razvoja i istorija ekonomskih ideja. Radio je kao savetnik UN za Konferenciju o trgovini i razvoju. Njegova knjiga Kako su bogate zemlje postale još bogatije…i zašto siromašne zemlje ostaju siromašne bila je najprodavanija knjiga Fajnenšal Tajmsa, koju su zapazili svi svetski ključni ekonomisti.

A IMA I NAŠIH – To su ekonomski eksperti. Ali nemojmo da zbog njih napravimo grešku i zaboravimo naše, koji, za razliku od svetskih, mnogo bolje poznaju naše posebnosti, probleme, mentalitet, naše prednosti i mane. Samo domaći stručnjaci mogu da vrše odgovorne upravljačke funkcije uz savetodavne usluge gore pomenutih stranaca. Ali u Srbiji se uporno postavljaju ljudi koji vode ekonomiju zemlje u istoj ideološkoj grupaciji, koju nam iz sosptvenih razloga nameću naši strani partneri i prijatelji. Zar iko u Srbiji može da napravi razliku u pristupu jednog Dinkića i Đelića (ako zanemarimio razilku u tome ko je kome i zašto pominjao majku)? Zar iko pravi razliku među postoktobarskih guvernerima Narodne banke Srbije – Kori Udovički, Jelašićem, Šoškićem, pa i Jorgovankom Tabaković. To je ona ekonomija u kojoj živimo više od 13 baksuznih godina. Možda nam taj broj i ne bude baksuz, ali samo ako promenimo način izbora vodećeg i prvog ekonomiste Srbije.

Aki mi gubimo već dugih 13 godina. Nemamo nikakav rezultat da čuvamo. Mi smo već sve izgubili i mora se igrati sa potpuno novim konceptom i doktrinom. Mnogo je ljudi koje trebamo da prestanemo da slušamo, a to su svi oni koji su za sve godine ovakvog vođenja ekonomije imali samo reči hvale. Ti koje bih ja pitao sada su i Mlađen Kovačević, i Jovan Dušanić, i Miodrag Zec, i Nebojša Katić, i Boris Begović, i mnogi mnogi drugi. A zatim da konsultujemo ekonomske veličine onih zemalja koje ostvaruju najbolje rezultate poslednjih decenija, a to su Kina, Koreja, Rusija, Brazil, Singapur, Argentina itd. A neka im naši mladi eksperti, školovani i u inostranstvu i kod nas, sposobni i željni da i oni nešto učine za Srbiju (pa i ovaj koga pominjem u prvom delu teksta) pomognu entuzijazmom, hrabrošću i odlučnošću koje sigurno kao mladi ljudi nose, i ubrzano stasaju i osposobe se da sami mogu da ponesu teret ovih teških vremena. To Srbija, njihova jedina otadžbina, imperativno zahteva i traži.

Izvor: Novi Standard