Како би Пашић реаговао на немачки „ултиматум“?

Као резултат вишегодишње политике попуштања, те поштовања наметнуте и искривљене реалности предходне власти према Косову и Метохији, Србија је добила „ултиматум“ од немачког Бундестага. „Ултиматум“ је састављен од седам тачака, који је донео Андреас Шокенхоф заменик шефа посланичке групе владајуће Хришћанско-демократске/Хришћанско-социјалне уније (ЦДУ/ЦСУ) у немачком парламенту. Како је речено оне се морају испунити уколико држава жели да издејствује следећи корак у евроинтеграцијама, а то је добијање датума за почетак преговора. Од седам тачака које нам је Немачка брутално, у свом стилу, испоручила тешко да Србија може и једну да испуни, а да не наруши, не само државни суверенитет, него и елементарно достојанство које мора да баштини једна, колико толико независна и суверена држава.

Свакако су најпроблематичније трећа и седма тачка. У трећој се тражи да не доводимо у питање „геноцид у Сребреници“ чиме би прихватили исконструисану кривицу за све ратове у бившој Југославији, чиме би опет легализовали стање које је Америка, потпомогнута добрим делом и ЕУ, створила на Балкану. Стање које је, не само против државних и националних интереса српског народа, него је за њега и дубоко понижавајуће и фрустрирајуће. Исто тако прихватање кривице за лажни геноцид би Србији био баласт који би онемогућавао одбрану националних и државних интереса у случају отварања нових жаришта (Рашка, Војводина па и источна Србија). Штавише оно би (не довођење у питање медијски наметнуте кривице народа и државе) било и иницијална каписла за отварање нових конфликта уколико они буду затребали великим светским играчима у даљем пацификовању Србије.

У седмој тачки, која је предмет највећих полемика, се тражи нешто још теже (ако је могуће да постоје тежи захтеви) него што је захтевано у трећој. Шокенхоф у име немачког Бундестага у тој тачки тражи да Србија потпише правно обавезујући уговор о нормализацији односа са „државом“ Косово. Истина Србија то не мора да потпише пре добијања „датума над датумима“ за почетак преговора, али дотле мора да писмено овери изјаву којом се обавезује да ће до краја преговора о чланству те „две земље“ потписати уговор. Дакле прво потписана изјава да би до добијања датума за преговоре потписали уговор о већ споменутој нормализацији односа са квазидржавом Косово. Није тешко претпоставити да Србија уколико уђе у овај аранжман не може да на крају, по евентуалном учлањењу у ЕУ, избегне и коначно признање државности своје јужне покрајине.

Међутим треба нагласити да реакција на ултиматум може и убрзати негативно решење косовског проблема. У томе и јесте замка ове, ко зна које, непристојне понуде (само је ова у форми ултиматума) коју нам испоручује, овога пута Немачка. Одговор на немачки захтев може произвести двојак, али у оба случаја негативан ефекат. Уколико Србија реагује, било како, може лако доћи до, било насилно или „мирно“ (у зависности од српакога НЕ или ДА), коначног решења косовског проблема. Односно највероватније до протеривања Срба са севера Косова уколико би одговор био одричан, или пак „мирног“ интегрисања тамошњих Срба у институције квазикосовске државе, уколико би захтев био прихваћен.

Паралеле са Аустро-Угарским ултиматумом из 1914.

Захтеви немачког Бундестага су у, нарочито патриотском (ово говорим условно) делу српске јавности изазвали буру негодовања. Природно је да смо сви огорчени због још једног понижења које је дошло из западног света, овај пут од Немачке. Исто тако је природно да нас је овај немачки „ултиматум“ подсетио на многобројне конфликте са германским светом које смо имали током двадесетог века, те да нам је оживео негативне, с времена на врема потиснуте, стереотипе у нашој колективној свести. Услед тога овај захтев немачког Бундестага је ових дана често упоређиван са „ултиматумом“ који смо добили од Аустро-Угарске 1914. (да ли због тога што су неки видели сличност или идентичност ова два ултиматума, или пак неких других разлога није најбитније) после којег је почео први светски рат.

Већина мишљења иду за тим да Србија треба да донесе одлуку, да се изјасни, баш као што је то учинила и 1914. Такав став делује прихватљиво. Заиста ко не би помислио да нам је доста понижења те да треба једном да се испрсимо и као људи одговоримо одлучно НЕ даљем комадању Србије и даљим понижењима, каква су доживљавале само афричке колоније. Пошто је, као што сам нагласио, присутна аналогија између актуелног захтева немачког Бундестага и Аустро-Угарског ултиматума, осврнућу се на искушења којима је била изложена Србија, њена влада и њен председник Никола Пашић пре скоро сто година. Можда нам то освртање, иако ствар са овим „ултиматумом“ није баш иста, може да помогне, те да нам оцрта путоказ како треба да се понашамо у данашњој ситуацији.

Иако је ултиматум из 1914. био понижавајући до крајњих граница, испостављен са намером да Србија каже НЕ, те да то буде искоришћено као повод за рат и њено кажњавање, следећи историјске чињенице морамо да констатујемо да је Србија захтеве које је ултиматум диктирао готово у целости прихватила. Дакле девет понижавајућих тачака Србија је потпуно прихватила док је једну, и то шесту, у којој се тражи да Аустро-Угарски истражни органи учествују у истрази починитеља атентата на престолонаследника Фердинанда, влада Николе Пашића условно одбила. Условно зато што је у случају да Беч не буде задовољан одговором Србија понудила арбитражу међународном суду у Хагу и великим силама.

Дакле одговор Србије на понижавајући ултиматум није био никакво спектакуларно НЕ. Штавише рекација српске владе на бруталан ултиматум била је до крајњих граница толерантна, тако да је управо та толерантност и жеља за компромисом потпуно оголила агресивне намере бечког ћесара. После тога Аустро-Угарска намера да нападне Србију је била кристално јасна док је цео цивилизовани свет био задивљен вештином српског дипломатског одговора. Ово је свакако Русију и руског цара, а потом и Француску која је била везана уговором о савезништву са Русијом, придобило да лакше уђу у рат ради заштите, како својих сопствених интереса тако и слободе Србије.

Реакција Пашића је путоказ актуелној влади

Дакле потребно је на ондашњи ултиматум погледати и са друге стране и констатовати да је он резултирао достојанственим, поносним и вештим српском одговором, али не и некаквим спектакуларним НЕ, како се уобичајило да се данас тумачи. Ипак неки могу приметити да се НЕ српском реакцијом подразумевало. Могуће, али чињеница је да Србија није рекла спектакуларно НЕ, него да је управо до крајњег часа деловала помирљиво и конструктивно са конкретним идејама за споразумно решење кризе. Беч је такво српско усмерење у старту прекинуо сопштивши да није задовољан српским одговором и моменталним објављивањем рата. Тако је Србија урадивши све што је до ње, понизивши се до краја, разговаравши са Бечом пристојно у тренутку када је исти понизио Србију до крајњих граница, задобила симпатије могућих савезника и избегла, макар и најминималнију одговорност за рат. Одговорност би јој била приписана да је реаговала спектакуларним „лупањем песнице о сто“, те изабрала такав начин одговора и одбране својих националних и државних интереса.

Извор: Видовдан