Како читати бискупа Комарицу

Варају се сви који мисле да Бањалука и Блајбург немају баш никакве везе! Видећете, имају, и те какве! Изненађујуће поистовећивање ова два града од стране бискупа Комарице, колико год је увредило Србе због поређење места почињеног злочина са местом извршења казне, толико је и збунило и све остале. Питали су се какве реалне везе, у савременом или историјском, политичком или симболичком смислу, могу имати престоница Српске и погранично аустријско место окупљања хрватских фашиста у бегу из ослобођене Југославије 1945.

Бањалука и Блајбург – једина веза су усташе

Комарицина изјава им је изгледала бесмислена, а није постала ништа смисленија тиме што ју је потврдио претпостављени му надбискуп Пуљић и шеф централе ХДЗ-а Карамарко. Једина веза која се можда може успоставити јесу усташе, али им је ипак било незгодно да то дорекну. Усташе су у Бањалуци Србе или клали на лицу места, или депортовали у логоре смрти, попут Јасеновца, а у Блајбургу је неколицина од тих усташа пресудама антифашистичких преких судова, стрељана. Истина је да су при томе трагично страдали и неки невини Хрвати, као што су страдали и невини Срби који су се чак борили у четничкој ослободилачкој војсци, али их је Тито као конкуренцију ставио на супротну страну. Срби, које су усташе побиле у Бањалуци и широј околини, били су сви невини. За пример, владика Платон је одмах заклан, а сви православни свештеници, заједно са породицама, одведени су у логор. Усташе су, дакле, та загонетна веза између Бањалуке и Блајбурга. А изјава бискупа Комарице само је још један камичак који се уклапа у поновно екстремно десно скретање у Хрвата, над којим се згражава уједињена Европа. „Најмлађа чланица, која се заклињала у своје антибалканско митл-еуропејство, па тако!“

Одложена беатификација и трансфер афекта са РКЦ на СПЦ

Има ту још нешто, непосредније и конкретније, и није чудо што испад долази баш од једног бискупа и уз подршку једног кардинала римокатоличке цркве. Ради се о плими гнева хрватских католика што је, делотворном интервенцијом патријаршије СПЦ према Светој столици, на неодређено време одложена беатификација Алојза Степинца. У Загребу је била навелико припремана као неупоредив повесни верски, национални и државни тријумф, а онда је дошао хладан туш. Наравно, ништа од тога не би било да папи Фрањи није више стало да коначно буде угошћен у Београду, али Светом оцу, као Божијем намеснику, нема приговора. Зато је извршен типичан трансфер афекта са Ватикана на Београд и Бањалуку као српско-православне центре. Бизарној поруци трија Комарица-Пуљић-Карамарко, претходило је закерање трија Карамарко-Колинда-Ковачић у Бриселу, поводом отварања евро-поглавља за Србију.

Читава прича има и своју „беиха“ димензију: локални католички корпус се евидентно поново окреће ка муслиманима као нужном злу. Неколико година Човићеве борбе за хрватску једнакоправност у Федерацији, коју је унутар БиХ стратешки подржавао и Додик, те дискретног лобирања Хрватске и Немачке по кулоарима седишта ЕУ, дало је мршав резултат. Све се свело на то да се Жељко Комшић више неће кандидовати као хрватски представник и бити биран бошњачким гласовима, те да ће западни Херцеговци задржати пола Мостара као своју националну престоницу. Напросто, Стејт департмент није дао да се дира у Вашингтонски споразум којим су се „беиха“ Хрвати на превару одрекли „Херцег-Босне“ као свог ентитета. Ипак, још много већу препреку представља неприкосновени ауторитет Ватикана. Римска курија једноставно неће да се спуштањем граница хрватског ентитета на обод западне Херцеговине католици повуку из средње Босне. „Босна Сребрена“ је вишевековна тековина фрањевачког мисионарења ка Истоку и, према врху РКЦ, нема одступања. Цркве и самостани у централној Босни су сачувани и попуњени свештеницима и редовницима и чекаће боља времена да се врате верници који су у међувремену отишли да попуне испражњене српске куће у Лици или су се концентрисали у избегличка насеља Шушково и Бобаново надомак Чапљине. „Која боља времена и када ће доћи“? упитаће се читалац, али Црква има друга мерила времена и другачије схватање будућности.

Још једно одустајање од „Херцег-Босне“

У сваком случају, вашингтонско-ватикански консензус о Хрватима у БиХ скратио је перспективу Херцег-Босанаца бар за један овоземаљски људски век, а то подразумева и престројавање унутар бошњачко-хрватске федерације и поновно везивање барјака шаховнице и полумесеца. Како то изгледа у пракси, могло се видети на недавној прослави „Стогодишњице признања ислама у Хрватској“. Била је заиста спектакуларно обележена бројним и вишедневним манифестацијама хрватско-муслиманског „братства и јединства“, уз присуство неоосманисте и панисламисте Тајипа Ердогана. На пригодном ванредном заседању сабора највиши хрватски званичници говорили су како су хрватски муслимани увек били лојални држави Хрватској и доследно бранили њене интересе. А пошто није било ограде, испада да то укључује и период НДХ када су муслимани били „хрватско цвеће“ и седили у Павелићевој квислиншкој влади, попуњавали усташке постројбе и партиципирали у злочинима над српским комшијама. Један баш такав муслимански усташа заклао је 41. већ поменутог бањалучког владику. У јесен 1993. када је отворен бошњачко-хрватски фронт у средњој Босни, највиђенији загребачки кроатофилни муслимани на челу са познатим гинеколом проф. др Асимом Курјаком ишли су у Бански двор на поклоњење врховнику који је слао топове на њихове у завичају.

Није више лако против Бошњака, са њима још теже

Ипак, актуелно најиндикативнија била је изјава хрватског премијера да „Хрвати и муслимани имају исте погледе на Босну и Херцеговину“. Такве хрватско-муслиманске хармоније гледишта о БиХ на самом терену сигурно нема, али херцеговачки Хрвати су увек дисциплиновано следили политичке заокрете Загреба. То ће рећи да је у току престројавње на Месићеву пробосанску политичку линију, и то ко зна већ по који пут и до које прилике. Наставља се познато Туђманово возање по БиХ на два колосека. Бобан, Прлић, Јелавић и др. били су главна херцег-босанска линија са сједиштем у Љубушком, а Кљујић, Бркић, Зубак и др. паралелна пробосанска у Сарајеву. Генерал Фрањо је, према ситуацији, пребацивао тежиште са једних на друге. А његово ниподаштавање муслимана делиле су обе линије, једни у смислу „лако ћемо против њих“, други у мислу „лако ћемо са њима“. Када је под притиском САД и Немачке потписао бошњачко-хрватску федерацију, Туђман је говорио да „Хрвати имају еуропску задаћу да цивилизирају и култивирају Муслимане“, а од таквих понижења старом Изетбеговићу скакао је притисак. Био је својеврстан наставак третирања муслимана као „хрватског цвећа“ ради њиховог укључивања у усташку политику геноцида над Србима. А тако је било и током Првог свјетског рата, почев од Принциповог атентата, када су Хрвати и муслимани, спонтано извели погром над Србима широм БиХ.

Отварање муслиманско-хрватског фронта у јесен 93. показало је да Хрватима ипак није „лако против муслимана“ , а послијератни суживот у заједничком ентитету да није „лако ни са њима“. Од тада, па до ономад „Херцег-Босанци“ су говорили „никад више са муслиманима, никад више против Срба“ али, судећи по изјавама у Загребу и Бањалуци, изгледа да ће поново бити баш обратно.

Комарицин или жонглерај хрватске политике

Бискуп Комарица је само гласник нових националних престројавања, а и сам је био актер варљиве хрватске политике у БиХ. Како говоре бројни сведоци, он је током рата учествовао у организацији замене кућа и станова између Хрвата и Срба и испраћају католика из Бањалуке у Загреб и хрватско приморје. А после рата све до данас пише протесте што се не враћају у РС. При томе се и не пита у шта би се вратили када су своје продали или замијенили. А и зашто би када су се ратном разменом домогли много вредних некретнина у загребачким Житницама и у јадранским туристичким градовима Задру и Шибенику. Сам Комарица је читав рат провео у Бањалуци, био под заштитом локалне полиције и несметано деловао, често одлазио у иностранство и примао међународне мисије којима се жалио на власт, а после рата је примио високо државно одликовање РС. Узгред речено, Хрвати који данас живе у Српској, у структурама власти имају гарантована три министра и потпредседника владе, те потпредседнике Републике и Народне Скупштине. Међу њима су били и Комарицини блиски рођаци. Слично њему, кардинал Пуљић је у Сарајеву славио јединствену БиХ, што су одушевљено поздрављали бошњачки медији, а онда одлазио у САД и пред америчким конгресом се жалио на бошњачку доминацију, па је у истим медијима разапињан. Да не би било сумње у описани распоред снага и односа, Ријасет ИЗ у Сарајеву је 24.5. подржао испад бискупа Комарице, а лидер „Херцег-Босне“ Драган Човић – осудио.

Оцена Мирјане Касаповић

Многи нехрвати су склони да хрватску политику у БиХ са респектом описују као врхунац макијавелизма, језуитизма или слично. Мериторна проф. Мирјана Касаповић, са загребачког свеучилишта а родом из Босне, оцењује је, међутим, сасвим другачије. „Двострука политика хрватске политичке елите у БиХ, која је, што латентно, што манифестно, обележила цело раздобље од 1990, није хотимично лицемерје усмерено на заваравање противника, на обичну политичку лаж. То је политика која због спољних притисака и ограничења, као и због властите неспособности и недоумица, није јасно и доследно артикулирала темељне политичке циљеве Хрвата пре рата, у току рата и након рата.“

Извор: Фонд Стратешке Културе