Kako da izbori postanu izbor

Ovo je treći deo koji je nastavak moja prethodna dva teksta na Fondu. Sačekao sam da se izbori završe da ne ispadne kako nekome „sreću kvarim“ i zato, uslovno rečeno, tekst kasni.

Po običaju odmah ću izneti svoj stav, a zatim ću ga argumentovati: odmah treba početi pripreme za nove izbore i rad na pripremi nove liste za koju bi građani mogli da glasaju.

Kako je i zbog čega cela postavka borbe na političkoj sceni pogrešno postavljena objasnio sam u prethodnom tekstu, a sada samo nekoliko završnih komentara posle konačnih rezultata izbora.

Dveri-DSS su dobili oko 40% glasova manje, sada kada su nastupali zajedno, nego što su dobili na prethodnim izborima, kada su nastupali odvojeno. Dakle, oni su u strahovitom padu. Dveri su pokazale da ni u trećem pokušaju nisu u stanju da pređu cenzus, a DSS je potvrdio da je to potrošen brend koji se ne može ničim nadahnuti. Ovo nema nikakve veze sa vrednosnom ocenom da li je to dobro ili loše, ovo su prosto činjenice. Nije uopšte reč o tome da građani ne znaju za Dveri i DSS. Jednostavno ta grupacija nije u stanju da pridobije nikog novog, čak i kada nastupa zajedno, što bi trebalo da donese više, a ne manje glasova.

Nikakav širi politički cilj, pa „ sprečavanja Vučića da ima većinu za promenu Ustava“ nije postignut. Sasvim suprotno tvrdnjama gospođe Rašković. za promenu Ustava u skupštini je 215 poslanika od 250. Ovo je iz ugla SAD čak bolje, nego 250:0. Ovaj rezultat sa 35 poslanika koji su protiv EU, a za najbližu moguću saradnju sa Rusijom, daje mnogo veći legitimitet predstojećoj promeni Ustava, bez ikakve šanse da tu promenu svojim poslaničkim mandatima dovedu u pitanje, a o sprečavanju promene naravno nema govora.

Promena Ustava će se braniti na referendumu.

Ulazak u parlament nije nikakva „odskočna daska“, prosto zato što se sa parlamentarnih margina ne može dovesti u pitanje dominantan uticaj ni Vučića, a kamoli stvarnih vladara Srbije.

Koliko je to iluzorno, videlo se već u samom činu prelaska cenzusa gde su Dveri-DSS dale potpuni legitimitet Pajtiću, Jovanoviću, Tadiću i Raduloviću. Dakle osvedočeni neprijatelji Srbije se prihvataju kao koalicioni partneri u borbi protiv nepravde. O kakvim promenama može biti reči u osloncu na ove grupacije? U najboljem slučaju – samo o kozmetičkim i to sa potpuno bajatom šminkom. U realnosti već vidimo da dolazi do promena Dveri-DSS u pravcu saradnje sa otvorenim protivnicima svakog zamislivog srpskog interesa, svake zamislive pravne države, svakog zamislivog izlaska iz neokolonijalnog položaja u kome se sada nalazimo.

Pri tome, nema govora o „real-političkom“ lukavstvu, nekom trampovskom oportunitetu,zato što su te druge liste takođe bez ozbiljnijeg uporišta u biračkom telu Srbije, pa je već zdravo-razumski bolje biti na distanci od njih, a ne u njihovom zagrljaju.

Pajtić je na oko 6% pre nego što je izgubio vlast u Vojvodini. Dakle, dalji pad je neminovan. Kako je već konstatovano, Tadić i Jovanović su u zbiru 3,5%, sa šansama da im ulazak u parlament bude otskočna daska jednake šansama da Amerika zarati sa Izraelom. Radulović je dobio „bele listiće“ sa prethodnih izbora i još toliko glasova onih koji su hteli da glasaju protiv Vučića, pa su se za njega opredelili iz zablude i površnog praćenja politike, kao za „najmanje lošeg“ kandidata. Ta lista u najboljem slučaju može samo da stagnira, gubeći glasove onih koji shvataju ko je Radulović i dobijajući glasove onih koji nisu više za Pajtića i ništa više od toga.

Ukratko, u parlamentu imamo koherentnu grupaciju koja, kada SAD ocene da je vreme, može da sruši Vučićevu vladu i veći deo te grupacije može da predloži zajedničkog kandidata za predstojeće predsedničke izbore.

Nikakvog daljeg i većeg dometa, kao rezultat ovih izbora, nemamo. Biti u parlamentu za DSS ne može i ne sme biti cilj. To je dovoljno za SPO. A za više od toga DSS nije sposoban.

Jedino što ima smisla raditi na političkoj sceni Srbije je stvarati novu političku opciju.

Ciljna grupa su birači koji nisu glasali ni na ovim izborima, a koji nisu „zakleti“ apstinenti. To je oko 700.000 građana. Pridobijanjem ciljne grupe, pridobijaju se i stotine hiljada drugih građana koji su na ovim izborima glasali za različite liste. Cilj je da se na prvim izborima, kao koherentna lista, a ne koalicija, osvoji preko milion glasova. To ima smisla i to jeste oslonac za dalje delovanje.

Da bi se dobilo njihovo poverenje, listu moraju da predvode novi ljudi u politici, koji su istovremeno po svojim biografijama dokazanog kvaliteta u određenim oblastima i ljudi koje možemo da zamislimo da stvarno vode državu.

Drugu grupaciju na toj listi treba da čine mlađi obrazovani ljudi koji takođe nisu bili istaknuti ili se uopšte nisu bavili profesionalno politikom.

Treću grupu treba da čine predstavnici različitih strukovnih udruženja, nevladinih organizacija, akcionih grupacija i slično. Ljudi koji su se usredsredili na neki od važnih problema u kojima su pokazali sposobnost i spremnost za ozbiljnu brobu.

Tek četvrti deo treba da bude sastavljen od ljudi koji su od ranije prisutni u političkom životu Srbije. Njihovo mesto je slično onome što je Aleksandar Popović uradio na ovim izborima kada je bio na začelju liste Dveri-DSS.

Što se koncepta tiče, on je nužno ceo skoncetrisan oko dva temelja: izvlačenja Srbije iz neokolonijalnog položaja i borbe za samostalnost Srbije. Taj plan se dalje zakonito račva u skoro petnaestak oblasti – tema. Važno je razumeti da se mora odrediti strateški pravac u svim tim oblastima, zato što samo takav koncept ima smisla, a bez smislenosti nije moguće privući i zadobiti poverenje onih koji su odlučili da nemaju za koga da glasaju. Uzgred rečeno, to je jedan od nepremostivih problema Radulovića – to što on govori nema smisla, jer podrazumeva da Srbija ostaje u neokolonijalnom položaju (oni to zovu „tranzicioni period ka dubljim integrativnim procesima priključenja EU i saradnje sa NATO-om“).

Naravno da svaka od tema ima i svoje razrade – mere kojima se sprovode, ali to je manje važno, zato što se tu nužno ulazi previše u struku, gde najveći broj građana ne može da oceni da li su mere ispravne ili nisu. Da li je ispravan pravac ili nije, to i te kako mogu da ocene. Od odlučujuće je važnost da teme predstavljaju ljudi koji svojim dosadašnjim radom dokazuju kredibilitet stavova, a tek potom kvalitetom argumentacije.

Ideološki okvir mora da izbegne, dokazano u dosadašnjim izborima, a to znači da je svako potcenjivanje ili omalovažavanje: komunizma, Jugoslavije, sekularizma, verske, nacionalne, konfesionalne ili polne tolerancije – isključeno. Svaka odbojnost prema pravoslavlju, nekritičko veličanje Jugoslavije, komunizma, Rusije – je isključeno. Osnovni ideološki kriterijum je: da li to doprinosi borbi protiv kolonizatora i da li to jača samostalnost Srbije.

Nekoliko reči oko samostalnosti. Samostalnost treba bitno razlikovati od „neopredeljenosti“. Srbija ne može da bude neopredeljena, jer bi to značilo da su joj vodeće međunarodne sile jednako bliske ili daleke, a to nikako nije moguće. Prosto zato što nam SAD, Nemačka i Britanija, odatle i EU, rade o glavi, a sa Rusijom i Kinom možemo da nađemo zajedničke interese, pa i da uspostavimo politička savezništva na određenim temama. Ono što je međutim najvažnije, samostalnost je potpuno na liniji novog, nastajućeg, multipolarnog sveta, koji se temelji na ideji ravnopravnosti država bez obzira na njihovu ekonomsku, vojnu ili bilo kakvu drugu snagu, teritorijalnu veličinu ili brojnost stanovnika. Suštinski, na vraćanju ka izvornim principima UN.

Dakle, sasvim suprotno onome što se najčešće tvrdi, ne samo da je samostalnost moguća, nego će samostalnost biti gotovo jedino prihvatljivo stanovište u međunarodnoj politici u deceniji koja je pred nama.

Operativno, rad na stvaranju nove političke opcije za koju bi građani glasali zato što veruju u njene ciljeve i ljude, a ne zato što su protiv Vučića ili nekog drugog, znači:

• proširiti razgovore sa svima koji treba da budu nosioci na toj listi, a onda uz njihove sugestije dalje širiti selekciju onih koji će se naći na samoj lisiti,
• razviti infrastrukturu i to: a) teritorijalno, tako da bude u stanju da kvalitetno obavi kontrolu budućih izbora, b) informaciono – umrežavanjem u elektronskoj formi što šireg kruga ljudi, v) akciono – napraviti mobilne timove koji su u stanju da uz pomoć lokalnih aktivista sprovode akcije na terenu,
• napraviti stručna jezgra oko svake od nosećih tema i koordinirati rad tih tela,
• obezbediti samofinansiranje od malih donacija po ugledu na Sandersa u Americi.

Podrazumeva se da se svaki od operatinih zadataka sastoji od složene strukture, sa čitavim nizom sopstvenih problema i prepreka. Kao što se podrazumeva da mora postojati uže jezgro, kao neka vrsta taktičkog tima, koji opredeljuje težište aktivnosti u konkretnim okolnostima.

Situaciono gledano, uslovi su povoljni: sve pokušano nije dalo rezultate, dakle mora nešto novo i bitno drugačije. Vučić će se suštinski do kraja godine baviti prodajom: Telekoma, Komercijalne banke, PKB-a, Lutrije Srbije i Aerodroma Beograd i uništavanjem SPS-a. Sve te njegove aktivnost daju objektivan prostor za otpor i kroz borbu za sopstveno jačanje. Predsednički izbori naredne godine su sami po sebi ozbiljna taktička šansa. Naredne godine stranci stiču pravo da kupuju poljoprivredno zemljište – i to je prilika za borbu. Naredne godine je Vučić obećao da će promeniti Ustav, pa je to prilika da se sve snage ujedine da promena na referendumu ne prođe. Nije to teza „što gore to bolje“, nego nam „gore“ sleduje po redovnom toku stvari, koji se samo vanparlamentarnom borbom može osujetiti.

Ovo je ambiciozan tekst. Želja mi je da se čitalac što pre oporavi ili otrezni posle izbora. Zamisli, pa naljuti. Ili naljuti, pa zamisli. I da krene napred. Sa punom svešću da je veliki i rizični zadatak pred njim/nama. Zato ovo nisam pisao u rukavicama, ni između redova.

Kao što vreme radi protiv naših protivnika na globalnom međunarodnom planu, tako ono radi i protiv nas na terenu Srbije, ukoliko odmah ne učinimo napor da stvorimo ono što nije bilo, a što svima nama tako mnogo nedostaje na političkoj sceni Srbije.

Izvor: Fond Strateške Kulture