Kako god okreneš – skandal

U tinjajućem skandalu zbog prisluškivanja  koje su u Evropi organizovale američke tajne službe, zaiskrilo je novo žarište. Ovog puta se bune nemački političari, zato što se radi o prisluškivanju mobilnog telefona gospođe «bundeskanclerin». Tu skoro se Barak  Obama već objašnjavao sa liderima Francuske, Brazila i Meksika zbog prisluškivanja telefonskih razgovora, a juče je morao da sasluša i Angelu Merkel koja je izjavila da takvu praksu smatra  potpuno neprihvatljivom, te da ona treba da se bez pogovora osudi.

Ne samo «partajgenosen» A.Merkel – rukovodilac HDS, već i čitava politička klasa Nemačke je u toj situaciji pokazala neverovatnu solidarnost. Pada u oči  da su komentari političara rađeni po standardnoj šemi: naravno da ja, lično, nikako ne mogu da poverujem da su naši američki prijatelji u stanju da učine tako nešto, ali ako je, bez obzira na sve, nešto tako stvarno učinjeno, onda bi to bio…

…stvarno – presedan koji nema presedana, dokaz uništenja međusobnog poverenja – parlamentski sekretar frakcije HDS – HSS M.Gros-Bromer;

…najteži mogući udarac   po  našem uzajamnom poverenju – T.Operman (socijal-demokratska partija), šef Komisije za parlamentarnu kontrolu i K.Kiping,  lider Leve partije, koja je smatrala za potrebno da precizira  da se radi  o poverenju među prijateljima;

…skandal, kako god da se gleda – R.Štegner, vođa zemaljske organizacije SPG u federalnoj državi Šlezvig-Holštajn;

…stvarno loš postupak… to se tako ne radi – T.de Mezjer, ministar odbrane (HDS);

…postupak preko svake mere – Lojthoser-Šnarenberger, ministar pravde, i td.

Još jedna bitna nijansa: za početak – predstavnici političke elite su jednoglasno podsećali da ono, što su objavile novine treba da se proveri. V.Bosbah, ekspert za unutarpolitička pitanja HDS je zahtevao da  se daju pouzdani dokazi da je informacija tačna, inače nju uopšte nije ni trebalo objavljivati. U stvari, stvarno je ispalo neprijatno – u avgustu je rukovodilac administracije federalnog kancelara i ministar za posebne poslove R.Pofala (HDS) objavio da je predmet u vezi sa prisluškivanjem  završen, kad odjednom – kakva naprijatnost! Reklo bi se da ista neprijatnost čeka i ministra inostranih poslova G.Vestervelea (FDP), koji se ohrabrio da, kako bi se situacija razjasnila, pozove DŽ.B.Emersona, ambasadora SAD u Nemačkoj, što  u istoriji diplomatskih odnosa SRN i SAD predstavlja slučaj bez presedana. Najverovatnije je da Nemci nisu hteli da budu gori od svojih francuskih kolega, jer su samo malo pre toga u  istoj situaciji Francuzi takođe zahtevali objašnjenje od američkog ambasadora.

Uostalom, Barak Obama je telefonom već objasnio nemačkom lideru  da SAD niti prisluškuju, niti imaju nameru da prisluškuju njen telefon. To je doslovno kao eho izgovorio i D.Karni, sekretar za štampu Bele kuće, mada to nikako ne znači  da ranije nije bilo prisluškivanja. Jer sama A.Merkel je u toku leta podsećala da se njen telefon prisluškuje, mada, istina, svoje sumnje nije konkretizovala.  Ali zato je T. de Mezjer, nemački ministar odbrane, dao predivan obrazac  vere u ideale transatlantske solidarnosti: «Ja već mnogo godina polazim od toga, da se moj mobilni telefon prisluškuje. Ali  nikad nisam posumnjao u Amerikance». Interesantno je, na koga je  posumnjao ministar odbrane – greh na njegovu dušu? Najčešće, kada se radi o razotkrivanju špijunaže u sferi kompjuterske špijunaže, sumnja pada na Kineze. A možda se sumnjalo u neke druge zlonamernike – nevaljalce?

Kada bi se sudilo po izjavama sa socijalnih mreža i foruma periodične štampe, običan nemački svet  nije tako naivan, kao što je (ili, pre, kakvim želi da se prikaže) ministar odbrane.  Prisluškuju telefon kancelara?  Pa šta – ako se već nečiji telefon prisluškuje, važna informacija neće valjda da se  traži preko telefona neke tamo domaćice, već naravno –   prisluškivanjem telefona ili praćenjem SMS-poruka kancelara. I podjednako je očigledno da u Evropi glavni cilj za pažljivo nadgledanje  za Amerikance predstavlja upravo Nemačka, koja je u stanju da ispolji svoju političku volju onda, kad god se njeni interesi ne poklapaju  sa interesima velikog i snažnog prekookeanskog partnera. SAD su se već više puta mogle u to uveriti. Među skorašnjim primerima može da se navede Sirija: da podsetimo da, za razliku od Francuske i Velike Britanije, Nemci nisu isporučivali oružje sirijskim pobunjenicima. Još   primera: Libija, otpor prijemu u NATO Gruzije i Ukrajine, a pre toga – odlučno odbijanje da se učestvuje u američkoj agresiji na Irak. Patrijarh američke politike H.Kisindžer, koga i dalje smatraju za najvećeg eksperta u oblasti transatlantskih  odnosa, u to vreme je javno okrivio nemačko rukovodstvo za antiamerikanizam, i istovremeno pretpostavio da je odbijanje Nemaca da učestvuju  u iračkoj kampanji socijal-demokrati G.Šrederu donelo na izborima 2002.godine pobedu.

Tim je više pažnje sa one strane okeana izazvala mogućnost   da se kao rezultat izbora u bundestag formira vlada u koju će ući HDS/HSS i SPD. U Nemačkoj važi da se takav sastav vlade naziva «velika koalicija», i po tradiciji mlađi partner koalicije, a to će biti socijal-demokrate, dobija portfelj ministra inostranih poslova. Mogao bi čovek da pomisli – zato su američki politikolozi odlučili da se pričuvaju, te su za novu vladu napravili svojevrsno uputstvo kako se baviti  spoljnom politikom. Ono je dato u obliku zajedničkog izveštaja (1) najuticajnijeg političkog instituta u Nemačkoj – fonda «Nauka i politika» i «Nemačkog Maršalovog fonda». Nemački Maršalov fond  je osnovan početkom sedamdesetih godina u SAD, od novca koji je dobijen iz Zapadne Nemačke «u znak zahvalnosti za pomoć koju je američki narod pružio u posleratnoj obnovi Evrope». Tu organizaciju koja je za svoj cilj proglasila jačanje transatlantskih veza sada  vodi G.Goldman, koji se u svoje vreme školovao kod Z.Bžežinskog, a disertaciju  pisao pod rukovodstvom h.Kisindžera.

Autori izveštaja smatraju da Nemačka svoje bilateralne odnose treba da gradi u zavisnosti od toga kojoj od tri postojeće kategorije pripada spoljnopolitički partner: istomišljenicima,  onima koji   ometaju  ili  onima koji su prava smetnja. (pogl.prikaz).

Primedba: crvenim kvadratićima su označene zemlje sa kojima Nemačka ima potpisan ugovor o strateškoj saradnji. 

Istomišljenici su «saveznici» i «proverene» demokrate ( među njima je i Meksiko  koji im je prišao iz potpuno razumljivih razloga – verovatno zbog teritorijalne blizine  SAD). «Ometajuće»  je, «osu zla» koja se vremenom transformisala, u svoje vreme  osmislio Buš-mlađi.

Od Nemaca se očekuje da će oni biti spremni da prednost daju opštim  demokratskim principima  (čitaj: američkom  diktatu)  u odnosu na nacionalne interese. I više od toga. «Ukoliko «oni koji ometaju»  posumnjaju u međunarodni poredak, ukoliko budu kršili osnovne međunarodne norme (na primer – zabranu uništenja naroda i korišćenja oružja za masovno uništenje), ukoliko budu pretendovali na teritorije van svoje nacionalne jurisdikcije ili na infrastrukturu koja je važna za globalni  svet, ukoliko je kompromis nemoguć, a spor se ne može rešiti političkim metodama, Nemačka je dužna da bude spremna da primeni vojnu silu ili, kao minimum, da vrlo ubedljivo pripreti takvima». (2)

Kompromis na američki način sa posledicama koje je on proizveo je svet video, na primer, u Rambujeu. Možda su zapadni saveznici tada smatrali da je neophodno  da svoje zahteve učine  kompromisnim, ali za Srbe je to predstavljalo ultimatum. Kako Amerikanci ubeđuju da države-otpadnici poseduju oružje za masovno uništenje  svet je pratio pri obrazlaganju napada na Irak. K.Pauel, državni sekretar SAD, je na zasedanju Saveta bezbednosti UN u februaru 2003.godine okrivio Irak da na njegovoj teritoriji postoje raketne rampe i biološko oružje i ponudio, kako se docnije ispostavilo, isfabrikovane dokaze. Istina, treba da se kaže i da je on želeo da spreči početak rata bez sankcija UN te je posle ostavke to svoje izlaganje nazvao sramnom mrljom na sopstvenoj karijeri. Ali – to je bilo odavno. Šta će svet dočekati u budućnosti ako glavna država svojim saveznicima natura kodeks ponašanja  koji sadrži i kart-blanš  za korišćenje  vojne agresije? Recimo, šta se krije iza mutne pretnje koja se odnosi na nasrtanje na teritorije koje su izvan nacionalne jurisdikcije (Gemeinschaftsraeume)? Istina, nije isključeno da se misli na Antarktidu mada, što je bliže našim interesima, može i na  –   Arktik. Usput, Nemci pretenduju da se nađu bar  među učesnicima naučnog istraživanja tog regiona, prebogatog resursima.

Ostaje i sumnja u spremnost  SAD da ublaži  kontrolu svojih saveznika. Na primer, prema nedavnim saopštenjima nemačke štampe, SAD su samo prešle preko ponude novog predsednika Irana  o posredovanju nemačkog ministra finansija V.Šojblea na bilateralnim pregovorima o   nuklearnom programu.

Vraćajući se na pitanje prisluškivanja: kako ubeđuje DŽ.Karni, Sjedinjene Države preispituju mogućnosti  za prikupljanje obaveštajnih podataka, kojima bi se dobio optimalni balans između onoga što je potrebno za bezbednost  i neprikosnovenosti privatnosti pojedinca. Nema sumnje da bura negodovanja zbog skandala može da se nastavi, baš kao i saradnja među obaveštajnim službama.

(1) Neue Macht. Neue Verantwortung. SWP, GMF, 2013//www.swp-berlin.org.

(2) Ibid., S. 20.

Izvor: Fond Strateške kulture