Писати о агресији на Југославију, Србију и Републику Српску, која траје од 1992. године до данас, делује „помало „упитно“ када то ради неко ко се изјашњава као Бошњак и живи на територији Бошњачко-Хрватске Федерације тј. Вашингтонске Федерације БиХ.

Форма агресије није увек била иста: прво је то било антиуставно отцепљење од СФРЈ, а у БиХ надгласавање конститутивног народа, затим референдуми који су у формалном смислу били незаконити и нису могли произвести оне правне и политичке последице које су уз подршку западних сила произвели. После тога, следили су масакри младих регрута ЈНА – практично деце, у Словенији и Хрватској. У Босни и Херцеговини наставило се злочинима у Сијековцу, Добровољачкој и Тузланској колони, потом и терористичким акцијама које је режим Алије Изетбеговића спроводио са својом радикалном, фундаменталистичком и екстремном браћом из афро-азијских земаља нападом на рударе из Тузле који су протествовали пред Скупштином; затим напад ручним бацачима и зољама (што је готово исто) на Ријасет Исламске заједнице Југославије у Сарајеву, па терористичке акције у улици Васе Мискина, на Маркалама, Тузланској капији, убиство Неџада Угљена, Јозе Леутара…

У паузи ових масовних злочина забележених оком и интересом западних тајних служби, представљених у потпуно лажном садржају и суштини, били су и снајперски напади и немилосрдна међусобна убијања која су проводиле Алијине убице назване од миља „Шеве“, као и убијања властитих команданата, у принципу разбојника попут Цаце, Ћеле, Јуке, па и покушаји убиства команданта муслиманске војске генерала Сефера Халиловића. Незаобилазан и најважнији сукоб „Шиита и Сунита“, „Хамаса и Фатаха“, „Ал Каиде и ИСИЛ-а“, у бити Истока и Запада, био је сукоб „Бабе и Деде“ – Фикрета и Алије.

И други догађаји, пуни идентичног злочиначког садржаја, одвијали су се као на филмској траци, и за све њих били су окривљени Срби, Република Српска, Србија чак и Југославија, која је властито самоуништење прихватила и њиме управљала; СФРЈ па СРЈ па Заједница СЦГ, па Црна Гора за себе и Србија сама, са свима против ње и српског народа.

Остаје питање: како се звало везивно ткиво свих ових процеса у којима су Срби вређани, анатемисани и попљувани у сваком смислу; која је било основица догађаја, смисао, суштина и организација – позадина свега, која диктира појаву а затим је тумачи?!

ПРОПАГАНДА!!! Потцењена али изузетно ефикасна делатност.

Разорни далекометни пројектил који се брзином светлости преноси са једног на други крај земљине кугле и креира, производи и усмерава политичке последице сваке појаве, брзином која превазилази све што је људском роду познато, зове се: ПРОПАГАНДА!

Да је НАТО пакт бацио нуклеарну бомбу на Србију она никада не би изазвала тако разорне и штетне последице по државу, њен међународни углед и перспективу као што је то урадило најефикасније, немилосрдно оружије запада: ПРОПАГАНДА!!!

Први корак у пропаганди је увек ОДВЛАЧЕЊЕ ПАЖЊЕ од кључних процеса у друштву и усмеравање пажње јавности са важних проблема на неважне. Затрпавање јавности поплавом небитних информација, уз помоћ унутрашњих политичких снага и медија, предузима се са циљем да људи не размишљају адекватно ситуацији, као и да би стекли погрешна сазнања у разумевању света и властитог положаја.

Наравно, пре и после тога, стално СТВАРАЊЕ НОВИХ ПРОБЛЕМА да би део јавности реаговао на њих; изазивање и преношење слика насиља са намером да јавност лакше прихвати ограничавање властите слободе, економску кризу или да би се оправдало рушење социјалне и правне државе. У оваквој пропагандној агресији, присутна је константно ЗЛОУПОТРЕБА ЕМОЦИЈА: као класична техника, коришћена са циљем онемогућавања критичке свести емотивним импулсима (бес, страх, неизвесност, итд.). Изазивањем јаких емоција, подстиче се приступ несвесном, како би касније било могуће на том нивоу спровести идеје, жеље, бриге, бојазни или присилу, или пак изазвати одређена понашања. Међутим, ако неко мисли да пропаганда само делује на човека и његову психу а занемари разлог пропагандног деловања, пред друштвом и појединцима ће друштвени процеси и губитак политичке суверености у корист нападача – покретача пропагандне агресије бити потпуно неразумљиви и готово неприметни. Пропаганда увек има за циљ прикривање стварног политичког и економског интереса, уз стварање услова за њихову реализацију.

Код српског народа посебно је важна мера компромитовања прошлости пуне жртвовања и херојских дела, народа и појединаца. а уместо тога СТВАРАЊЕ ОСЕЋАЈА КРИВИЦЕ. Агресивним мерама покушава се убедити друштво и народ да је само и искључиво он одговоран за сопствену несрећу, услед оскудног знања, ограничених способности или недовољног труда његових вођа.

Тако несигуран, потцењени народ и појединац, оптерећен осећајем кривице, одустаће од тражења правих узрока свог положаја и побуне против глобалних политичких и економских система. Утицај на избор националних лидера и фаворизовање послушних политичких елита лојалних туђинском интересу крунише се њиховим укључивањем у агресију на властиту државу и властити народ. Саме кукавичке вође почињу нарочито наглашавати тај осјећај вечне бесперспективности и пораза.

Своје лично и системско одсуство морала такви лидери прикривају оптужбама на рачун властитог народа, приписујући му оно што се никада није десило и претварајући највеће историјске победе којима би се дичили пуно већи народи у митске поразе без националног значаја, истичући како је све то по резултатима било потпуно бесмислено. Ту бесмисао, истицањем беле заставе у име властитог народа, том огавном преваром, наводно мудре кукавице отвориће најтежа питања, која битно одређују судбину народа и државног интегритета, док ће свој кукавичлук и издају бојити бојама „лидерске мудрости“ након многих пораза.

Коначни и стварни пораз наступаће постепено, чекајући прави тренутак, корак по корак, са пуном свешћу о простој чињеници: да би јавност пристала на неку неприхватљиву меру, треба је уводити постепено, “на кашичицу”, месецима и годинама. Промене које би могле да изазову отпор ако би биле изведене нагло и у кратком временском року, бит ће спроведене политиком малих корака. Држава се тако временом мења, свест о народном интересу отупљује а људи истовремено постају неспособни да схвате да су и друштво и држава изложени радикалним променама.

Не постоји једноставнији начин за припремање јавности на непопуларне промене од сталног најављивања, са различитог нивоа, нужности и обавезе да се „прекине са старом праксом“ и да се наводно нешто уради како би сви односи међу народима, територијални спорови и историјска мржња престали за ноћ, само ако направите тај један уступак раван издаји властите државе. Оно познато, најављивано много раније унапред, међутим, постаје само почетак а политички стандард, ту страшну формулу и алиби „да нам деца више не ратују“, морате применити и на другим острашћеним комшијама, задовољавајући и њихове територијалне и политичке амбиције на властиту штету. Људи постају неспособни да осете одједном сву тежину промена, јер се претходно привикавају на саму идеје о промени. Сем тога, и “заједничка нада у бољу будућност” олакшава њихово прихватање. Основна улога лажних националних лидера који су у ствари ситни намештеници западних сила и јесте да увере властито друштво у неопходност решавања проблема испуњавањем захјева традиционалним непријатељима, и да то није ново позиционирање противника за будуће ратове него „куповина вечног мира“, за „нашу децу“.

То је површна и погрешна политичка конструкција, која противречи свим историјским процесима и свему што је било који народ на планети икада научио о себи и народној борби за опстанак, јер се ради о слабљењу јединог ефикасног средства за то: ВЛАСТИТЕ ДРЖАВЕ.

Познавање пропагандних система и начина комуникације са друштвом у целини, како је то једноставно уочио и дефинисао Ноам Чомски, подразумева посебан облик комуникације у којој се такав лидер, учестало и интензивно, друштву обраћа са љутњом и увредама, као да се обраћа МАЛОЛЕТНОМ ДЕТЕТУ И НЕЗРЕЛОЈ ОСОБИ, и тиме постиже „два корисна“ учинка: јавност потискује своју критичку свест а порука има снажније дејство на људе. Тај сугестивни механизам у великој мери се користи и приликом рекламирања издаје као посебног напора у интересу народа. Наравно да таква пропаганда увек рачуна на НЕЗНАЊЕ: сиромашнијим слојевима се онемогућава приступ механизмима разумевања манипулације њиховим пристанком.

Зато квалитет образовања нижих друштвених слојева треба да буде што слабији или испод просека, да би понор између образовања виших и нижих слојева остао непремостив.

Али и привидни интелектуалци и академици, представници квази политичких елита јавно, без одговорности, трагично одвоени од реалног живота и народног интереса, „у име памети“ дају пристанак, ЈАВНО ВЕЛИЧАЈУЋИ ГЛУПОСТ и злоупотребљавајући институт наводног знања, присиљавају јавност да прихвати политичке мере и просечност, и пригрли издају политичких и умних елита као нешто дубоко промишљено и неразумљиво за „обични народ“.

Историја субверзивног и пропагандног деловања организованијих народа и државних заједница кулминирала је већ након две године од бомбардовања Савезне Републике Југославије, избијањем „петооктобарске револуције“, чије су пароле потицале управо од непријатељске тајне пропаганде и циљева непријатеља. Креирајући те процесе се, у Немачкој и Енглеској посебно, схватало правилно да, код коришћења овог специфичног оруђа, успех зависи пре свега од количине примене.

Да би пропаганда деловала као оружје првога ранга, она мора пре свега, на нашој страни, представљати само последње уточиште политичара без запослења и месташце за забушанте. Међутим, када би се пропаганди супротставила истина кроз било какав, националним интересом инспирисан концепт веће веродостојности и барем исте уверљивости и чврстине у реализацији циљева, тај концепт би имао шансу да буде победник, уз велику одлучност, показану спремност на жртвовање и после најтеже, дуготрајне борбе.

Они образовани, иако дезоријентисани претњом бруталним насиљем и његовим тумачењем, схватили су специфични духовни терор који овај концепт врши, пре свега на грађанство, које таквим нападима нити је морално нити духовно дорасло. Агресивни терор речи и конструкција на дати знак пушта салве плотуна ватре, лажи и клевета против противника који му изгледа најопаснији, и то ради тако дуго док не попуцају живци нападнутих колектива, који, да би опет имали мир, жртвују најбоље међу собом. Ипак, ако је жртвовање тежило постизању мира, будале које су подлегле психози створеној салвама пропагандне артиљерије – мир нити су кад заслужиле нити су га постигле.

Игра почиње изнова и толико се често понавља док год страх од дивљег агресора не пређе у сугестивну парализу. Пошто пропаганда познаје укупно искуство, најбоље вредности стратешког јуриша, она најчешће јуриша баш против оних у чијој акцији и бићу види нешто од горе наведених ретких особина.

Насупрот томе, хвали сваког слабића с друге стране, час опрезно, час гласније, већ према спознаји или претпостављеном духовном квалитету. Пропаганда се мање боји неког немоћног, безвољног генија, него човека природне снаге, чврсте воље па чак и скромнијег образовања. Најупадљивије фаворизује слабиће духа и природног потенцијала, јер је вешта да притом створи варљиви дојам како једино такви могу да одрже мир, а за то време, у лукавом опрезу и непрестано, осваја једну за другом позицију, час потајним изнуђивањем, час прикривањем стварне крађе у моментима када општа пажња бива окренута другим стварима; не жели бити ометана или пак битну ствар држи за ситну и безначајну, да се непотребно не би узбуркавали духови а противник раздраживао.

Проценом свих људских слабости, ово је изванредна тактика, чији резултат готово математичком егзактношћу мора водити успеху, уколико угрожена страна не научи да се против „атомске бомбе“ мора и сама борити „атомском бомбом“.

Слабијим природама мора се притом рећи да се овде управо ради о бити или не бити, а не само о теорији меке моћи, како нас уверавају: пропаганда је стварна, тврда моћ.

***

У Босни и Херцеговини, најважније оруђе пропаганде које користи политичко, исламизирано Сарајево је Обавештајно безбедносна агенција, која координира темама, управља информацијама у јавном простору, производи и барата „истинама“ што врло често из етера улазе у канцеларије правосудног система, да се и правно верификују тако што ће хапсити и прогонити политичке и националне противнике. У овој игри врло често учествују и Срби у заједничким институцијама, понекад су они онај „креативнији“ дeо напада на институције Републике Српске, нападајући њене званичнике и њену политику.

Многе одлуке које су осмишљене у глави „оца ИСИЛ-а, пре ИСИЛ-а“, Алије Изетбеговића, творца Исламске декларације, првоборца „Исламске државе“ и „Зелене трансверзале“ чији афро-азијски лик и кокошије груди доминирају трговима и установама у муслиманском делу земље, без устезања проводи „поносни син“ Бакир Изетбеговић.

Они који учествују у тиму за провођење политике исламизације БиХ а долазе из Републике Српске, беже као луди од разговора о заједничким одлукама и законима, а посебно о заједничким евро-атлантским вредностима које деле са Ердогановом политичком копилади из СДА, сарајевским медијима и тајним службама у чаршији.

Наравно да није ријеч о само једној служби, јер је ОБА/ОСА широко отворила врата службама Саудијске Арабије, Кувајта и Турске, па чак и Ирана за многе активности субверзивног карактера у којима се на отворен начин подрива уставно уређење.

„Европски пут“, „државни ауторитет“, „пацифизам“, „интернационална солидарност“, „демократија“ итд. су креације и појмови који су код нас већ постали тако круте, чисто доктринарне представе, да свако деловање на плану испуњавања општих, националних и животних интереса остаје дубоко искривљено и скривено у магли ефикасне пропаганде. Тај несретан начин посматрања реалног живота људи и друштва у целини, у сени подмитљивог, уцењеног предубеђења, убија способност народа да се егзистенцијално питање – питање опстанка, рационално промисли без демагогије о прошлом рату, патриотској улози странке или појединаца у њему, којима је само то остало као алиби за потпуну издају и за служење Бакиру Изетбеговићу, у овом рату који је стваран и који гомила жртве на плану овлашћења, надлежности и капацитета државности Републике Српске.

То јасно противречи наводно заједничкој доктрини опстанка или напретка и води, на крају, ка једном потпуном изокретању средстава и циља: националној издаји.

Тако се, на пример, гласно инсистира на борби против непостојећих функција и акција демократски изабране владе и председника, чији је највећи грех да осјећају и промишљају национални интерес, док Бакирови уметници државотворства, у име Срба, у оквиру такве приватне парламентарне већине која је направљена уз помоћ исконског непријатеља ширег и ужег смисла властитог субјективитета, и после оправдања остају само гомила неспособних патуљака или инфериорних субјеката, јер „закон власти“ у којој наступају под егидом демократије изгледа таквом једном, привидно принципијелном и поткупљеном корисном идиоту, управо светији и важнији него добробит властите нације.

Зар било коме изгледа уверљиво понашање женског мегафона те политике у Парламенту БиХ, док некога другог оптужује за везу са Хрватском а инсистира на смени човека са изузетном репутацијом, бившег председника Сајета министара, затим министра финансија, Србина Николе Шпирића, на чије место ће изабрати Хрвата. На овај начин, она и њена „сабраћа по издаји“ ће у стварности онемогућити надзор над исламистичком и разбојничком структуром ОБА/ОСА, коју води човек наоружан „дугом деветком“ у парламенту, онако за пасом, за коју кловнови Ердоганове терористичке концепције из информативне канализације по имену ФАКТОР, мисле да је то „АЈФОН 7“, јер им је неко доставио накнадно снимљене фотографије сличног сакоа. Истовремено, дојучерашња „Госпођа Џуво“ звана „ОСМИНИЦА“ успева да на линији исламске пропаганде из Сарајева уклони фокус рефлектора јавности са Осмице и ОСА-е.

Перманентно, гласом кукавица из тих лажних заједничких институција, се уверава нација да „није коректно“ ту политику назвати издајничком, иако су иза те политике стали, одлучно и јасно, сарајевски посланици „Активне европске странке“, преознатљиве по чланству и штићеницима у прслуцима, изразито поремећене самоубилачке свести, коју је у аманет целој Босни и Херцеговини оставио први председник БиХ, у народу познат као, „монструм исламизма“ и фундаменталиста, Алија Изетбеговић, творац, прве теорије и концепта рата са етничком браћом и остваривања сулудих теорија привидног „сукоба цивилизација“ и реализације пројекта Исламске државе у Европи.

У суштини, један прикривени концепт, који у пропаст води народ и једину државу коју има, наступа са привидно шире позиције савеза са том митском мржњом и мрзитељем, верском нетолеранцијом и бесом који тежи уништењу свега заједничког а познатог, јер се у њој тренутно утеловљује „државни ауторитет“ (СЗП – или СДС пре свега), док другу, ону бањалучку, чак и најблагословенију владу Републике Српске одбија уколико она не одговара америчкој и немачкој представи о „демократији“.

На сличан ће начин мало познати политичар и генерал, познат по канцеларијском деловању и отвореној побуни против команданта и учешћу у атентату на Љубишу Савића Маузера, глумац и пацифиста у души, код било које појаве и сваког, па чак и код крвавог силовања нације (које може исходити погубнијим и од најгорих војних насиља) само ћутати, иако се промена те судбине осмишљене на западу може постићи само отпором, дакле силом, али би то забога, за генерала, било противно духу његових мирољубивих, „СЗП-европских“ стремљења. Зато овај генерал никада неће поменути кривични прогон бораца Добоја а међу њима и дојучерашњег шефа и министра одбране Републике Српске у рату; окренуће главу од издаје свога страначког интимуса Омер бега од Добоја, занемариће хапшења по Новом Граду, прикриће притварање 13 бораца и полицајаца ухапшених у Теслићу, репресију према борцима Зворника, Братунца, Источног Сарајева, Фоче, Невесиња, Приједора… и свих других градова у Српској.

О свом пацифизму он ће отворено говорити на страницама националних непријатеља, квази Арапа, муџахедина, официра Одреда Ел муџахедин (Езхера Бегановића и Абдусамеда Бушатлића), вређаће и нападати све српске пријатеље, јер је он пријатељ Драгана Мектића или зато што је неосетљив на националне трагедије и битке, у којима никада није учествовао, јер да јесте, његово име би се котрљало Хашким казаматима исконских непријатеља народа или сарајевском калдрмом исламског фанатизма који је посијао Алија а у наслијеђе младим генерацијама оставили Осама бин Ладен и двије монструозне, анти-исламске и анти-словенске терористичке организације: СДА и Ал Каида, посестриме истих циљева, исте стратегије и тактике – исте мржње према свему што је величанствено, заједничко – српско, пансловенско и ослободилачко.

Када овај председник, канцеларијски јунак и генерал, напада пријатеље српског народа и даје изјаве исламистичком SAFF-у, екстремним порталима Nur-Islam или Minber.ba а не осети гађење, треба га подучити да је у овом тешком специјалном рату против народа, који се води оруђем и оружијем пропаганде, концептуализоване и усмераване споља, ОН ИЗАБРАО СВОЈУ СТРАНУ И ПОСТАО НАРОДНИ НЕПРИЈАТЕЉ. Издајник, без обзира на улогу у ранијем рату.

Један мој предратни пријатељ, ментор и велики књижевник националне парадигме страдања – „Отац нације“, у својој, већ помало запуштеној вили на Дедињу, у улици Бранка Ђоновића, рекао ми је, у наступу огорчености и искрености, само три дана пре него што ће ту вилу продати, како би, симболично како рече, „колико толико“, помогао кћерци и унуцима: „Памтим пуно боље Србе од нас данас… јер…слаби смо ми Срби – прави Срби данас су у Хагу“.

Осетио сам разочарење, запањеност и бес, јер неко ко је био тиха али стално присутна и активна-конструктивна национална опозиција у ауторитарном режиму СФРЈ, те понекад идеализоване али атеистичке државе, живи у својој вили, на елитном месту, а то не може сачувати у времену у коме га наводно поштују и сматрају Оцем нације.

„У нама Србима, мој муслимански брате, се, као и у сваком другом народу, одмеравају снаге добра и зла. Некада нам се чини да је добро победило али после видимо да је ропска свест коју смо понели из тешке епохе османске владавине, обликовала осећања и мишљење многим нашим људима. Они су данас агресивнији од нас и зато су победници. Али… не жалим. Ни у комунизму када сам оспораван, ни данас када сам слављен и сиромашан – нисам патио превише. Могло је бити и пуно горе“, рекао ми је, а ја сам памтио и записивао.

И наравно, јасно схватио поуку: да то може бити тешко, депресивно, тужно и разочаравајуће, али, да бисте једну ствар могли променити, морате је претходно и спознати, да бисте уопште појмили шта држава од вас очекује и шта сте дужни дати.

Само правилан избор ће код народа који је на властитом тлу водити до стварања јуначких врлина, а код моралних ништарија до ласкања и подмуклих суровости.

Увек ће, међутим, у борби за самоодржање, подлећи онај народ и бити подармљен, а тиме и осуђен на раније или касније изумирање, који показује најмање јуначких врлина, или није дорастао лажљивој и перфидној лукавости непријатеља. Али, и у том случају, ово не треба само приписивати недостатку мудрости, него пре свега недостатку одлучности и храбрости који се покушава скрити под плаштом демократског и хуманог опредељења.

Познати социолог Роберт Дал је увек истицао да се политички систем у коме намећемо опције с привилеговане позиције и то још зовемо демократијом не разликује од тоталитаризма. Ретки су људи који такво што разумеју и истичу.

У индустрији за односе с јавношћу, која је већ око шездесет година најважнија индустрија на западу, такво што се подразумева.

У бити, шта је сврха те индустрије у Србији или БиХ: да ствара илузију дебате или слободе у друштву а да делује, ефикасно, само у свом интересу.

По форми недовољна, у бити потпуно психолошки погрешна, без икаквог промишљеног система и заједничког смисла и акције: то је стварни резултат једног озбиљног испитивања наше предратне, ратне и послератне пропаганде.

Ето зато смо ту где смо; зато наше државе, те наша визија будућности и заједништва, изгледају данас као најгора примитивна и кукавичка представа у богатој историји народа. Зато и ми сами представљамо само блиједу сенку борбе и успеха некад великог европског народа, док их тумачимо као случајне и претварамо у чисте промашаје.


Извор: Фонд Стратешке Културе

Оставите коментар

Оставите коментар на Како смо, преварени и понижени, прихватили да будемо губитници

* Обавезна поља