Како тумачити албанске поруке?

Није остало превише простора нити времена за недоумице. Ланчани догађаји који су, као и увек, започели вербалном агресијом, одмах су настављени насилничким провокацијама, бруталним пребијањима и монтираним хапшењима Срба, након чега је уследило и увођење драконских такси за робу из Србије и БиХ, супротно свим преузетим међународним обавезама.

Углавном, изостанак реакције или понека блага осуда таквог деловања најповлашћенијег народа на Балкану од стране западних партнера у суштини нам показује да можемо слободно почети да навијамо часовнике, jер је врло лако предвидети догађаје који нам предстоје.

Уосталом, помпезна најава стварања пакта за обрачун са Србијом, односно дипломатски скандал који показује како су неки од наших суседа већ дуже време на линији активног нарушавања односа Србијом, значи да се убрзано реактивира политика из деведесетих. Србима и Београду треба поново навући „лудачку кошуљу“ и убедити свет да је Србија (и генерално Срби) у завади са већином својих комшија којима, ето, опет наноси неко зло, пре свега Македонцима и Црногорцима.

То што сада сви (неко мање, неко више) перу руке од овог дипломатског скандала не значи да он више није у игри, напротив. Оно што даје посебан шлагворт овој монтировки у покушају јесте улога Енвера Хоџаја, који је, као искусни дипломата, сигурно добро знао шта, како и због чега ради.

Поврх свега видели смо албанске политичке лидере који су се у последњих десетак дана, најављујући национално уједињење, буквално утркивали у еуфорији и иступали координисано до те мере да се стиче утисак  да просто „искачу” један из другог, као бабушке.

На крају, из понашања Албанаца можемо извући девет закључака који ће нам у будућности служити за наук:

Прво, нема одустајања од Велике Албаније, ни међу Албанцима, ни у западним центрима моћи који су их до сада подржавали, помагали и куражили. Постоје само ситне, лукаве замке које се Србији подмећу у смислу евентуалних промена или корекција ставова.

Друго, у овој фази стварање монструма Велике Албаније одвијаће се искључиво на рачун Србије и Македоније, са циљем пуне дезинтеграцији балканског православног елемента. Просто је невероватно да Македонија (иако су сви свесни куда све ово води) и даље по инерцији деведесетих пристаје да буде понтонски мост и логистика за притисак на Србију.

Упад албанских специјалаца у село Горње Кусце на Косову и Метохији, 10. јул 2018. (фото: АП/Бојан Славковић)

Треће, сви добро знају колико је проблематичан процес који се спрема и какве све последице може да изазове. Западни партнери такво нешто никада неће отворено подржати, али ће једва чекати да аминују ту „нову реалност” до које ће овај процес неминовно довести.

Четврто, Руси оптужују Албанце да дестабилизују Балкан под окриљем НАТО. Изјаве албанских функционера добро су дошле Москви – оптуженој у западним медијима да дестабилизује Бакан – да се види ко је тај ко стварно дестабилизује регион а коме је стало до његове стабилности.

Пето, сличност позиција Србије и Македоније огледа се и у чињеници да време незаустављиво ради за обе земље, будући да убрзање политичких промена на континенту потпуно мења однос снага (и то не само у нашем региону), те је и више него очигледно колико се западном делу међународне заједнице у свим аспектима жури да доврши започете процесе.

Шесто, без обзира што велика већина нас жели мир и економски напредак, треба бити искрен и рећи да осим драматичног заокрета у односима Москве и Вашингтона ништа не може спречити сукоб у најави.

Седмо, политика претпоставља и умеће препознавања намера околног света. Треба ипак подсетити на речи руског философа-емигранта Ивана Иљина: „Ма с киме имали посла у међународним пословима, морамо помно и трезвено да га меримо мерилом његове наклоности и намера према нашој националној државности, и да не очекујемо од освајача – спас, од дробитеља – помоћ, од верског развратника – саосећање и разумевање, од унесрећитеља – добронамерност, ни од клеветника – истину“.

Осмо, рат не само да тек што није почео, већ се никада није ни завршио. Ратови нису само класични борбени сукоби уз коришћење смртоносног оружја, него и конфронтације у области дипломатије, унутарполитички грађански конфликти, информативни ратови, финансијско-економски ратови, технолошка конфронтација и, на крају али не и најмање важно, психолошки ратови.

Девето, живот је борба, сваког сата, сваког дана, на сваком месту – на копну, у мору, ваздуху, космосу и сајбер простору. Не дозволите да наша деца буду утерана у касапницу! И немојте заборавити да ће се увек наћи неко ко ће Вас питати: „А ти сине, на чијој си страни?”.

Извор: Нови Стандард