Karganović o Istorijskom projektu Srebrenica i još ponečemu

CEOPOM-Istina ima veliku čast i zadovoljstvo da za sagovornika ima gospodina Stefana Karganovića, osnivača „Istorijskog projekta Srebrenica“, NVO koja je prva stala na crtu  pokušaju zapadnih centara moći da političkim manipulacijama, falsifikovanjem činjenica i zloupotrebom Haškog tribunala nametnu Srbima genocidne namere u građanskom ratu u bivšoj Jugoslaviji, u kome su zapravo bili najveći stradalnici. Strpljivim, sistematskim, radom na utvrđivanju i objavljivanju stvarnih činjenica o događanjima u Srebrenici, kao i razobličavanju namera Zapada da te tragične događaje iskoristi za ostvarivanje svojih vekovnih, antisrpskih, ciljeva na Balkanu, naš sagovornik dao je ogroman doprinos ne samo utvrđivanju istorijske istine, već i očuvanju Republike Srpske u sadašnjem obliku, pre svega aktivnim učešćem u osujećivanju pokušaja dve obojene revolucije koje su imale za cilj rušenje predsednika Milorada Dodika.

Gospodin Karganović je ubeđeni anti-globalista, doktor pravnih nauka, advokat sa ekspertskim poznavanjem anglo-saksonskog prava i vrhunski intelektualac sa izraženim smislom za ironiju, sa kojim je zadovoljstvo pričati o bilo kojoj temi. Njegovi odgovori, koje prati šarmantni američki naglasak, su iskreni i jasni bez obzira na kompleksnost pitanja, a namera da ga iznenadite ili zbunite jednostavno nestaje u njegovom blago-ironičnom osmehu. Par sati razgovora koji smo imali proteklo je kao tren, ali donelo nam je mnoštvo nepoznatih, ili malo poznatih, činjenica o događajima koji su na neki način oblikovali i još uvek oblikuju noviju istoriju ne samo Republike Srpske, već čitavog srpskog nacionalnog korpusa. I zato, verujemo da će Vam ovaj intervju biti izuzetno zanimljiv sadržaj, tim pre što Vam uz njega poklanjamo i pdf. izdanje nove knjige dr Stefana Karganovića „Dokazivanje Srebrenice pred Haškim tribunalom.“

Naravno, kao i uvek, dužni smo da istaknemo da odgovori gospodina Karganovića ne izražavaju staove CEOPOM-Istine o tretiranim pitanjima.

Gospodine Karganoviću, zadovoljstvo mi je da Vas pozdravim ispred nacionalnog sajta CEOPOM-Istina, na kome ste, već godinama, jedan od zastupljenijih autora. Vaši sjajni tekstovi u Pečatu, Fondu Strateške Kulture, Geopolitici i drugim medijima izazivaju veliku pažnju naših posetilaca, kao i čitave patriotske javnosti, ali temelj Vašeg rada svakako su aktivnosti u okviru „Istorijskog projekta Srebrenica“. Zato ćemo Vas prvo pitati kako ste, kao američki advokat, uopšte došli u dodir sa događanjima u Srebrenici?

 Pa, do kraja 2000-te godine moje znanje o Srebrenici svodilo se uglavnom na ono šta je o tome pisala pristrasna američka štampa, i mada sam imao određen otklon, nisam se previše bavio tom temom. No, kada sam, na poziv prijatelja, kao poznavalac anglo-saksonskog prava, odlučio da dođem u Holandiju i pomognem odbranu jednog optuženika pred Haškim tribunalom, ta tema je brzo postala neizbežna. Prvi predmet u koji sam se uključio bila je odbrana Dragana Obrenovića, načelnika štaba zvorničke brigade, u čijoj zoni odgovornosti su bila i dejstva u reonu Srebrenice. Tada sam prvi put imao prilike da se susretnem sa drugačijim verzijama i činjenicama o Srebrenici od onih namenjenih „prosečnom“ Amerikancu. Ali, prošlo je još nekoliko godina dok se kockice nisu složile u „Istorijski projekat Srebrenica“.

Kada ste, zapravo, došli u Srbiju?

U Srbiju sam stigao krajem 2001. godine i uvek ću pamtiti moje sletanje na aerodrom „Nikola Tesla“. On nije bio izgrađen kao danas i više je ličio na nekakvu pećinu nego na američke aerodrome sa kojima sam se sretao. Nisam baš bio spreman na to. Zatim su me, napolju,  spopali „divlji“ taksisti koji su maltene hteli da me silom uvuku u auto, dok sam išao prema parkiranom autobusu za centar grada. Sve to bilo je frustrirajuće za mene, pa sam umesto u hotel gde sam imao rezervaciju, produžio kod svojih rođaka u Kragujevac, i kod njih proveo par dana kako bi se bolje „aklimatizovao“ na Srbiju. No, nije mi dugo trebalo da se priviknem.

A kada ste osnovali „Istorijski projekat Srebrenica“ i kako je do toga došlo?

Znatno kasnije. Više je razloga za to, a navešću dva najvažnija. Prvo, nakon predmeta Obrenović, bavio sam se drugim slučajevima i optuženima koji nisu imali dodir sa Srebrenicom, pa sam se opet udaljio od te teme. Drugo, i važnije, tokom stolovanja Dragana Čavića nije bilo ostvarljivo pokrenuti jedan takav projekat. Da podsetim, on je bio predsednik RS od 2002. do 2006., a na politički pijadestal uzdigao ga je zapravo Pedi Ešdaun, tadašnji visoki predstavnik u BiH. Na njegov zahtev, Čavić je 2004. osnovao mešovitu Komisiju koju su sačinjavali Srbi, njegovi poslušnici, Bošnjaci i međunarodni predstavnici, i koja je Parlamentu RS podnela jedan Izveštaj o Srebrenici koji se uglavnom zasniva na, pravno i faktografski, krajnje neutemeljenom obrazloženju presude generalu Krstiću i u kome se praktično prihvataju optužbe protiv Republike Srpske. Čavić je stao iza ovog, pravno i politički, veoma štetnog dokumenta i omogućio većinu u Skupštini Republike Srpske za njegovo prihvatanje. Bilo je to jasno ispunjavanje zahteva stranih mentora, ogoljena izdaja srpskih interesa. Kopati po Srebrenici u njegovo vreme jednostavno nije bilo moguće, u smislu da ne bi imali institucionalnu podršku bilo kakve vrste u Republici Srpskoj.

Sa Srebrenicom sam se ponovo „susreo“ 2008. godine, prilikom suđenja Ljubiši Beari. Bio je to predmet isključivo zasnovan na srebreničkim događajima. Došao sam do mnoštva činjenica (tragova, vojnih izveštaja, izjava svedoka itd.) koje su Srebrenicu predstavljale u sasvim drugom svetlu, pre svega kao odgovor na prethodne zločine u Bratuncu i okolnim selima. Svakako neprimeren odgovor, osvetu sa elementima zločina, ali ne i elementima uobičajene definicije genocida. Logično je da sam se zapitao zašto Haški tribunal po svaku cenu želi da Srbima imputira genocidnost, iako Srbi nisu ubijali decu i žene, nisu ubijanje unapred planirali, niti su to činili sistematično? Dakle, nisu radili ništa od onoga što podrazumeva uobičajena definicija genocida, što sve vreme ističu i stručnjaci iz centra „Simon Vizental,“ na čelu sa njihovim direktorom Efraimom Zurofom, a oni su svakako najveći stručnjaci za zločine genocida danas. Uprkos tome Tribunal je išao u tom pravcu i usvojio kvalifikaciju „genocidnosti“ u predmetu Ljubiše Beare, kao i generala Krstića. Bilo mi je jasno da Haški sud ne zanimaju stvarne činjenice, već da on zapravo „odrađuje“ naručene kvalifikacije, koje imaju svoju geopolitičku svrhu. Da, jednostavno, učestvuje u globalističkom, antisrpskom, projektu. Shvatio sam dubinu, namenu i posledicu tih aktivnosti, odnosno da je Srebrenica obaveštajno-propagandna operacija iza koje stoji moćni aparat svetskih hegemona, a da Haški tribunal u tom kontekstu daje neophodnu logističku podršku. I smatrao sam da se Srbi tome, što hitnije, moraju suprostaviti organizovano i institucionalno.

Tako sam, 2008. napisao jedan memorandum tadašnjem premijeru Dodiku, gde sam zatražio priliku da mu izložim svoja saznanja i ideje vezano za tu temu. Malo ko je verovao da ću uopšte dobiti odgovor, najmanje ja, pre svega zato što je Dodika tada još uvek pratila reputacija „reformskog“ političara, koji je svoj drugi mandat započeo upravo na predlog Dragana Čavića, čoveka koji se prokazao kao potpuno kontrolisan od strane Pedija Ešdauna, tadašnjeg visokog predstavnika. No, Dodik je odgovorio brzo i prihvatio sastanak.

Kako je izgledao taj Vaš prvi susret?

Vrlo operativno. Premijer Dodik, koga krasi istančan politički instikt, odlično je shvatio da „Srebrenica“ za Zapad znači mnogo više od tragične epizode u građanskom ratu, i razumeo gde vodi njihov manipulativni pristup. Nije mnogo govorio, više je slušao, ali podržao je ideju projekta i obećao pomoć Republike Srpske, uz insistiranje da moramo baratati samo istinitim podacima, bez obzira šta iz njih proizilazi. Prepoznao sam u njemu spremnost da se suoči sa onim što se zaista desilo, ali i odlučnost da odbaci ono što se pripisuje srpskoj strani bez dokaza, ili na bazi zloupotrebe polu-istina i neistina. Već sledeće godine „Istorijski projekat Srebrenica“ našao je svoje mesto u budžetu Srpske, sa sredstvima relativno skromnim, ali dovoljnim za za rad na godišnjem nivou.

Kolika su ta sredstva bila?

 Mi smo sredstva iz budžeta dobijali nepunih 5 godina i ona su se kretala između 100 i 150 hiljada konvertibilnih maraka, u evrima po važećem kursu to je polovina navedenog  iznosa,  na godišnjem nivou, u zavisnosti od mogućnosti države. Naravno, prozapadne NVO koje su popularisale „genocidnost“ Srebrenice imale su na raspolaganju znatno veća sredstva, ali nama je ovo bilo dovoljno da možemo sprovoditi predviđene aktivnosti na utvrđivanju stvarnog činjeničkog stanja koje se dešavalo na terenu. I opravdali smo svaki cent u nas uložen. Od srebreničke priče nije ostao ni kamen na kamenu. Priliv sredstava prestao je nakon prvog kvartala 2014. iako smo bili stavka u usvojenom budžetu za tu godinu. Zanimljivo je da su nam sredstva odobrena i za 2015. godinu, verovatno po nekoj inerciji, ali ni te godine nije bilo uplata po tom osnovu na naše račune, iako se u Službenom glasniku Republike Srpske jasno vidi da su sredstva izglasana.

Da li ste dobili bilo kakvo zvanično obrazloženje zašto nema sredstava?

Ne, iako smo ga više puta pismeno zahtevali. Ali, zato smo dobili negativnu kampanju, koju je predvodio, ko drugi nego Dragan Čavić i par ljudi oko njega okupljenih. On se tada već profilisao kao prozapadna opozicija Dodiku i napad na nas koristio je ujedno i za napad na njega. Počela je tabloidna hajka, nalik na one koje se sprovode u Srbiji , samo znatno šira jer su je podržali i zapadni mediji od uticaja na ovim prostorima, Radio Slobodna Evropa, Glas Amerike, Dojče Vele i dr. Tu sam, dabome, predstavljen kao prevarant koji manipuliše brojem žrtava u Srebrenici, a Dodiku je posredno imputirano da obezbeđuje novac za „prevaru veka“. I svi mediji u toj negativnoj kampanji su citirali Dragana Čavića koji je napadajući „Istorijski projekat Srebrenica“ pokušavao da odbrani sraman Izveštaj „svoje“ Komisije, koji sam već pomenuo. On je pravilno kalkulisao da je svako raskrinkavanje lažne službene verzije o Srebrenici ujedno i direktan napad na njegov „lik i delo,“ pa samim tim po njega politički opasno. Mi smo u svojim istraživanjima zaključke u tom Izveštaju raskrinkali kao lažne, budući da je nastao  na osnovu fragmenata tekstualno preuzetih  iz presude generalu Krstiću, a ne kao plod sopstvenog istraživanja Komisije, kako je Skupštini RS predočeno. To je materijal manipulativnog karaktera budući da govori ne o utvrđenom broju žrtava, već o 7.000 „nestalih“ koje tretira kao da su žrtve i za to krivicu pripisuje vojsci Republike Srpske. Mi smo raskrinkali stvarne namere takvog pristupa i objavili da su mnogi od tih nestalih u međuvremenu, na primer, glasali na izborima, ili su se negde pojavili živi i zdravi. Ali još važnije od  toga, na osnovu prikupljenih izjava preživelih pripadnika kolone 28. divizije Armije BiH koja se iz Srebrenice pod borbom posle 11. jula 1995. probijala prema Tuzli, ustanovili smo ključnu činjenicu da je znatna većina muslimanskih žrtava nakon pada Srebrenice stradala u legitimnim borbenim dejstvima, ne kao posledica streljanja.

Umesto da naše podatke iskoristi kao osnov za poništenje tog sramnog Izveštaja, što bi uradio svaki pametan zapadni, pogotovo američki, političar, Čavić je krenuo glavom u zid. Imao je lepu priliku da kaže nešto kao „Ja sam tada tako mislio, ali u svetlu novih podataka povlačim moju podršku tom Izveštaju i tražim novu Komisiju“, čime bi sa sebe skinuo breme neumitne istorijske odgovornosti, a sa Srpske balast nezaslužene krivice. Umesto toga on je krenuo u napad, koristeći lažne optužbe i pokušavajući da kompromituje naš rad,  predsednika Dodika i njegovu parlamentarnu većinu. Dobio je takav zadatak od svojih zapadnih mentora. No, narod je to prepoznao i kaznio i 2014. godine i na zadnjim lokalnim izborima.

Da, čini mi se da je Čavić definitivno lociran kao politički agent zapadnih interesa i da se njegovo vreme završilo. Šta vi mislite?

 Nisam baš siguran da se završilo, mada je izvesno da će ga zapadne „gazde“ držati na ledu neko vreme, kao previše kompromitovanog. Ali, delovaće iz senke koliko god može, a izroniće na otvoreno političko more čim se proceni da može doprineti rušenju predsednika Dodika.

Da se vratimo „Istorijskom projektu Srebrenica“. Kao epilog spora oko sredstava iz budžeta Vi ste tužili Republiku Srpsku i tražili sudsku naplatu sredstava koja su Vam odobrena. Da li mislite da ste ispravno postupili, da je to bio dobar potez?

Postupili smo kao što bi to učinila svaka oštećena strana u ovakvoj situaciji. Bio je to normalan potez koji pokazuje da ja verujem u Republiku Srpsku kao pravnu državu. Sredstva koja je Narodna Skupština namenila za neku svrhu i koja su budžetom odobrena moraju biti isplaćena. Ne postoji drugi epilog. Nije bilo vanrednih okolnosti, nije bilo rebalansa kojim bi ova stavka bila izbačena. Skupština RS je ova sredstva odobrila za naš rad i nije promenila takvu svoju odluku. Zato nam ona moraju biti uplaćena i mi od toga nećemo odustati. Ne može bilo koji pojedinac, niti bilo koja kampanja da zaustavi realizaciju odobrenog budžeta. Zato smo se obratili sudu, da institucionalno rešimo stvar. I teraćemo to do kraja. Ne možemo dozvoliti da jedan korumpirani, i od naroda odbačeni političar, blati i ruši jedan projekat od nacionalnog interesa. Naravno, nadležnim institucijama RS smo u potpunosti dokumentovali naš rad i trošenje dobijenih sredstava.

A šta je sa Dodikom? Čavić jeste pokrenuo i vodio prljavu kampanju protiv Vas, ali budžet je, ipak, u ingerenciji Vlade koju kontroliše Dodik. Posetioci CEOPOM-a, ali i šira javnost znaju da ste imali vrlo zapaženu ulogu, možda čak i ključnu, u razobličavanju i slamanju dve „obojene revolucije“ u Banjaluci, gde je Dodik bio meta. Vaša knjiga „Rušenje Republike Srpske – Teorija i tehnologija prevrata“ iz 2014, do kraja je razobličila celokupan mehanizam zamišljenog državnog udara u Srpskoj, ali i njegove nosioce. To je itekako uzdrmalo zamišljeni scenario. Takođe, u to vreme imali ste sjajno izlaganje na Konferenciji o obojenim revolucijama koju je u Banjaluci organizovao Fond Strateške Kulture iz Moskve, čini mi se da ste tu bili i suorganizator.

 Ne očekujte od mene da bilo šta loše kažem protiv predsednika Dodika. On je političar koji trpi strahovite pritiske sa svih strana, počev od svih evroatlantističkih struktura, preko Bošnjaka, vlastodržaca iz Srbije, sve do izdajnika i plaćenika koji deluju kao opozicija u Republici Srpskoj. Uprkos tome on je uspeo da zaustavi ubrzano urušavanje dejtonskih ovlašćenja, da očuva nacionalni duh Srba zapadno od Drine i da čitavom razbijenom srpskom korpusu ulije nadu da će Srbi opet biti svoji na svome. Istina, u tome ima podršku sve moćnije Putinove Rusije, ali za tu pomoć izborio se sam. U tom sudaru sa globalističkim interesima svakako da negde mora praviti i ustupke, možda je „Istorijski projekat Srebrenica“ jedan od njih?! Možda, jednostavno, iz političkih razloga, ne želi da se eksponira. Nije slučajno da je Čavić njega uvek, direktno ili indirektno, pominjao kada je napadao „Projekat Srebrnica“. No, Dodik sigurno zna suštinu i smisao onoga što radimo.

Što se tiče našeg delovanja protiv „obojenih revolucija“ to je deo naše borbe za opstanak Republike Srpske, i zahvaljujem na tako visokom mišljenju o našem doprinosu borbi protiv tog zla. Mislim da ljudima u Srbiji ne treba objašnjavati koju su nacionalnu, socijalnu, materijalnu i svaku drugu cenu platili zbog peto-oktobarskog puča. Vreme je pokazalo da je čak i direktna strana prokura kakvu je imala Republika Srpska kudikamo nacionalno „zdravija“ od virusa „obojene revolucije“ koji na vlast dovodi najnesposobnije, najkorumpiranije  i najbezobzirnije strane sluge. Razobličavajući predviđeni scenario rušenja Dodika, pre svega kao nacionalnog lidera jer to im najviše smeta, mi nismo branili njegovu vlast već nezavisnost srpskog entiteta u BiH, njegovu slobodu i pravo na postojanje. Nije se to svidelo onima koji su sebe videli kao novi DOS u Srpskoj, a još manje njihovim stranim mentorima. I otuda svi ti napadi.

Jedna od „zamerki“ je i ta što ste „Istorijski projekat Srebrenica“ registrovali u Holandiji. Kao sedište navodi se Hag. Šta Vas je navelo na takav potez?

 Pre svega strateški razlozi, bazirani na iskustvima koje sam prikupio radeći u Srbiji i Srpskoj tih osam godina. Nisam želeo da jedan takav projekat zavisi od volje lokalnih političkih moćnika. Čavićev napad i sve što se sa Projektom sada dešava najbolja je potvrda ispravnosti takve orijentacije. Jednostavno, kod Srba je strano više cenjeno od domaćeg, pa je i tretman stranih NVO daleko bolji nego domaćih.

Drugo, tu je i pristup zapadnim izvorima informacija – rezonovali smo da će sve biti daleko otvorenije kada je Vaš naziv na engleskom, a sedište u Hagu, nego da je naše sedište Banjaluka, pa čak i Beograd.  Tu je i tehnička činjenica da sam kao branilac optuženih pred Haškim tribunalom dosta vremena provodio u tom gradu.

Ali, ipak je najvažnija želja da očuvamo nezavisnost svog rada i istraživanja od lokalnih  i regionalnih političkih moćnika i interesa.

Hoće li prekid finansiranja iz budžeta RS ugroziti postojanje „Istorijskog projekta Srebrenica“?

Privremeno otežati naš rad svakako hoće, ali uništiti Projekat sigurno neće. Mi ćemo u svakoj varijanti nastaviti rad, jer još mnogo toga treba raščistiti. Vreme, samo po sebi, radi protiv kreatora lažne priče o Srebrenici. Mi moramo javnosti ponuditi svoje odgovore, preuzeti inicijativu i staviti na uvid sve nesuvislosti i neutemeljenosti „zvanične“ priče o Srebrenici. Njih ima koliko hoćete. I zato toliko nervoze i žurbe kod njenih kreatora da se zakonom zabrani „poricanje genocida“, odnosno dovođenje u sumnju pravno neodrživih odluka Haškog tribunala, na kojima se ta definicija zasniva. Da parafraziram gospodina Zurofa, direktora centra „Simon Vizental“, koji je rekao da to što se desilo u Srebrenici nije genocid po kriterijumima koji su se do sada koristili u međunarodnom pravu. Ili, kao što je rekao vodeći američki intelektualac Noam Čomski, ako neko želi da Srebrenicu po svaku cenu zove „genocidom“, to je u redu, ali onda mora prvo iznaći neki drugi izraz za ono što se dešavalo u nacističkoj Nemačkoj.

Taj pokušaj da se zakonskim aktom praktično onemogući naučna analiza, istorijski gledano nedavnih dešavanja u Srebrenici, najbolji je dokaz da se radi o manipulaciji velikih razmera, sa nameravanim političkim implikacijama. Svi problemi koje imamo sa srebreničkim događanjima proističu iz njihovog političkog tumačenja. Kada bi se sve stavilo u ravan nauke (forezničke, pravne i bilo koje druge) do istine bi se došlo relativno brzo i lako, ma koliko da su udaljene početne pozicije. Ali politika ne da nauci da se približi Srebrenici. No, laž je previše velika i previše komplikovana da bi mogla da traje. Fijasko sa obeležavanjem dvadesetogodišnjice  u Potočarima pokazuje neodrživost srebreničkih podmetanja na duži rok.

Srbija je ipak usvojila Zakon koji preti robijom onima koji poriču „genocid“. Jasno je da se tu misli pre svega na Srebrenicu mada se ona ne pominje izričito. Vi ste organizovali peticiju pre njegovog izglasavanja, ali je „glasačka mašina“ Naprednjaka odradila svoje. Ako nastavite rad na „Istorijskom projektu Srebrenica“ svakako ćete se, pre ili posle, naći na udaru tog Zakona. Šta mislite da će se tada desiti?

Koliko mi je poznato, predsednik Nikolić taj Zakon još nije potpisao, i nadam se da će pokazati dovoljno zdravog razuma da to ne učini. Ali, ako ga i potpiše, mi smo strana nevladina organizacija, ja sam strani državljanin, i mi ćemo nastaviti sa radom na utvrđivanju činjenica o Srebrenici ne obazirući se na ovu zakonsku regulativu. Zamislite taj apsurd da Vam u Srbiji sude zato što osporavate da su Srbi počinili genocid. Kao pravnik radujem se unapred takvom suđenju i mogućnosti da u sudnici javno iznesem činjenice o Srebrenici.

Nema sumnje da je čitav srebrenički mit geopolitička tvorevina zapadnih, pre svega engleskih, tajnih službi, kako bi se vremenom devastirao srpski entitet u BiH. U tom smislu, da li mislite da će izbor Trampa i najava otopljavanja odnosa sa Rusijom, uticati na neku vrstu nove podele sfera interesa koja bi relaksirala odnos prema Republici Srpskoj?

Mislim da je previše rano da bilo šta govorimo o Trampu. On je potpuna politička nepoznanica! Pre svega, pitanje je da li je on toliki antiglobalista kakvim se predstavlja, a takođe, ima li uopšte nameru da sprovodi svoj ambiciozni predizborni program. Kao američki državljanin, svedok sam toga da neki američki predsednici nisu sproveli ni 10 % onoga što su najavljivali u kampanji. Tipičan primer za to Vam je Obama. Zato, ne bih žurio u licitiranje „dobrobiti“ koje će svetu doneti Tramp.

A da li verujete da će Srpska sačuvati dejtonska ovlašćenja i opstati kao entitet uprkos očiglednoj nameri Zapada da od BiH napravi unitarnu državu?

Rezultati referenduma, kao i lokalnih izbora nakon toga održanih, veliki su vetar u leđa Dodikovom konceptu, baš kao i evidentno jačanje geopolitičke moći Rusije. Mislim da Srpska ima priliku ne samo da očuva postojeća ovlašćenja, već i da vrati neka od onih koja su joj oduzeta nezakonitim ponašanjem, tzv. „Visokih predstavnika“. Svakako da bi tome doprinela jasna podrška Srbije. Valjalo bi krenuti u tom smeru, i bez oklevanja.

Odnedavno vodite vrlo gledanu emisiju na Ju-tjub kanalu projekta „Snaga naroda“, koja se zove „Razgovori sa Stefanom“. Tu, veoma šarmantno i sa puno stila, sa gostima razgovarate o zanimljivim i aktuelnim temama. Kako Vam se sviđa posao voditelja?

Zaista uživam. Želeo sam da, u okviru svojih mogućnosti, pomognem autentični projekat grupe mladih i sjajnih autora koji pokušavaju da probiju medijski mrak u Srbiji, da dignu glas protiv neoliberalnih okova, u medijima pre svega. I to je dobro krenulo. Radiću to i dalje, koliko mi vreme dozvoljava.

Gospodine Karganoviću, bilo mi je izuzetna čast i zadovoljstvo da razgovaram sa Vama. Želim Vam dobro zdravlje i stvaralačku energiju u Novoj godini!

Hvala Vama i pozdrav posetiocima CEOPOM-a.

Izvor: CEOPOM-Istina