Казус Клинтон

Кампања 2016.године за избор председника САД прешла је једну критичну тачку. Ако су махинације поборника садашњег демократског кандидата на стадијуму супарништва са Бернијем Сандерсом биле праћене политичком дискусијом, критиком социјалистичких Сандерсових гледишта и сл, сада се са огромном већином америчких медија све свело на две теме: „завера Кремља“ и „здравље Хилари Клинтон“.

…15-годишњица догађаја од 11.09.2001.године, иступање Хилари Клинтон у вези са трагичном годишњицом, губитак свести, пад у несвест, кадрови смештања кандидаткиње у аутомобил… И супарници, и њен штаб коментаришу само медицински аспект. А шта је изговорила Клинтонова у вези са том годишњицом, више никога не интересује.

Уопште, у председничкој кампањи  Демократске партије 2016. има много необичног.

Тако су демократе у 2016.години постигле необичан рекорд, пошто су први пут у историји Америке за то место кандидовали обојеног човека, а затим и прву жену. Други рекорд: подршка коју је садашњи  председник САД дао кандидату из исте партије је без преседана. Први пут председник САД са толико хазарда агитује за кандидата из исте партије, а говор Мишел Обаме  је уопште признат за највећи допринос за раст популарности Хилари Клинтон.

Што се  тиче рекорда демократа то би било све. Даље иду антирекорди.

Први пут јако супротстављање партијском фавориту је показао туђин који је усто себе прогласио социјалистом: сенатор из Вермонта Берни Сандерс. Подсећали су се и његовог европског порекла (као – то не приличи председнику), тога да је медени месец провео у СССР-у, сарадње са америчком секцијом Светског савета за мир… А скоро потпуни сиромах по америчким мерилима, са фондом на нули у односу на буџет Х. Клинтон, Берни Сандерс се одржао као алтернатива за фаворита скоро до самог конгреса демократа. И партијски врх демократа је морао да направи још један „рекорд“ тако што је „сређивао“ гласове „кокуса“ у корист Хилари Клинтон. Количинске показатеље тог рекорда је тешко измерити, али бука која се у Америци дигла је била права. Претходни антирекорд сличне врсте су имали републиканци. То је био Вотергејт.

Па, онда, за њима још један антирекорд „партије Клинтон“: први пут је кандидат за председника САД свој „Вотергејт“ објаснио као интригу руских тајних служби које су, као, отварале пошту Националног демократског комитета, које су крале писма партијских мангупа што су потапали Сандерса како би уздигли Хилари. Поразно је да при том уопште није оспоравана истинитост онога што је у писмима било написано; претпостављало се да су изјаве о учествовању „кремаљских хакера“ биле потпуно довољне да све оно што је било садржина писама, документа, потврда, ишчезне.

Најзад је, први пут у историји САД-а, почело да се нашироко дискутује о здрављу кандидата за председника. Чињенице су се појављивале једна за другом: изненадни губици памћења, подједнако изненадни и у присуству много људи (објашњење: „Имитирала сам Трампа!“). Ако је циљ њеног штаба  био да се у јавној дискусији избегне свака тема осим оне под називом „кремаљски хакери“ или „пијетет  Трампа према Путину“, задатак се може сматрати за обављен. Како је написала Ен Еплбаум у Washington Post-у „Америка води истрагу могућег тајног плана Русије којим би се осујетили новембарски избори“.

ТВ-канал FoxNews који традиционално подржава републиканце, рупе у понашању Клинтонове, грчеве која се не могу контролисати, губљење свести, објашњава  као последице потреса мозга при њеном паду почетком децембра 2012. „Дијагноза: сложени делимични напади“ – цитира ФоксЊуз извод из историје болести Клинтонове од пре четири године. Амерички писац Едвард Клајн, аутор књиге о Хилари Клинтон, набраја када је долазило до њених несвестица: „У згради Стејтдепартмента,  при укрцавању у авион за Јемен…“

У једном од много чланака  о здрављу Хилари Клинтон успео сам да откријем интересантну информацију. У ствари, не баш у самом чланку, већ у информацији о издању. Ево два пасуса одатле.

Вудро Вилсон, председник САД у периоду 1913. – 1921. Здравствено стање је представљало државну тајну. 1896. је преживео инсулт. Због тога је патио од слабе покретљивости руку, годину дана није могао да пише. 1906.године је ослепео на лево око, на десном је видео дупло. Многобројни неуролошки проблеми, изузетно јаке главобоље, висок артеријални притисак, атеросклероза. 2.10.1919 је изгубио свест због новог, изузетно јаког инсулта. Остатак председничког мандата је провео потиснут.  Није био у стању да врши своју дужност и зато му је дата другостепена улога  (курзив је мој. – И.Ш.) Историчар Џон Милтон Купер пише: „Спотицали смо се на сваком кораку, јер пуних 18 месеци нисмо имали председника који је у стању да врши своју дужност. Информације о његовом здрављу су сакриване. Званичне изјаве Беле куће су саопштавале  да је председник „нервно исцрпљен“.

Франклин Рузвелт, председник САД у периоду 1933. – 45.године. 1921.године се парализовао као последица полиомиелитиса, двадесетих година му је крупна пигментна мрља оштетила лево око. Сматрало се да је то злоћудни меланом. Једном се онесвестио…

Да размислимо зашто су се због здравствених проблема Хилари Клинтон могла појавити таква саопштења. Прочиташ и схватиш: два најболеснија председника САД у историји – и Америка се нашла међу победницима два светска рата. Изгледа као сигнал бирачу: „Американци, не бојте се, само ви гласајте за болесника!“ Уколико се нађе неко међу онима који „нису у стању да управљају и који су отерани тамо, где им је улога другостепена“,  за политичку машинерију САД која је са болесним председницима победила у два светска рата – то није смртоносно. Тим који ће остати иза завеса позорнице ће „чувати“ болесника!

Извор: Фонд Стратешке Културе