Самит у Братислави као потврда расула у ЕУ

У „европској породици“ која је некада изгледала међу собом врло пријатељски настројена, данас се изолују и сударају земље „севера“ и „југа“; „истока“ и „запада“; старе Европе и младе Европе; немачко-француског блока и Италије; земље са „балканске маршруте“ и Немачке…

Једнодневни самит Европске уније у Братислави од 16.септембра, први пут у 43 године одржан без Велике Британије,  уз чињеницу да се из Луксембурга зачуло да из Уније треба да се искључи Мађарска, постао је, у суштини, пародија на европско јединство.

Британски референдум од 23. јуна је показао да обични Европљани не прихватају наднационалну конструкцију ЕУ. Самит ЕУ у Братислави је означио следећу идеју – водиљу на том путу: неприхватање почиње да се осећа и код појединих група европске политичке класе са власти. Криза је много оштрија него што је још прошле године могло да се претпостави.

Појављује се утисак да је Европска унија изгубила кључ од сопствене будућности и нико ни у Бриселу, ни у Берлину, ни у било којој другој престоници не зна како да се тај кључ нађе, чак ни да ли он уопште може да буде нађен.

О кризи која паралише структуре ЕУ довољно  говори  неодређеност са процедуром изласка из Уније Велике Британије, која се отегла. Европски парламент је 28.јуна донео резолуцију која позива Лондон да одмах активира 50. члан Лисабонског уговора о Европској унији, који даје право свакој држави-чланици Европске уније да добровољно изађе из састава Уније. У пракси то значи да је Европска унија дужна да од Лондона добије званично саопштење о томе, да Британија излази из ЕУ. Међутим, до сада такво саопштење није стигло у Брисел, а нико не може да каже – зашто.

Уместо „обнове друштвеног поверења у Европску унију“ и одређивања „путне карте“ за излазак из „егзистенцијалне кризе“ (управо је то оно што су обећали Доналд Туск и Жан-Клод Јункер) самит у Братислави је показао слику растурања, која је само олако затамњена вештачки оптимистичком заједничком конференцијом за штампу Ангеле Меркел и Франсуа  Оланда о резултатима састанка европске власти.

Уместо појављивања на светлост дана заједничког документа под којим би се потписало 27 шефова држава и влада који су разговарали у Братислави, пред новинарима се на завршетку самита нашао француско-немачки пар. Ако то није довољан доказ за пропаст покушаја да се полумртва „јединствена Европа“ оживи, шта је онда?

Слику растурања је довршио италијански премијер Матео Ренци који је одбио да учествује у завршној конференцији за штампу Меркелове и Оланда. „Немачка не поштује правила, – цитирала је италијанског премијера „La Repubblica“.  – „Не могу да учествујем у конференцији за штампу са Меркеловом и Оландом. Не слажем се са њиховом позицијом ни по питању имиграције, ни по питању економских проблема“.

Подсећање раздраженог Ренција на „економске проблеме“ није се чуло случајно. Тачно недељу дана пре самита у Братислави, 9.септембра, на иницијативу грчког премијера Алексиса Ципраса предузет је покушај да се консолидују позиције „јужног блока“ унутар ЕУ, као противтежа „Северу“, а пре свега Немачкој. Представници 7 земаља Југа Европе (Грчка, Шпанија, Италија, Кипар, Малта, Португалија и Француска) који су се састали у Атини, потписали су Атинску декларацију у којој су позвали да се прекине „догматски режим економије“ и поставили питање опстанка такозваног „Пакта стабилности и раста“ (1997) који је врло дуго представљао основу за финансијску политику Брисела и који је постављао чврста ограничења за земље-чланице ЕУ у вези са дефицитом буџета и државним дуговањима. (Да у заградама констатујемо:  француски потпис у дну Атинске декларације је открио лабилност француско-немачке алијансе; није случајно у Берлину Атинска декларација изазвала отворено незадовољство).

Проблем Европске уније представља проблем преживљавања. Односно, како би се преживело – Унији је потребна озбиљна реформа. Наведена теза је у европским политичким круговима постала заједничка. Међутим, ако се мисли на карактер и усмереност тих реформи – не сме ни на памет да дође идеја да код чланица „европске породице“ може да дође до сагласности.

„Ми смо у кризној ситуацији“ – меланхолично је пред почетак самита констатовала Меркелова. Ипак она није могла да каже ништа конкретније у вези с тим. Није имала шта да дода ни за време њене и Оландове конференције за штампу. Да ли се треба чудити што се уз овакав дискурс заједно са политиком „отворених врата“ према мигрантима број критичара савезне канцеларке у самој Немачкој брзо повећава?

Мађарски премијер Виктор Орбан који је освојио чврсту репутацију узнемириоца уочи састанака у Братислави је саопштио да ће „Вишеградска четворка“ – Пољска, Мађарска, Чешка и Словачка  на самиту да прикажу посебан документ који је написала Мађарска, а који ће постати „важан моменат за живот  те четири земље“.

Дискусија о том документу „четворке“ је обављена у Братислави иза затворених врата, за сада његова садржина није обелодањена, а чиме ће разговор о њему завршити може само индиректно да се суди по лаконском коментару Виктора Орбана, који је он сам дао после самита.

Коментар је врло изражајан: Уколико Немачка не одреди чврсту цифру за реку миграната коју хоће да прими, изјавио је шеф мађарске владе, наставиће да делује „ефекат усисавања“ (suction  efect)  и Европа ће  наставити да усисава све нове и нове масе миграната. „И тада ће да дође до нечега“ – мрачно је предсказао Орбан.

Уосталом, не треба да се мисли, као што би то помислио неки други евроскептик, да због све јачих несугласица од „уједињене Европе“ практично неће ништа остати. Хоће, и то много. Остају, конкретно, најновији француско-немачки договори који се односе на војну интеграцију у Европској унији.

Четири дана пре састанка у Братислави министри одбране Француске и Немачке – Жан-Ив Ле Дријан и Урсула фон дер Лајен су високом представнику ЕУ за спољну политику и политику безбедности Федерики Могерини послали кратак документ као заједнички документ Берлина  и  Париза. Немачко-француски план за војну интеграцију ЕУ као да мења план рада – он на известан начин Европску унију удаљава од њених најакутнијих проблема – миграције  и економије.

Колико може да се суди по вестима из медија, план садржи три основне тачке:

1. формирање сталног европског генералштаба.

2. формирање европског одбрамбеног фонда за јачање истраживања и иновације.

3.  убрзање у раду на припреми  контингената за борбу (battle groups) бројности до 1500 људи, који на „ротационој бази“ могу да буду дислоцирани по територијама држава-чланица ЕУ и  ту мобилисани на период до 15 дана“.

Још пре него што је госпођа Могерини добила тај документ Урсула фон дер Лајен је посетила Виљнус (главни град Литваније) и тамо је изјавила да је неопходно да се формира „европски одбрамбени савез,  својеврсни одбрамбени Шенген“ јер је „Северноатлантској алијанси [читај: Вашингтону – Г.В.] потребан снажан ослонац у Европи“.  26 –  27. септембра,  а затим 15.новембра, министри одбране чланица ЕУ намеравају да одрже два састанка како би конкретизовали немачко-француски план „одбрамбеног Шенгена“.

То је с једне стране. А са друге је Виктор Орбан, који је имиграциону политику Брисела и Берлина жигосао као „саморушилачку и наивну“ и који је објавио да ће се 24. септембра у Бечу (и Аустрија је опонент Берлину што се тиче проблема миграната) окупити ради саветовања представници чланица ЕУ које се налазе на „балканској маршрути“ и које одбацују политику самоуништења Европе због дејства „ефекта усисавања“.

Али питање да ли ће Европска унија дочекати прославу своје 60-годишњице, која треба да се одржи  идуће године, не губи своју актуелност.

Извор: Фонд Стратешке Културе