Кисинџер о заблудама америчке дипломатије

Кисинџер је разговарао са Едвардом Лусом са Фајненшел тајмса о актуелном америчком председнику: „Мислим да би Трамп могао да буде једна од личности које се с времена на време појављују кроз историју како би обележиле завршетак једне ере и натерале је да раскрсти са старим заблудама“. Касније током разговора он појашњава своју процену додајући да „то не значи нужно да је он свестан тога, нити да размишља о било каквој великој алтернативи. Могло би да се ради о случајности“.

Лус очекивано имплицира да је Трампов сусрет са председником Путином био сигнал да је америчка дипломатија дотакла дно, те да се радило о издаји америчке обавештајне заједнице која тврди да су се Руси мешали у изборе 2016 – а чак је цитирао и наслов из њујоршких дневних новина који тврди да оно што је Трамп прозборио тамо (у Хелсинкију) представља чин „отворене издаје“.

Али Кисинџер, који саветује и Трампа и Путина, очигледно се трудио да ескивира Лусову замку. Уместо тога, он чињенично констатује да је Трампов самит морао да се догоди: „Био је то сусрет који је морао да се догоди. Залагао сам се за то годинама. Он је запостављан услед америчких унутрашњих проблема. Била је то свакако пропуштена прилика. Али мислим да човек мора да се врати нечему“.

Зашто је овај сусрет био тако круцијалан? И шта је то „нешто“ чему је потребно „вратити се“? Лус се задржава на магловитости Кисинџерових порука и жали се да је тешко разазнати правац његовог шкртог дискурса. Али Кисинџер је заправо све јасно изнео и то је – као и закључци на које наводи – заиста од круцијалне важности.

Сада је тренутак у којем се и Русија и Кина супротстављају америчком светском поретку удружено – односно супротстављају се Америци – и то можда не у облику формалног савезништва, али свакако кроз стратешко политичко и економско партнерство. „Грешка коју је направио НАТО“, каже Кисинџер, „је то што је поверовао у постојање неке врсте историјске еволуције која ће промарширати преко Евроазије без свести о томе да ће негде дуж путање тог марша наићи на нешто веома различито од вестфалског (западна идеја либерално-демократске и слободнотржишне државе; при. аут.) ентитета“.

Тачно тако. Годинама су и републиканске и демократске администрације тврдиле да ће гравитациона сила међународних институција којим доминира Америка, трговински токови, па чак и популарна култура, постепено преобликовати Русију и Кину, претварајући их обоје у ентузијастичне, помирљиве (и сервилне) учеснике у глобалној, потрошачкој намештаљци којом владају Сједињене Државе. НАТО, тај војни помоћник у ширењу овог поретка широм света, међутим, неуморно наставља да се залеће – несвестан Кисинџеровог упозорења да ће се његов „историјски“ марш преко Евроазије на крају слупати о две културолошки невестфалске стенчуге: Русију и Кину.

И да будемо сасвим јасни, Кисинџер – коментаришући недавну смрт Бжежинског – заправо објашњава Лусу зашто је Трампов хелсиншки самит био тако важан: „Збиг је био готово јединствен у мојој генерацији“, каже Кисинџер и додаје: „Обојица смо сматрали да су идеје о светском поретку кључни проблем нашег доба. Како да га створимо? Имало смо унеколико различите идеје. Али обојица смо, изнад свега другог, настојали да дигнемо дипломатију на тај ниво утицаја“. Лус пита – а ко поставља таква питања данас, на шта Кисинџер лаконски и разорно одговара: „Данас нема дебате“.

Ето Лусовог одговора: Случајем или намерно, Трамп – према Кисинџеровом мишљењу – обележава крај једне епохе, приморава је да се одрекне својих „старих заблуда“ (попут уобразиље какав је био Фукујамин „Крај историје и последњи човек“ и његова идеја уједињења кроз западне либералне вредности). „Четрдесетих су европски лидери имали јасну идеју усмерења“, оцењује Кисинџер, али „тренутно углавном само желе да избегну невоље“. „А нису нарочито успешни у томе“, прекида га Лус. „То је тачно“, лаконски ће Кисинџер, уз „енигматични осмех“.

А избегавање невоља се, по схватању ЕУ, свело на Европу удобно заваљену у своју кључну спољнополитичку улогу мостобрана за борбу против „руске агресије“ – задовољавање Вашингтона акламацијама за НАТО и папагајско понављање рефрена о „руској агресији“ је већ неко време неупитна стаза, conditio sine qua non за Европљане који гаје амбиције и жуде за државним функцијама. Став о супротстављању Русији је непрекинуто и неупитно усвојен. Неупитно док Трамп није шутнуо ову „стару заблуду“ иницирањем свог детанта са Русијом.

„Ужасне, ужасне“ опасности на које нас Кисинџер упозорава не звуче баш као да он инсистира на поновном усвајању његове старе „троугаоне“ тактике из Никсонове ере – завадити Русију и Кину док Америка остаје у чворишту, потпирујући супарнички ривалитет и антагонизме међу преостала два пола на троуглу. Можда Кисинџер увиђа да је и та „триангулација“ постала још једна „стара заблуда“. Он истиче како је НАТО забележио потпуни неуспех у разумевању „готово мистичне“ издржљивости Русије у патњама, са чиме се слаже и Лус. Кисинџерова кључна теза јесте да НАТО није разумео дубоко укорењену жудњу Русије за поштовањем, да буде поштована као „Русија, таква каква јесте“.

Он не упозорава да Америци фали „стратегија триангулације“, него да безумно срљамо у рат, и то услед некакве утопијске фантазије да је свету суђена искључиво амероцентрична будућност. Сусрет (у Хелсинкију) је морао да се догоди, али „мислим да смо у веома, веома опасном периоду за свет“, упозорава Кисинџер. Трамп не може ни у ком случају да постигне „триангулацију“, чак и да то жели. Трамп нема готово ништа што би могао да понуди господину Путину. Конгрес и дубока држава су дали све од себе да забраве све Трампове могућности поводом Русије. Трампов политички капитал је превише разређен. Константно му прете различити правни механизми и опозив. Шта онда уопште може да уради?

Такође, нема шансе одвојити Русију од Кине. Обе државе се суочавају са хибридним ратом САД и Европе – мада је значајније то што је Кина увучена у доларски финансијски, тарифни и санкциони рат. Како би се суочиле са овако распрострањеном доларском хегемонијом, Кина и Русија морају да буду у координацији и усаглашености поводом своје финансијске контрастратегије ако намеравају да пруже било какву успешну одбрану.

Ето суштине Кисинџеровог „веома опасног“ периода за свет. Он касније током дискусије наводи да би Америка могла да се претвори у острво између два океана – без глобалног поретка у рукама. У епохи фрагментираног и неуредног „поретка“, другим речима. У епохи у којој ће Америка можда још увек имати „канале комуникација“, али ће њима бити одузета сва моћ јер је Америка поларизована и више не представља јединствену државу. Практично је без кочница.

Шта се онда може урадити? Кисинџер предлаже: Пустите да дипломатија тече, у најмању руку. Трамп макар може да покуша да прави ‘погаче од мрвица’ са веома ограниченим политичким могућностима којим располаже – и да се нада да ће се након новембра наћи у улози председника пуног капацитета, како би могао да финализује свој смели детант.

Извор: Нови Стандард/Strategic Culture