Клетве српских јунака

Свакодневно смо изложени тумачењима разлога због каквих смо суочени са губитком Косова, угроженошћу Републике Српске и безидејним лутањима Србије, па би био ред рећи да нас можда сустижу клетве наших највећих јунака.

Стоји квалификација да су Срби познати митомани, но, стоји и чињеница да смо лицемерни преко сваке мере и укуса. Зашто? Па просто проанализирајмо чињеницу да нигде нема трга или улице Вука Бранковића. Заговорници „кафанске историје“ запитаће се због чега том „издајнику“ доделити трг? Сви они одгледали су филм у ком Воја Брајевић глуми Бранковића и одавно створили одбојност према обојици (поистовећивање). Сад, проанализирајмо мало историјске чињенице, па ћемо се вратити питању нашег лицемерја.

Историјске чињенице неспорно говоре да се Вук Бранковић одазвао позиву свог таста кнеза Лазара и придружио у Боју на Косову. Опремио је Вук оклопнике, повео своје најбоље витезове и силну војску. Није био циција и лихвар како га филм приказа, него се у припремама за Бој добрано потрошио. Додајмо к томе да је и властити живот заложио на олтар одбране Српства. Тако припремљен и опремљен Вук је предводио десну страну српског напада и већ у првом налету буквално је разбио Турке. Управо подвиг Вука Бранковића донео је оцену како је битка окончана српском победом.

Тадашњу српску моћ можда најбоље осликава податак да је на Видовдан стизао и ултиматум који су Лазар и Стефан Твртко I дали у вези Далмације, тако да се морало калкулисати и са том околношћу. Договор Лазара и његовог рођака-поданика Твртка био је да Твртко лично изостане из Боја (због реализације датог ултиматума), односно да учествује са мањим снагама које је предводио војвода Влатко Вуковић. Управо Вуков подвиг допринeо је оцени како је битка окончана победом, због чега су снаге војводе Вуковића извучене пре окончања Боја. Влатко Вуковић је и донeо вест о величанственој српској победи, коју је Стефан Твртко проширио Европом.

Овде се, бар за тренутак, морамо запитати како смо дошли у позицију да тадашњу феноменалну војну победу данас перципирамо као нешто „изгубљено“. Срби су поразили Турке и приморали на повлачење у Анадолију, и то је напросто историјска чињеница. Потоње савезништво кнегиње Милице и султана Бајазита нема никакве везе са исходом Боја, него је у питању рационалан дипломатски потез у условима наступајућег угарског напада. Како би избегла борбе на два фронта кнегиња је овим споразумом осигурала јужне границе и недвосмислено српске просторе сачувала од угарских аспирација. Изванредан потез!

Но, у овим новонасталим околностима Вук Бранковић поново испољава завидан патриотизам. Није прихватио савезништво са Бајазитом и дозволио Турцима улазак у Херцеговину. Неколико година му је то полазило за руком, све док га Бајазит није ухватио и утамничио. Значи, недвосмислено можемо закључити како је овде реч о великом јунаку наше историје, о војсковођи и патриоти, о некоме са ким би се требало да поносимо. Говоримо о јунаку по ком би десетине градова требало да назову централне тргове. Уместо тога „новоконована историја“ довела је до тога да се дичимо трговима и улицама Милоша Обилића, јунака чије постојање је поприлично упитно.

И где смо данас? Величанствену победу перципирамо као пораз, непоновљивог јунака оцрнисмо као издајника, а онда кукумавчимо о некаквим „историјским правима“ на Косову. Ма ми смо напросто лицемери! Елем, било би добро да смо идентичну грешку починили једном и давно. Жалосно, али слично смо се понели и у односу на јунаке ратова 90-их. Запитајмо се јавно где су наши генерали попут Младића, где су наше политичке вође попут Милошевића или Караџића?

Када је у питању мој командант Ратко Младић једноставно сам субјективан и то немам намеру мењати. За мене је то један од српских јунака, великана каквима би се требали поносити. Чињенично је непобитно да је генерал Младић организовао ВРС адекватно тадашњој угрожености српског етничког корпуса. Срби нису доживели геноцид и тешка страдања као у претходним ратовима јер су оформили војне снаге способне да заштите народ. Како другачије назвати тадашње чињење генерала Младића до изванредном војном вештином? Подсетићу само да су Срби врло брзо и ефикасно освојили преко 70 одсто територије БиХ на којој је становништво било збринуто и сигурно. То је подухват хвале вредан!

Но, запитајмо се како је могуће да у Српској или Србији нема трга или бар улице са називом по генералу Младићу? Војсковођа који је успешно организовао одбрану Српства у екстремно тешким и сложеним условима код нас не завређује ни назив какве спортске дворане или културно-уметничког друштва. Мислим да се такво понашање назива хипокризијом! Уосталом, како назвати понашање у ком свог неспорног хероја хапсимо и предајемо некаквом „правосудном позоришту“? Где свог команданта гледамо изложеног понижењима и лажним оптужбама? Можемо то назвати и издајом!

На крају, запитајмо се чему може да се нада народ који овако оцрни, понизи и конкретно изда своје највеће јунаке и војсковође? Одговор је врло прост: управо овоме чему смо данас изложени. Трпимо свеопште понижење, обесмишљавање и пропаст, при чему за то кривимо и Курту и Мурту, а никако да погледамо у дубину своје душе и признамо колико смо лицемерни. Оног тренутка кад својим истинским јунацима одамо заслужено поштовање можемо се надати некаквој бољој будућности. До тада запитајмо се: ко ће се у неким будућим опасностима по Српство одважити да стане на браник слободе? Можда ови што ухапсише команданта Младића?

За овако туробно стање у српском друштву потражимо узроке у питању: стижу ли нас клетве наших јунака?

Текстове аутора можете наћи и на његовом Блогу чија је адреса: http://borislavradovanovic.blogspot.rs/

Извор: Блог Борислава Радовановића