Ко кога прислушкује у Србији?

Нова афера прислушкивања потреса Србију. Овај пут највероватније измишљена и пласирана у предизборне сврхе. Бојан Пајтић маше транскриптима пресретнутог разговора до којег је дошао на тајанствен начин и аферу проглашава новим Вотергејтом. Зато што је и овде иста ствар у питању – прислушкује се највећа опозициона странка у предизборној кампањи, која није објављена, али је практично почела. Безбедносна машинерија је наводно опет злоупотребљена за међустраначке обрачуне. Користи се позната српска фобија јер и нема Србина који није љут што га свакодневно прислушкују – иако то, наравно, нема везе ни са истином ни са здравим разумом.

Афере прислушкивања су увек биле згодне за политичку дискредитацију руководеће гарнитуре и подривање њихове власти јер прислушкивање редовно асоцира на тоталитарни режим. У жару међустраначког обрачуна не води се рачуна о последицама и колико ће такве афере пореметити нормалан рад служби безбедности. Афере прислушкивања на овим просторима су традиција још од времена наводног прислушкивања Тита и Брионске конференције на којиј је елиминисан најпопуларнији српски политичар у то време – Александар Ранковић. И поред деценијских истрага и изучавања, никада није утврђено да ли је прислушкивања стварно било или је у питању подметање у надметању чији ће политичари из бивших република бити ближе Титу.

Неке афере овог типа су се одиграле у затвореном кругу институција јер су третиране као строго поверљиве информације, тако да нису доживеле критичку анализу јавности. Одлуку да ли је закон прекршен, доносио је један човек.

СТВАРАЊЕ АФЕРА

На пример, својевремено сам напустио војну службу безбедности управо због незаконитог прислушкивања и незаконитог кориштења неких других тајних метода рада службе безбедности. Војна служба безбедности прислушкивала је саму себе. Управа безбедности Генералштаба прислушкивала је Одељење безбедности Ратног ваздухопловства и ПВО. Не само да то није дозвољено него у новијој историји није ни познато да нека служба оперативно сагледава саму себе, где практично постоји посебна тајна служба у самој служби безбедности. Тако се радило само у злогласној Чеки непосредно после Октобарске револуције (ЧК – Чрезвичајнаја комисија). Међутим тада, 1994. године, у војној служби безбедности врбовани су сарадници међу самим официрима безбедности и усмеравани да сагледавају припаднике службе – наравно, паралелно са прислушкивањем. Шеф војне службе безбедности у то време био је генерал Александар Димитријевић, који је данас угледан и респективан стручњак у области безбедности и шеф Међународног института за безбедност у Београду. О тој афери прислушкивања сигурно и данас постоји прашњава документација у неким војним касама, али никада ништа у вези са тим није предузето. Спор је решио тадашњи начелник Генералштаба генерал Момчило Перишић, за кога тада нисмо знали да је и сам увелико споран. Пресудио је у корист Управе безбедности, којој је вероватно дао одобрење да незаконито прислушкује, врбује официре безбедности и усмерава их да сагледавају своје колеге. И шта је тада могао да уради нормалан човек, каквим се сматрам, него да напусти и службу безбедности и ЈНА. Али то су била „каубојска времена“, данас је сигурно све другачије, и нема озбиљних показатеља да садашње службе безбедности раде незаконито.

Од 2012. до 2014. године Србију је дрмало више афера прислушкивања највиших државних функционера: председника Србије, председника Владе Србије, председника Скупштине Србије, да оне мање значајне не помињемо. Током 2012. године у Влади Србије владала је права паника због изјава да се личности у влади прислушкују, тако да су функционери и службеници чак избегавали да користе мобилне телефоне. Ивица Дачић, као премијер и министар унутрашњих послова, тврдио је да то што је неко тражио листинг његовог телефона указује на исту ствар? У 2013. години је сам предсеник Србије Томислав Николић активирао аферу да га неко прислушкује. Директор владине канцеларије није то демантовао него је изјавио да је заказао сегмент војне службе који врши контраобавештајну заштиту. Прошле године, 2014. поново је актуелизована афера прислушкивања највиших државних функционера јер су откривени прислушни уређаји у просторијама хотела Краун плаза, где је председник владе Александар Вучић планирао да разговара са представницима Трилатерарне комисије. И сам министар унутрашњих послова Небојша Стефановић, који тренутно, заједно са шефом БИА, даје изјаве да Пајтић није прислушкиван и да је то немогуће урадити са данашњом техником, а да не остану електронски трагови, својевремено, док је био председник Скупштине Србије, тврдио је да га прислушкују. Наравно да све то доприноси несигурности и нестабилности у земљи, поготово што афере редовно остају неразјашњене.

ГЛУПОСТ БЕОГРАДСКОГ ЦЕНТРА

Најбомбастичније податке о прислушкивању у Србији изнео је Београдски центар за безбедносну политику – као независни истраживачки центар. Хладно је изнео у јавност да је 2012. године у Србији прислушкивано од 800.000 до милион људи. Па ко не верује нека провери. Али није то само наш феномен. Ове године лидер опозиционог Демократског савеза Македоније Зоран Заев објавио је доказе о прислушкивању 20.000 македонских грађана. Тако је добар део Срба оптерећен тиме да баш њега прислушкују. Често можете чути опаску: „Нешто ми крчи телефон, сигурно ме прислушкују“, али то је већ у домену фобије.

Модерна технологија данас стварно омогућава масовно прислушкивање грађана, што несумњиво раде водеће земље Запада у страху од тероризма. Наравно да такву масовност не могу постићи људи – оперативци, него рачунари селекцијом разговора у којима се помињу задате карактеристичне речи, као, на пример, „бомба“, „експлозив“, „експлозија“, „пушка“ итд. Ова метода подразумева крајњу неопрезност терориста да о својим акцијама отворено разговарају телефоном, што се све мање догађа јер је и њима ова технологија позната. Наравно да се све то може злоупотребити корекцијом задатих речи које ће издвојити разговоре сасвим друге врсте. Није баш јасно колико се то може третирати као прислушкивање неке личности јер нико није одређен поименично. Практично човек сам себе селектује употребом неких речи које рачунари региструју. Законска регулатива не третира ова масовна и насумична прислушкивања, па је стога отворена могућност злоупотребе. До сада су масовна неселективна прислушкивања примењивали у својој земљи, али у задње време процуреле су информације о тајним акцијама овог типа у иностранству.

ОДЛАЗАК У ДРУГУ КРАЈНОСТ

Друга крајност јесте да се прислушкивање третира као непожељна и непотребна метода рада службе безбедности.

Ипак, ближе је истини да се у Србији након успостављања демократије ишло у другу крајност и да службе безбедности нису прислушкивале у мери како је то захтевала безбедносна ситуација, а то значи да нису радиле свој посао. Прислушкивање телефона је најпростији и најлакши метод рада и примењује се у разјашњавању баш сваког иоле озбиљнијег случаја криминала, тероризма или шпијунаже. Тако, ако се ова метода не примењује, значи да се ништа озбиљно и не ради. Доскоро, дозвола за тајно слушање тешко се добијала и када су стварно постојали јаки разлози и поуздани подаци да је законски оправдана. Наравно да и таква гледишта и поступања угрожавају Србију и могу се исто тако сматрати незаконитим поступцима (због нечињења) као што је и незаконито прислушкивање.

Код добијања дозволе суда за примену тајног слушања, све се своди на нечију процену да ли су у питању индиције, сумња или основана сумња, а то је тако варљиво и релативно у тој почетној фази оперативног рада. Лаици мисле да се велика грешка може направити само давањем одобрење када за то не постоје довољно оправдани разлози, али није тако. Још већа грешка се може направити ускраћивањем одобрења или цепидлачењем и одуговлачењем ако су у питању тероризам или шпијунажа. Тајне методе рада су алат служби безбедности. Не можете хирургу одузети скалпел и тражити да настави операцију.

А, да се ишло у другу крајност и пасивизацију служби до апсурда у протеклим годинама, свакакао јесте. Циљ је био да се поткреше њихова офанзивност и ефикасност под паролом да су у прошлости радиле незаконито. Чини се као да је неко намерно стварао слободан простор за вршљање страних обавештајних служби, чије деловање се у Србији осећало на сваком кораку. Једно време су службе малтене морале доказати нечији непријатељски рад да би добиле одобрење суда за примену тајног слушања, а, када би такве доказе имали, онда им таква дозвола не би ни требала. Чуле су се и невероватне изјаве надлежних који су мислили да изјављују нешто позитивно и добро: „Служба тренутно никога не прислушкује“? Па зашто онда постоји? У ери вршљања страних служби наша служба не прислушкује никога!? Излазиле су у јавност и информације да нови и скупи уређаји за прислушкивање чаме у подруму ван употребе. Под неоправданим притиском јавности неко је одлучио да је тако најсигурније јер нико не може оптужити службу да претерано прислушкује. Као да број лица према којима се примењује ова мера треба да зависи од нечије воље, а не од броја терориста, шпијуна и тешких криминалаца. Грађани Србије треба да знају да њихов интерес није да се не прислушкује, него да се прислушкује, али законито, уз одобрење суда. А то значи да сви они који нас на било који начин угрожавају као појединце или као државу морају бити под мерама и под будним оком служби безбедности.

Ако неко мисли да свака примена тајних метода рада служби безбедности треба да резултира разоткривањем криминалца, терористе или шпијуна, тај је у великој заблуди. Треба преко руку пребацити много „јаловине“ да би пронашли оно што тражите. Тако ће се многа законита одобрења на крају рада показати као непотребна и као промашај. Лоше процене на основу лоших почетних података резултоваће губитком времена. То свакако није добро, али је неизбежно, као у фудбалу, када велики број пута идете у напад са истим циљем а само понекад постигнете гол. Тако раде све службе света и све је то по закону. Једини проблем и једина опасност је незаконита примена метода рада, без одобрења суда, значи обична самовоља неког припадника или руководиоца службе безбедности коју треба драстично санкционисати. Мотив таквог појединца је редовно каријеризам скривен под плаштом патриотизма.

Погрешне процене припадника службе и органа суда када траже или издају дозволу за примену тајног слушања нису велики проблем ако службе свој посао обављају на високом нивоу квалитета, озбиљно и студиозно. Ако су у стању да поштују основни принцип рада службе, а то је тајност. Онај према коме се једно време примењује прислушкивање неће то ни знати. Увидеће се грешка и он никада неће ни знати да је био прислушкиван. Ако службе раде траљаво и нестручно и ако поштен и честит човек сазна да га прислушкују, онда то јесте велики проблем. Биће оправдано револтиран, подићи ће велику прашину, избламирати службу, алармирати медије и ко зна шта све не. Никада неће схватити да је у питању грешка, нико неће моћи да га разувери да и даље није предмет обраде и остаће оптерећен за сва времена. Непрофесионалан рад је узрок многих афера. Ако службе безбедности раде незаконито, ако се због нечијег политичког опредељења међу руководиоцима службе или каријеризма користе за међустраначке обрачуне, увек ће се у самој служби наћи довољно правих професионалаца који ће наћи начина да упознају јавност. Зато мислим да су Вотергејти у Србији прошлост.

КО СВЕ ПРИСЛУШКУЈЕ У СРБИЈИ

Прислушкивање у међустраначком обрачуну како би се преузела или очувала власт даје неслућене могућности и зато га се странке у младим демократијама тешко одричу. Поверљиви људи или „кртице“ у службама безбедности су страначким вођама важни не само због незаконите експлоатације прислушкивања него и због сопствене заштите. Ипак, чини се да је у Србији на сцени сасвим друга опасност када је у питању прислушкивање. Опасност о којој се мало говори – стране обавештајне службе.

Озбиљно питање јесте ко све у с Србији прислушкује и кога? Многе обавештајне службе су данас у стању да потпуно незаконито пресрећу разговоре у иностранству, где не мислим само на најјаче и технички најопремљеније. Споменућу само ону обавештајну службу која је првенствено усмерена према Србији, а то је Хрватска извештајна служба (ХИС). Она је недавно јавно демонстрирала способност да пресретне разговор судије у Међународном арбитражном суду у Хагу и словеначке заступнице у овом суду. Ако може релативно мала и млада хрватска служба да пресретне разговор у Холандији, Словенији или другде у Европи, наравно да може и у Србији. Шта онда рећи за: америчке – CIA и DIA; за руску СВР; енглеску MI-6; немачку BND; израелски Mosad… Шта све оне могу? Непријатна је њихова могућност неселективног масовног прислушкивања људи, али те методе су проваљене и наилазе на осуду у свим земљама. Уосталом, ни резултати им нису очекивани. Права опасност је што су у стању реализовати селективна прислушкивања конкретних значајних личности и типованих лица која нешто значе у српском друштву.

Нормално је да су неке службе технолошки далеко испред нас, неке су увек и биле. На пример, сећам се једног великог успеха војне контраобавештајне службе 80-тих година, када је откривен и осуђен амерички шпијун који се водио под кодним именом „Гризли“. Један од задатака који су му дали био је да украде и преда им поверљиве војне телефонске именике. Тада се мислило да Американце интересује ко су личности на командним местима, али данас сам потпуно сигуран да су они још тада могли пресретати телефонске разговоре широм света и да су им уствари требали бројеви телефона.

Добро је познато да се сва нова научна открића најпре користе у обавештајне сврхе, па тек након тога у комерцијалне. До тада други и не знају да она постоје. Стандардна грешка у процени страних шпијунских намера јесте што се полази од сопствених технолошких могућноси, што је донекле и нормално. Јер како процењивати нечије велике могућности за које само знате да постоје и ништа више? Ипак је нешто могуће да би се спречила провала безбедносног система ако се у контраобавештајној заштити предузме више него што је потребно у односу на могућности сопствене технологије.

АФЕРА ПЕТЕРА ПИЛЦА

Да ли су наше службе безбедности у стању и да ли су оспособљене и опремљене да открију и документују овакву врсту врхунске шпијунаже имајући у виду нашу технолошку инфериорност, то је право питање. Јер те обавештајне службе су усмерене на личности које чувају српске тајне и доносе важне одлуке, на њихову компромитацију, уцену, подмићивање или за шта се већ определе, јер су свакодневним слушањем разговора у прилици да до краја изуче те личности и њихове слабости, ако их имају. Зато је контраобавештајна заштита важних личности и службеника од стране наших контраобавештајних служби неопходна јер сам човек без стручне помоћи не може да се заштити, ма ко он био. Контраобавештајна заштита подразумева и едукацију важних личности о сталном напретку и новим могућностима страних служби у погледу прислушкивања.

Да ово није празна прича, указује нова међународна афера прислушкивања коју је пре неколико дана лансирао посланик зелених у аустријском парламенту Петер Пилц. Он тврди да је америчка обавештајна агенција NSA, уз помоћ немачке службе BND и Дојче телекома, извела широку тајну операцију прислушкивања грађана у већини европских земаља, међу којима је и Србија. Изјава Пилца је апсолутно уверљива јер он износи низ проверљивих детаља као и кодни назив ове тајне операције – „Eikonal“. Званично то је била паневропска тајна операција за откривање терориста, али већ на почетку афере се види да су акцију злоупотребили како би сазнали и друге поверљиве ствари о грађанима Европе, па и Србије. Између осталог, интересовали су их и поверљиви подаци о појединим грађанаима као што су бројеви банковних рачуна, стање на рачунима и ко зна шта све не.

Тако је савим могуће да је транскрипт пресретнутог разговора, за који Пајтић тврди да је аутентичан, могла без проблема сачинити и лансирати нека страна обавештајна служба са намером да прави пометњу и несигурност у Србији у циљу дестабилизације актуелне власти. Могуће је да је Пајтић све измислио и лажирао, али је исто тако могуће да му је све подметнуто да изгледа као дело српске службе безбедности. Наравно да наши контраобавештајци овим итекако морају да се позабаве и вероватно неће моћи мирно да спавају док не утврде ко је и како пресрео Пајтићев разговор.

Доскоро, српске службе безбедности биле су гурнуте на споредни колосек, где су радиле или споредне ствари или нису радиле ништа. Контраобавештајни рад такорећи није ни постојао. Последица тога нису само украдени поверљиви подаци и несметано подривачко деловање страних служби него недостатак искуства у раду припадника служби безбедности. Искуство се стиче само у практичном раду на конкретним случајевима и акцијама, тако да, ако нема рада, нема ни искуства. Тај недостатак искуства, које јесте права вештина, резултира промашајима у раду и производи афере када се крене у озбиљнији контраобавештајни рад.

НЕОДГОВОРНИ ПОЛИТИЧАРИ

Политичари нису света крава и нису изузети од кривичне одговорности нити за криминал нити за обавештајни рад за страну обавештајну службу. Наравно да се и према њима, као и према сваком другом грађанину, може применити тајно слушање ако постоји одобрење суда. Неки од њих, без законске основе, умишљају да су недодирљиви и да им је све дозвољено. Малтене да не подлежу никаквој одговорности у вези са подацима који су им по функцији поверени или доступни. Дугорочним погрешним третманом поверљивих података неки политичари и функционери и не схватају њихов значај и потребу контраобавештајне заштите.

Допунски проблем за службе безбедности јесте технолошки напредак као и одустајање од класичног врбовања агената и шпијуна. Технолошки напредак омогућава страном шпијуну или агенту да безбедно и без великог ризика комуницира, предаје информације и прима инструкције и захтеве од својих ментора. А суд, наравно, тражи управо доказе такве врсте, да се документује предаја података јер без доказа такве врсте нико не може бити осуђен као шпијун. Наравно да је то изузетно тешко, поготово ако се компликује начин добијања дозволе за тајно слушање и ако се аферама ремети рад служби у ситуацији када смо за многе ионако технолошки инфериорни.

На пример, руска контраобавештајна служба је 2006. године открила нове могућности британске обавештајне службе преко до тада непримењиване технологије у „електронском камену“. Приметили су да енглеске дипломате редовно прилазе једном те истом месту у једној московској улици. Посумњали су, и на том месту пронашли камен који је био лакши него што би било нормално. Рентгенски снимак је показао да је унутра ремек дело савремене електронике. Са обичним персоналним рачунаром агенти су могли на удаљености од двадесетак метара од овог камена у року од неколико секунди да предају шпијунске извештаје и приме нове инструкције за даљи рад.

Превазилажење класичног „врбовања“ отежава документовање обавештајних дејстава зато што више такорећи нема псеудонима, кодног назива и класичних састанака са сарадником. Данас се то претвара у обична дружења тако да сама примопредаја података више личи на неопрезан разговор човека са слабом безбедносном културом а предаја инструкција нема форму класичног захтева, него сасвим обичног интересовања и радозналости. А за обично дружење са неким суд неће дати дозволу за примену тајног слушања ма ко да је у питању.

ИМА ЛИ СРБИЈА ТАЈНЕ?

Нашим службама безбедности данас је најтеже радити оно што им је основна делатност – контраобавештајни рад. Због деценијске паузе у контраобавештајном раду и губљења елементарне безбедносне културе, у нашој земљи је постало сасвим нормално и уобичајено да се страном фактору каже и предочи баш све, па и оно што је стварно поверљиво и од великог безбедносног значаја за Србију. Створен је утисак да Србија и нема тајни, да је све транспарентно и да тако уствари показујемо своје мирољубиве намере и мирољубиву политику. Наравно да није тако, него је само изгубљен критеријум. И Србија, као и друге земље, има своје тајне, па и врхунске тајне које контраобавештајним мерама морају чувати не само функционери и државни службеници него и службе безбедности. Пракса да стране обавештајне службе у Србији раде шта хоће, без икавог ризика, као да раде у властитој земљи, мора се прекинути у интересу безбедности Србије. Морају се актуелизовати стара контраобавештајна правила – врхунске тајне се не поверавају ни пријатељима (ни пријатељским земљама). Зашто? Зато што, ако смо данас пријатељи, не значи да ћемо бити и сутра, и зато што су поверљиве информације данас роба на обавештајном тржишту. Са њима се тргује и оне се размењују, па тако могу доспети у руке онима који нам не мисле добро, да не кажем у руке наших непријатеља пошто ми непријатеља немамо.

Известан проценат људи има потпуну аверзију према службама безбедности. Они знају да сужбе морају да постоје, али мисле да не треба да прислушкују никога и не треба да имају сараднике. Њихова укорењена убеђења тешко неко може променити. Ипак, њихова схватања безбедности и нису опасна сем у ситуацији када преферирају да, као политичари или припадници судске или извршне власти, утичу на рад служби безбедности. Са руководећих позиција њихов наступ и деловање могу бити разорни и фрустрирајући за службе и њене припаднике и зато их не треба пустити ни близу ових институција. Руководилац не мора да све практично зна, али мора да разуме рад служби безбедности.

У данашњој ери тероризма и субверзивног деловања против држава и њених грађана једнако су опасни и незаконит рад као и спутавање нормалног и потребног рада служби безбедности. Избор кадрова је одувек био алфа и омега свега. У службама морају да раде високостручни, високоспособни, креативни, динамични и храбри људи и, што посебно треба три пута подвући, са високим моралним критеријумима и квалитетима. Храбри не само када је у питању обрачун са криминалцима, терористима и шпијунима него храбри да се одупру сваком захтеву претпостављених да раде незаконито. Критеријуми за пријем и напредовање морају бити стручност, способност, храброст и поштење. Ако се побркају лончићи и критеријуми постану страначки, родбински и пријатељски, чини се не само велика него дугорочна грешка, која ће уназадити рад служби безбедности и довести их у ситуацију да се баве саме собом. А горе од тога за безбедносни рад не постоји.

Контрола рада служби безбедности је добра и неопходна, али она не сме да се претвори у непрестано ометање законитог рада службе. Исто тако, не треба дозволити да се неодговорни политичари играју интегритетом и угледом служби производњом и лансирањем измишљених афера о прислушкивању у дневнополитичке сврхе. Није то играчка нити адут за предизборне кампање. Ако већ сви нису у стању да разумеју рад служби безбедности, онда морају да их респектују.

Извор: Нови Стандард