Ko krši međunarodno pravo?

Kancelarka Nemačke Angela Merkel je iznela stav svoje zemlje u pogledu referenduma koji se ima sprovesti na Krimu smatajući da je isti u suprotnosti sa ukrajinskim ustavom i međunarodnim pravom, što bi značilo da je Nemačka zauzela stav da građani Krima nemaju pravo na samoopredeljenje i otcepljenje od Ukrajine. (1)

Pravo na samoopredeljenje naroda je osnovni princip međunarodnog prava i zajemčeno je Poveljom Ujedinjenih nacija, Međunarodnim paktom o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima, kao i drugim aktima međunarodnog prava.

Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima predviđa da svi narodi imaju pravo na samoopredeljenje, te da na osnovu tog prava slobodno određuju svoj politički status i slobodno obezbeđuju svoj ekonomski, socijalni i kulturni razvitak.

Sve države, članice OUN su dužne da poštuju i promovišu pravo naroda na samoopredeljenje.

Pravo nasmoopredeljenje ima dva odvojena aspekta: unutrašnji i spoljni.

Unutrašnje pravo na samoopredeljenje predstavlja pravo svakog naroda da slobodno teži svom ekonomskom, socijalnom i kulturnom razvoju unutar jedne države. Ovaj aspekt prava na samoopredeljenje se ostvaruje putem poštovanja prava svakog čoveka da učestvuje u obavljanju javnih poslova na svim nivoima vlasti u određenoj državi, putem poštovanja osnovnih ljudskih prava i sloboda kao i putem formiranja organa vlasti koji će biti predstavnici celokupnog stanovništva, bez ikakve diskriminacije po bilo kom osnovu.

Spoljašnji aspekt prava naroda na samoopredeljenje podrazumeva pravo svih ljudi koji pripadaju određenom narodu da slobodno odrede svoj politički status u međunarodnoj zajednici. U tom smislu narod ima pravo da slobodno odluči da stvori sopstvenu suverenu i nezavisnu državu, da se udruži sa drugom postojećom državom ili da se integriše u nju. Ovo pravo dalje uključuje uspostavljanje politikog poretka po slobodnom izboru naroda bez ikakvog mešanja sa strane. Savremeno međunarodno pravo isključuje pravo na stranu okupaciju ili dominaciju nad bilo kojim narodom.

Pravo na samoopredeljenje u smislu donošenja odluke o proglašenju otcepljenja od jedne države, direktno je uslovljeno i povezano upravo i sa tim da li konkretna država poštuje osnovna ljudska prava pripadnika određenog naroda, da li su pripadnici tog naroda uključni u javni život u smislu učestvovanja u vršenju javnih poslova tj. da li uopšte imaju mogućnost da u tim poslovima učestvuju, da li im je omogućeno da neguju svoj nacionalni, verski, jezički identitet, te da li vlada u državi uopšte predstavlja sve ljude i etničke grupe koje žive u toj državi.

Ukoliko prethodno navedeni uslovi nisu ispunjeni tj. ukoliko se navedena prava ne poštuju, jasno je da je neprikosnoveno pravo ljudi – pripadnika određenog naroda da slobodno izraze svoju volju određujući svoj dalji politički status u međunarodnoj zajednici.

Kada je u pitanju trenutno stanje u Ukrajini, evidentno je da je u zemlji izvršen državni udar i da u organima državne vlasti sede ljudi koji su na ta meste došli na način koji je nespojiv sa elementarnim civilizacijskim tekovinama, pa u tom smislu nema ni govora o da se radi o demokratski izabranoj vlasti. Prilikom puča upotrebljen je najteži oblik upotrebe sile, kao što je masovno premlaćivanje i spaljivanje ljudi, a pre svega policijaca, uništavanje imovine, zauzimanje verskih objekata, svirepa ubistva, usmrćivanje ljudi iz snajpera i drugog vatrenog oružja i slično. Ovo nečuveno nasilje na ulicama glavnog grada nije osuđeno od strane zemalja zapadne demokratije, bar ne na nadvosmislen način i sa kompetentnih pozicija državne vlasti. Ne samo da nasilje nije osuđeno, već su lideri opozicionih stranaka u Kijevu, kao vođe državnog udara, čiji direktan prenos su pratili gledaoci širom sveta, dobili otvorenu podršku od strane zvaničnika zapadnih zemalja! Odmah nakon nasilnog preuzimanja vlasti, do tada opozicione stranke, donele su odluke kojima je ruski jezik eliminisan iz zvanične upotrebe, a sve internet prezentacije državnih organa koje su bile ispisane na ruskom jeziku su zabranjene. Inače, radi se o strankama krajnje desnice, neonacističkog i sličnog opredeljenja, naročito neprijateljski nastrojene prema Rusiji i pripadnicima ruskog naroda u Ukrajini. Histerični izlivi otvorene netrpeljivosti i mržnje prema političkim neistomišljenicima i pripadnicima drugih etničkih i jezičkih grupa za posledicu je imalo gotovo istovremenu refleksnu reakciju jugoistočnog dela Ukrajine u kojem žive etnički Rusi i ostali pravoslavni živalj koji govori ruskim jezikom, sa zahtevima da se u tim oblastima sprovede referendum radi otcepljenja od Ukrajine. Zahtevi ovog dela stanovništva su sasvim legitimni i legalni, s jedne strane, usled zavedene diktature u zemlji koja predstavlja pretnju opstanku etničkih Rusa u Ukrajini, a sa druge strane, i usled otvorene podrške razvijenih zemalja Zapada pučistima u Kijevu. Može se zaključiti da reakcija stanovništva koja živi u oblastima na jugu i istoku Ukrajine, predstavlja svojevrsno sredstvo samoodbrane u cilju preventivne zaštite očuvanja etničkog identiteta i uopšte opstanka na tim prostorima.

Više je nego šokantno što zapadne zemlje, za koje se smatra da su nosioci demokratije i poštovaoci načela vladavine prava, do sada nisu osudile nasilje koje je danima sprovođeno na ulicama Kijeva niti nasilno obaranje ustavnog poretka te zemlje. U to vreme se nisu mogle čuti izjave zapadnoevropskih zemalja i SAD kojima se osuđuje nasilno i nezakonito preuzimanju vlasti, suprotno važećem Ustavu Ukrajine i normama međunarodnog prava. Nisu se čuli ni borci za ljudska prava kako bi u zaštitu uzeli napadnuti i diskriminisani deo stanovništva, pravoslavni živalj koji pripada ruskom govornom području. Oglašavnje se čulo tek nakon što su jugoistočne oblasti donele odluke o sprovođenju referenduma u cilju ostvarivanja prava na samoopredeljenje. Tek tada su počeli da se oglašavaju zvaničnici zemalja sa Zapada tvrdeći da referendum navodno nije u skladu sa međunarodnim pravom! Pri tom se takve tvrdnje ničim ni ne obrazlažu, pa se nameće zaključak da se radi o paušalnim i sasvim proizvoljnim procenama, koje nisu ničim dokazane niti na bilo koji način objektivizirane.

Na sceni je proizvoljno, selektivno i potpuno oprečno tumačenje normi međunarodnog prava, što vodi ka urušavanju međunarodnog pravnog poretka. Dokazi za to su upravo južna srpska pokrajina Kosovo i Metohija, s jedne strane, i Krim sa drugim oblastima jugoistočne Ukrajine, sa druge strane.

Kao što je poznato, veliki broj zemalja zapadne demokratije, koje su učestvovale u protivpravnom bombardovanju Srbije, među njima i Nemačka (kršeći vlastiti Ustav), u vrlo kratkom roku je priznao samoproklamovanu državu tzv. Republiku Kosovo.

Albancima, koji u Srbiji imaju status nacionalne manjine, su dosledno poštovana sva prava predviđena odredbama čl. 27 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima.(2) Tako su pripadnici albanske nacionalne manjine, koji žive u južnoj srpskoj pokrajini Kosovo i Metohiji, uživali sva prava: pravo na službenu upotrebu maternjeg jezika, pravo na školovanje na albanskom jeziku počev od osnovnog obrazovanja, preko srednješkolskog i univerzitetskog obrazovanja, pravo na slobodno ispovedanje svoje vere, svojih običaja, tradicije, folklora, pravo na informisanje na vlastitom jeziku, televizije, novine, pravo na učestvovanje u vršenju javnih poslova na svim nivoima vlasti. Prava albanske manjine ni u čemu se nisu razlikovala od prava većinskog srpskog naroda. Šta više, moglo bi se reći da su pripadnici tog naroda bili i privilegovani usled primene tzv. «ključa» prilikom raspodele javnih funkcija i učestvovanja u svim oblastima društvenog života. Ipak, pripadnici te nacionalne manjine su se umrežili u terorističku organizaciju tzv. OVK i ušli u otvoreni rat protiv države u kojoj žive, vršeći različite terorističke akte. Ubijani su srpski policajci, srpski živalj, uništavane pravoslavne crkve i manastiri, uzurpana imovina Srba. Kosovo je postalo glavni tranzitni centar za distribuciju i prodaju droge i ljudskih organa. Upravo pod takvim uslovima albanski separatisti su dana 17.02.2008.godine usvojili Deklaraciju o nezavisnosti Kosova, čime je došlo do protivpravnog jednostranog proglašenja nezavisnosti. U momentu usvajanja Deklaracije na snazi je bila Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN koja štiti teritorijalni integritet Republike Srbije i izričito predviđa da će «narod Kosova moći da uživa (isključivo) suštinsku autonomiju». Usvajanje Deklaracije i jednostrano proglašenje nezavisnosti predstavljalo je flagrantno kršenja međunarodnog prava. To, međutim, nije bila nikakva prepreka za zapadne zemlje da ekspresno priznaju tzv. republiku Kosovo za državu.

Međutim u slučaju Ukrajine, te iste zemlje su se iznenada pretvorile u navodne velike zagovornike poštovanja teritorijalnog integriteta postojećih država, osporavajući pripadnicima naroda Krima i drugih oblasti na jugu i istoku Ukrajine pravo na samoopredeljenje! Insistirati na teritorijalnom integritetu u slučaju Ukrajine, ne može da znači ništa drugo do pružanje otvorene podrške diktaturi koja je u Ukrajini zavedena u vidu tzv. Kijevske hunte. Narodu na jugoistoku Ukrajine je jasno iz Kijeva poručeno kakva ga sudbina, u pogledu poštovanja ljudskih prava, čeka ukoliko ostanu u sastavu te države, time što su im pučisti odmah ukinuli pravo na službenu upotrebu ruskog jezika uz zametanje svakog traga tog jezika u državnoj adminstraciji.

Sledeći norme međunarodnog prava, jasno je nije bilo nikakvih uslova za priznavanje prava kosovskim Albancima na samoopredeljenje, a do priznanja je ipak došlo. Sa druge strane, okolnosti u Ukrajini stvorene državim udarom koji je izvršen u Kijevu, formiranjem nove nelegalne, nelegitimne vlasti, stekli su se uslovi predviđeni međunarodnim aktima da narod na Krimu i drugim oblastima jugoistočne Ukrajine iskoriste svoje pravo na samoopredeljenje, a to im se sa Zapada ipak osporava.

Iz navedenih primera se može zaključiti da, kad je Zapad u pitanju, osnovno je pravilo da više nema nikakvog pravila, što znači da nema dosledne primene međunarodnog prava. Krši ga upravo velike i moćne države, uvodeći međunarodnu zajednicu u pravni haos. Zato tako licemerno i zapanjujuće zvuče izjave zvaničnika zapadnih zemalja u kojima se navodno pozivaju na primenu međunarodnog prava, potežući za pravnom argumentacijom jedino u slučaju kada se «primena prava» poklapa sa njihovim političkim ciljevima i trenutnim interesima.

_____________________________________

(1)​ http://serbian.ruvr.ru/news/2014_03_09/Angela-Merkel-nezadovoljna-izborom-krimskog-naroda-5900/

(2)​ «U državama gde postoje etničke, verske ili jezičke manjine, lica koja pripadaju tim manjinama ne mogu biti lišena prava da imaju, zajedno sa drugim članovima svoje grupe, svoj posebni kulturni život, da ispoljavaju i upražnjavaju svoju sopstvenu veru ili da se služe svojim jezikom.»

Izvor: Fond Strateške Kulture