Ко нас оно завади?

Међу бројним објашњењима шта се ’92. догодило у БиХ (обнова вековних омраза, наставак рата 1941-1945, Хантингтонов сукоб цивилизација, Милошевић и Туђман, Алија…) постоји и оно „завади па владај”.

БиХ са три народа, три вере, три језика, три верзије историје, која никада раније није била држава, представљала је идеалан плен такве манипулације. Ти народи јесу у свим ратовима више гинули од комшија него окупатора, али никад до 1992. нису водили грађански рат са политичким продужетком од 27 година.

Сетимо се да су три националне странке/покрета у коалицији против странака бившег режима, после победе на првим демократским и фер изборима у БиХ, мирно преузеле и брзо поделиле власт, те повеле преговоре о будућности земље.

Још у току предизборне кампање Изетбеговић је рекао: „Муслимани ће узети онолико Босне колико могу просперитетно контролисати”. Подржавао је „Историјски договор Срба и Муслимана” (Београдски споразум) о федерацији БиХ и Србије, а онда га, нетом по повратку из САД, погазио.

Исти Изетбеговић је чак ставио потпис на Кутиљеров план, а онда га после разговора са амбасадором САД повукао. Изетбеговић јесте био радикални исламиста и маштао шеријатску државу, али није био и неразуман човек. Знао је да босански хришћани неће прихватити такву државу и да однос снага ’90-их није нудио прилику за џихад.

У Исламској декларацији, коју је сам назвао „сан једног верника”, тај циљ је одложио јер је знао да „најсекуларнији муслимани на свету” нису још били стасали за џихад. Прву прелазну фазу видио је у (ре)исламизацији Муслимана.

Цимерман је могао да му каже да САД у складу са својим системом вредности могу да подржи само мултикулти, а не етнички и верски подељену БиХ. Изетбеговић је рачунао: Ако не може филџан држава без ћафира, ваља и јединствена са муслиманском већином. И закључио да ће суперсила пуним капацитетом стати иза њега, уколико он обави свој дeо посла.

Муслиманску СДА је прогласио грађанском партијом, а себе, исламисту, „демократски изабраним председником свих Босанаца и Херцеговаца”, иако већином хришћана. Западне земље су га према потреби третирале, час као наднационалног председника, час као лидера само једног народа. Подршком грађанском референдуму против воље српског народа и експресним пријемом БиХ у УН, бациле су кост међу комшије.

Када је то изазвало српски отпор и формирање САО и РС, а онда и ХАО и ХБ, Србе са обе обале Дрине маркирали су као спољне и унутрашње агресоре. На њих су се обрушили тзв. међународна заједница и глобални медији, па је Изетбеговић очекивао војну интервенцију САД.

Већ у јуну мјесецу 1992, Шеста флота је упловила у Јадран и он је на седницама Председништва БиХ у Сарајеву тврдио: „До интервенције ће доћи најкасније до 15. августа”. Интервенција је изостала и АБиХ се нашла разапета на три фронта – против ВРС, ХВО и НОЗБ, што је потврдило да се не ради о агресији него о грађанском рату.

Алија се пожалио Конференцији исламских земаља, а ова орочила одлуку да ће деловати мимо ембарга СБ УН на дотур оружја на босанско ратиште. Вашингтон је преузео иницијативу и придружио се Техерану у тајним авио пошиљкама муџахедина и оружја преко Загреба, те појачао сатанизацију Срба.

Но, пошто ни то није уродило преокретом на бојишту, разочарани Изетбеговић се враћа својим стартним позицијама: „Нема ништа од америчке интервенције!”, „Нема Босне ако је неће Срби и Хрвати!”, „Наши борци не гину за апстрактну идеју Босне, него за опстанак свог народа”.

До бомбардовања РС је ипак дошло, али у пакету са Дејтонским споразумом, који је пред Алију ставио копију Лисабонског споразума. Био је то компромис између Бошњака који су хтели независну државу и Срба који су хтели да остану са Србијом.

Био је то и својеврстан и компромис између Американаца, који су хтели да НАТО и након пада Берлинског зида остане у Европи, те прерасте у офанзивни савез, и Европљана који су у територијално-етничкој подели видели једино реално решење за БиХ.

Сви европски преговарачи, Карингтон, Кутиљеро, Овен, Столтенберг, укључив и Венса, накнадно су обзнанили да је Вашингтон преко Алије опструисао сва њихова решења. А мемоарска покајања пишу пензионисани инсајдери – дипломате, обавештајци, официри. Излази на видело да су САД Муслимане не само гурнуле у грађански рат, него и учиниле да тај рат у коме су стигли на корак до капитулације, потраје читаве три и по године.

На све то дошло је и бомбардовање Српске и Србије осиромашеним уранијумом у које су увукле и безмало све европске савезнике. Клинтон се вадио преко Сребренице. Масовни злочин морао је да се назове „геноцид” да би их све покрио и оправдао, а Хашки трибунал да обезбеди правосудну верификацију.

Пресуда генералу Крстићу за геноцид, који не одговара ниједној енциклопедијској дефиницији геноцида, аутоматски је преношена све касније случајеве по модификованом прецедентном праву. А нови случај могао је да постане било ко по оптужби за „удружени злочиначки подухват”, што није могуће ни у једном модерном правосудном систему.

Хашки трибунал је затворио врата, али у знаку изузетог мишљења председнице жалбеног већа Нијамбе у случају Младић. Иницијатори и финансијери трибунала слутили су шта их чека па су спремили сlедећу линију одбране – „забрану оспоравања геноцида”.

Али, како су Руси на СБ УН блокирали британско-америчку резолуцију а председник Чешке, чланице ЕУ и НАТО, ономад се јавно извинио Србима због бомбардовања, сада појединачно прозивају мале штићенике у региону. У Сарајеву одјекује „Срби су геноцидаши!”.

Зашто им је толико стало да се масовни злочин за који су се Срби извинили и жртвама поклонили у више наврата, зове баш геноцид? Не би знали да одговоре, јер то и није стало њима него онима којима одговара да Босна буде завађена како би вечно остала под њиховим протекторатом.

Босански интегралисти и суверенисти чак брину да В.П. не оде из БиХ. Било је довољно споља покренути механизам „завади па владај”, остало су обавили локални актери. Прошле су већ три деценије и нико од њих се одавно више и не пита: „Ко нас оно завади!?”

---

Извор: Све о Српској