Ко паралише црногорску безбедносну службу?

Ако се за терористички акт од 11. септембра 2001. године може рећи да је једна од „нултих тачака“ у савременој историји – који је значајно допринео сензибилитету за безбедносна питања, јер је показао да апсолутна заштићеност не постоји – онда је пандемија вируса COVID-19 нова „нулта тачка“ која је толико радикално утицала на трансформацију света да се оквири за даље промене једино маштом могу ограничити. Једном речју, свет какав смо познавали првих месеци 2020. године више не постоји и, што је још важније, без реалних изгледа је да ће се икада вратити.

И док средства масовног информисања свакодневно  извештавају о алармантном расту броја заражених и жртава пандемије, закључавањима („lockdown“) у оквиру националних граница, тектонским потресима који су захватили све индустријске гране и бизнис моделе (условљавајући ишчезавање милиона компанија и радних места), социјалним раслојавањима и сужавању спирале противуречности како на микро тако и макро-плану, које воде ка револуционарним бурама и војним конфликтима, одсуству правде и сарадње, краху глобалног управљања и лидерства, миграцијама, бујању национализама и тероризма, те достигнућима која говоре о напретку и развоју у области нанотехнологија, биотехнологија, молекуларне биологије, генетском инжењерингу, вештачкој интелигенцији, технохуманизму, глобалним информационим системима, брзим транспортним средствима, „дигиталном пространству“, „дигиталној револуцији“, „дигиталној економији“, „дигиталном друштву“, „дигиталном новцу“ („криптовалути“), „дигиталном бенкингу“, „дигиталној влади“, роботехници, квантним компјутерима, 3Д-штампачима, биотероризму, сајбер тероризму,  итд., пажњу дубоко подељене црногорске јавности и даље окупирају идентитетски проблеми, изборни резултати у Никшићу, реконструкција владе, кадровска решења „по дубини“, лустрација, отварање тајних досијеа, неовлашћена прислушкивања, реформе Агенције за националну безбедност, „афера Симијановић“, компромитација тајних података земље чланице НАТО, писање „Професионалца“ и томе слично.

Кампања против владе

Недостатак сензибилитета да се уоче варијабле и препознају индикатори који алармирају да на националном нивоу, у свим сферама, предстоје још веће турбуленције и потреси, непостојање консензуса око виталних националних интереса и распламсавање страсти између позиције и опозиције, уз повремене ратне покличе, не само да збуњују, дезоријентишу и раслојавају црногорско друштво по свим шавовима, већ га гурају ка клизавом терену међусобних сукоба. У том контексту се може посматрати и жилави отпор реформама дубоко политизованих институција, који се пружа под плаштом „патриотизма и борбе за заштиту државе од нестанка“.

Дозвољавајући могућност да је утисак погрешан, бројне чињенице говоре у прилог томе да је на делу добро оркестрирана кампања против владе, која неријетко и сама даје повода, са посебним акцентом на дестабилизовање обавештајног сектора. Инцидент са одливањем података из повезане операције АНБ и обавештајне службе државе чланице НАТО ка члановима Одбора за безбедност од стране в. д. директора АНБ Дејана Вукшића само је оголила те напоре.

Неспорно је да је у датом случају штета причињена, али су њене размере по углед државе и њену обавештајну агенцију могле бити знатно мање да је разумна анализа могућих консеквенци по националне интересе однела превагу над партијским калкулацијама појединих чланова одбора. Образложење да је „обавеза посланика да јавности и институцијама укаже на све могуће незаконитости и злоупотребу овлашћења“ у конкретном случају тешко може бити прихватљиво, јер „интерес јавности“ у неким околностима не кореспондира са националним интересом. Пре ће бити да се ради о мотивима који се не могу квалификовати као часни.

Да је, за разлику од Црне Горе, у другим државама примерено да национални интереси буду изнад свих других интереса сведочи пример који се односи на неовлашћену дистрибуцију супертајних података СССР-у, које је Израел добијао од свог агента „Поларда“, врбованог у партнерској америчкој обавештајној агенцији. Потез премијера Шамира да информације уступи Совјетима (који су га, као контрауслугу, упознали са пакистанским нуклеарним програмом) није био усаглашен са коалиционим партнерима у влади, нити су они за то знали. Када су сазнали, министар одбране Рабин и министар иностраних послова Перес били су затечени. Њихова забринутост првенствено се односила на могуће последице „цурења“ информација у јавност, што би условило преиспитивање партнерства са САД. Како су национални интереси однели превагу над интересима савезништва и јавности, упркос политичким разликама које су постојале унутар израелске владајуће коалиције, одлучено је да информација о тајној сарадњи са СССР ни по коју цијену не сме доспети у јавност. Тако је и било.

Грешке, промашаји и неискрени односи, мотивисани намером или као последица сплета „несрећних“ околности, пратећа су појава обавештајне сарадње. Пракса обилује примерима који потврђују да ни много тежи инциденти, са бројним људским жртвама, проузроковани непоштовањем споразума о сарадњи између партнерских служби, нису имали за последицу прекид обавештајне сарадње, као ни прекид дипломатских односа. Тако су 1983. године САД у Бејруту изгубиле 241 маринца, а Француска 58 падобранаца у терористичком акту јер партнерска служба Мосад није хтела да уступи податке које је поседовала о припреми, времену извршења и објектима напада. Логика којом су се водили била је да је корисније сачувати извор података који брине о израелској националној безбједности од живота америчких и француских војника.

Да се на стратешка партнерства заборавља када су у питању витални национални интереси говори и припрема атентата од стране Мосада на америчког предсједника Џорџа Буша старијег (1991) због притиска на Израел да започне мировне преговоре са Палестинском ослободилачком организацијом (истим поводом је ликвидиран помоћник војног изасланика САД у Француској). Реализацију плана осујетио је одбегли оперативац Мосада, који је са његовим детаљима упознао америчке колеге.

Базични принципи

Из угла чисте доктрине, основни разлог због којег повезане операције савезничких служби из НАТО и АНБ неће бити прекинуте упркос инциденту са неовлашћеном дистрибуцијом обавештајних података члановима Одбора за безбедност је тај што су корисне. Оне обезбеђују размену информација, проширују људске ресурсе на рачун локалних служби, извршавају операције које недостају у оперативном програму резидентуре, олакшавају избор потенцијалних агената (укључујући и стратешку агентуру), увећавају потенцијал за „уверљиво порицање“ у случају грешака и промашаја, пружају могућност за „уграђивање“ у партнерске службе, процјену њихових потенцијала, итд. Сарадња подразумева да се партнерска служба упознаје са најмањим бројем оперативаца и то, по могућности, само са онима који су ангажовани у заједничким операцијама (чиме су већ компромитовани). Наравно, ниједна служба неће предузимати никакве заједничке операције у склопу повезаних служби ако им околности дозвољавају да изводе тзв. „унилатералне“ операције.

Илустрације ради, неки од базичних принципа Мосада, којима се скоро све обавештајне службе руководе у сарадњи са страним „партнерима“, гласе:

– када радите са лицем из друге државе ви сте за то лице веза са нашом службом, а оно за вас прво извор података, па тек онда веза са њиховом службом;

– узети све што је могуће, а заузврат дати мало или ништа;

– никада не давати више од одобреног и увек се придржавати правила које гласи: када ја седим са својим пријатељем, он не седи са својим;

– радити на успостављању добрих личних и пријатељских односа са партнером у сарадњи. Унапређивање и продубљивање односа ствара веће узајамне симпатије и виши ниво пријатељства. Али се увек мора имати на уму да је партнер део своје организације и да много више зна него што му је дозвољено да каже. Само на вишем нивоу пријатељских односа и личних симпатија партнер долази у ситуацију да каже више од дозвољеног лимита. Зато треба подстицати боље узајамне односе и током сарадње их усмеравати;

– емоције, лична осећања, симпатије или антипатије, искрено ванслужбено пријатељство, другарство и сличне категорије морају бити искључиво у функцији извршавања задатака;

– елементарно начело у односима са тајним службама других држава јесте усмереност на остваривање циљева и интереса своје службе у оквиру конкретних задатака, без обзира на ниво савезништва или степен пријатељских односа између држава. Лимити или моралне скрупуле који би угрозили остваривање овог начела не постоје;

– током процене података, информација, елабората или било каквих других докумената страних тајних служби, без обзира на врсту или степен класификације тајности, централно питање треба да гласи: да ли је нешто добро за државу, заједницу или није? Оно што је добро прихвата се, оно што није одбацује се.

Да у хиперкомплексном свету шпијунаже нема разлике између пријатеља и непријатеља када је у питању заштита националне безбедности и националних интереса, што значи да се ударци „испод појаса“ подразумевају, говоре речи бившег директора ЦИА Алена Далса, који каже: „Ми са савезницима делимо обавештајне податке, а оно што нам они не дају узимамо сами, јер савезници преко ноћи могу постати непријатељи“.

Да је ово правило у савезничким односима потврђује и Пет Хоекстра (који је до 2007. године водио Одбор за тајне службе у Конгресу), који аферу прислушкивања Ангеле Меркел, Франсоа Оланда и других светских званичника од стране америчких обавештајних служби коментарише на следећи начин: „Мислим да се у свету тајних служби подразумева да смо добри пријатељи – Французи, Немци, Израелци, Американци… Али дођу времена када се међусобно шпијунирамо и то свако може да разуме“. Стога је у светлу наведене философије илузорно од партнерских служби очекивати да се придржавају споразума о међусобном нешпијунирању.

„Патриотско“ дискредитовање

Враћајући се на кампању која се води у циљу дискредитације в. д. директора АНБ Дејана Вукшића, лако је закључити да је она почела пре „цурења“ информација на седници Одбора за безбедност, тачније са објављивањем анонимних писама потписаних као „Професионалац“, кога поједини медији представљају као припадника АНБ и „симбол борбе против окупације издајничко-деструктивног режима“. Без интенције да улазимо у позадину наведеног чина, чак и површна анализа вокабулара који „Професионалац“ користи указује да он одступа од кодификованог речника којим се служе припадници озбиљних обавјештајних агенција (због чега би, ако је заиста припадник АНБ, свој професионални речник могао да обогати прелиставајући Words of Intelligence: A Dictionary, од Јана Голдмана).

Зашто је ово важно? Из разлога што је поље обавештајног рада кодирано сопственим сложеним речником. Речи и фразе које користе обавештајне агенције имају посебну важност не само из разлога што употреба нестандардизоване терминологије и семантике може довести до тешких грешака и промашаја, већ и због разликовања припадника обавештајне професије од припадника других професија или лаика.

Пошто „патриотско“ дискредитовање в. д. директора АНБ Вукшића индиректно за циљ има и компромитацију премијера Кривокапића, чији је Вукшић избор, неопходно је подсетити да комплексност функција које су поверене обавештајној служби као инструменту политике, укључујући и специфичност њене природе, намећу потребу да се, у складу са законом и неписаном правилу у свим државама, на чело агенција доводе личности за које не постоји сумња да ће бити у служби интереса префериране политике владе. По природи ствари, шефови служби су дужни да са доносиоцима одлука (као наручиоцима обавештајних истраживања) одржавају блиске односе како би знали њихове намере, али не у мери да изгубе способност објективног и независног расуђивања.

Обавештајне агенције у служби политике и политизација обавештајних служби две су суштински различите ствари. Служба је дужна да служи политици, али политизација обавештајних агенција поткопава основне постулате обавештајног рада – објективност обавештајног производа, интегритет припадника обавештајне професије и кредибилитет агенције у целини, самим тим и њену ефикасност.

Колико ће в. д. директора АНБ Вукшић, који не долази из обавештајне професије, успети да деполитизује и унапреди рад Агенције, прилагоди је захтевима времена, успостави баланс између принципа тајности и транспарентности и ову иунституцију учини суверенијом у односу на спољне и партијске утицаје, остаје да се види, али оно што је већ сада извесно је да ће у том напору имати мали број савезника. Уз себе ће имати посвећене, часне, одговорне и моралне службенике АНБ, али не и оне који патриотизам исказују на начин супротан од оног који од своје нације тражи амерички генерал Куртис Лемај, када каже: „Наш патриотизам мора бити уман патриотизам. Он мора бити дубљи него слепи национализам или плитка емотивна национална горљивост. Морамо непрекидно проучавати и разумевати превртљиве плиме и осеке које окружују наш свет. На основу таквог разумевања морамо стварати здраве моралне закључке и схватити да се ти закључци одражавају на нашу јавну политику…“.

На крају, спортским жаргоном речено, Вукшић је „прву рунду“ изгубио због своје грешке или нечије намере. Остаје нада да се неће понашати како је Линдон Б. Џонсон саветовао када ствари крену по злу: „Само чучните као мазга у олуји. Пустите да дивљи ветар дува. Ујутру ће поново изаћи Сунце“ и да ће имати успешнијих издања на челу агенције. О њима јавност сигурно неће много знати, за разлику од грешака и промашаја.

---

Извор: Борба/Нови Стандард