Ko parališe crnogorsku bezbednosnu službu?

Ako se za teroristički akt od 11. septembra 2001. godine može reći da je jedna od „nultih tačaka“ u savremenoj istoriji – koji je značajno doprineo senzibilitetu za bezbednosna pitanja, jer je pokazao da apsolutna zaštićenost ne postoji – onda je pandemija virusa COVID-19 nova „nulta tačka“ koja je toliko radikalno uticala na transformaciju sveta da se okviri za dalje promene jedino maštom mogu ograničiti. Jednom rečju, svet kakav smo poznavali prvih meseci 2020. godine više ne postoji i, što je još važnije, bez realnih izgleda je da će se ikada vratiti.

I dok sredstva masovnog informisanja svakodnevno  izveštavaju o alarmantnom rastu broja zaraženih i žrtava pandemije, zaključavanjima („lockdown“) u okviru nacionalnih granica, tektonskim potresima koji su zahvatili sve industrijske grane i biznis modele (uslovljavajući iščezavanje miliona kompanija i radnih mesta), socijalnim raslojavanjima i sužavanju spirale protivurečnosti kako na mikro tako i makro-planu, koje vode ka revolucionarnim burama i vojnim konfliktima, odsustvu pravde i saradnje, krahu globalnog upravljanja i liderstva, migracijama, bujanju nacionalizama i terorizma, te dostignućima koja govore o napretku i razvoju u oblasti nanotehnologija, biotehnologija, molekularne biologije, genetskom inženjeringu, veštačkoj inteligenciji, tehnohumanizmu, globalnim informacionim sistemima, brzim transportnim sredstvima, „digitalnom prostranstvu“, „digitalnoj revoluciji“, „digitalnoj ekonomiji“, „digitalnom društvu“, „digitalnom novcu“ („kriptovaluti“), „digitalnom benkingu“, „digitalnoj vladi“, robotehnici, kvantnim kompjuterima, 3D-štampačima, bioterorizmu, sajber terorizmu,  itd., pažnju duboko podeljene crnogorske javnosti i dalje okupiraju identitetski problemi, izborni rezultati u Nikšiću, rekonstrukcija vlade, kadrovska rešenja „po dubini“, lustracija, otvaranje tajnih dosijea, neovlašćena prisluškivanja, reforme Agencije za nacionalnu bezbednost, „afera Simijanović“, kompromitacija tajnih podataka zemlje članice NATO, pisanje „Profesionalca“ i tome slično.

Kampanja protiv vlade

Nedostatak senzibiliteta da se uoče varijable i prepoznaju indikatori koji alarmiraju da na nacionalnom nivou, u svim sferama, predstoje još veće turbulencije i potresi, nepostojanje konsenzusa oko vitalnih nacionalnih interesa i rasplamsavanje strasti između pozicije i opozicije, uz povremene ratne pokliče, ne samo da zbunjuju, dezorijentišu i raslojavaju crnogorsko društvo po svim šavovima, već ga guraju ka klizavom terenu međusobnih sukoba. U tom kontekstu se može posmatrati i žilavi otpor reformama duboko politizovanih institucija, koji se pruža pod plaštom „patriotizma i borbe za zaštitu države od nestanka“.

Dozvoljavajući mogućnost da je utisak pogrešan, brojne činjenice govore u prilog tome da je na delu dobro orkestrirana kampanja protiv vlade, koja nerijetko i sama daje povoda, sa posebnim akcentom na destabilizovanje obaveštajnog sektora. Incident sa odlivanjem podataka iz povezane operacije ANB i obaveštajne službe države članice NATO ka članovima Odbora za bezbednost od strane v. d. direktora ANB Dejana Vukšića samo je ogolila te napore.

Nesporno je da je u datom slučaju šteta pričinjena, ali su njene razmere po ugled države i njenu obaveštajnu agenciju mogle biti znatno manje da je razumna analiza mogućih konsekvenci po nacionalne interese odnela prevagu nad partijskim kalkulacijama pojedinih članova odbora. Obrazloženje da je „obaveza poslanika da javnosti i institucijama ukaže na sve moguće nezakonitosti i zloupotrebu ovlašćenja“ u konkretnom slučaju teško može biti prihvatljivo, jer „interes javnosti“ u nekim okolnostima ne korespondira sa nacionalnim interesom. Pre će biti da se radi o motivima koji se ne mogu kvalifikovati kao časni.

Da je, za razliku od Crne Gore, u drugim državama primereno da nacionalni interesi budu iznad svih drugih interesa svedoči primer koji se odnosi na neovlašćenu distribuciju supertajnih podataka SSSR-u, koje je Izrael dobijao od svog agenta „Polarda“, vrbovanog u partnerskoj američkoj obaveštajnoj agenciji. Potez premijera Šamira da informacije ustupi Sovjetima (koji su ga, kao kontrauslugu, upoznali sa pakistanskim nuklearnim programom) nije bio usaglašen sa koalicionim partnerima u vladi, niti su oni za to znali. Kada su saznali, ministar odbrane Rabin i ministar inostranih poslova Peres bili su zatečeni. Njihova zabrinutost prvenstveno se odnosila na moguće posledice „curenja“ informacija u javnost, što bi uslovilo preispitivanje partnerstva sa SAD. Kako su nacionalni interesi odneli prevagu nad interesima savezništva i javnosti, uprkos političkim razlikama koje su postojale unutar izraelske vladajuće koalicije, odlučeno je da informacija o tajnoj saradnji sa SSSR ni po koju cijenu ne sme dospeti u javnost. Tako je i bilo.

Greške, promašaji i neiskreni odnosi, motivisani namerom ili kao posledica spleta „nesrećnih“ okolnosti, prateća su pojava obaveštajne saradnje. Praksa obiluje primerima koji potvrđuju da ni mnogo teži incidenti, sa brojnim ljudskim žrtvama, prouzrokovani nepoštovanjem sporazuma o saradnji između partnerskih službi, nisu imali za posledicu prekid obaveštajne saradnje, kao ni prekid diplomatskih odnosa. Tako su 1983. godine SAD u Bejrutu izgubile 241 marinca, a Francuska 58 padobranaca u terorističkom aktu jer partnerska služba Mosad nije htela da ustupi podatke koje je posedovala o pripremi, vremenu izvršenja i objektima napada. Logika kojom su se vodili bila je da je korisnije sačuvati izvor podataka koji brine o izraelskoj nacionalnoj bezbjednosti od života američkih i francuskih vojnika.

Da se na strateška partnerstva zaboravlja kada su u pitanju vitalni nacionalni interesi govori i priprema atentata od strane Mosada na američkog predsjednika Džordža Buša starijeg (1991) zbog pritiska na Izrael da započne mirovne pregovore sa Palestinskom oslobodilačkom organizacijom (istim povodom je likvidiran pomoćnik vojnog izaslanika SAD u Francuskoj). Realizaciju plana osujetio je odbegli operativac Mosada, koji je sa njegovim detaljima upoznao američke kolege.

Bazični principi

Iz ugla čiste doktrine, osnovni razlog zbog kojeg povezane operacije savezničkih službi iz NATO i ANB neće biti prekinute uprkos incidentu sa neovlašćenom distribucijom obaveštajnih podataka članovima Odbora za bezbednost je taj što su korisne. One obezbeđuju razmenu informacija, proširuju ljudske resurse na račun lokalnih službi, izvršavaju operacije koje nedostaju u operativnom programu rezidenture, olakšavaju izbor potencijalnih agenata (uključujući i stratešku agenturu), uvećavaju potencijal za „uverljivo poricanje“ u slučaju grešaka i promašaja, pružaju mogućnost za „ugrađivanje“ u partnerske službe, procjenu njihovih potencijala, itd. Saradnja podrazumeva da se partnerska služba upoznaje sa najmanjim brojem operativaca i to, po mogućnosti, samo sa onima koji su angažovani u zajedničkim operacijama (čime su već kompromitovani). Naravno, nijedna služba neće preduzimati nikakve zajedničke operacije u sklopu povezanih službi ako im okolnosti dozvoljavaju da izvode tzv. „unilateralne“ operacije.

Ilustracije radi, neki od bazičnih principa Mosada, kojima se skoro sve obaveštajne službe rukovode u saradnji sa stranim „partnerima“, glase:

– kada radite sa licem iz druge države vi ste za to lice veza sa našom službom, a ono za vas prvo izvor podataka, pa tek onda veza sa njihovom službom;

– uzeti sve što je moguće, a zauzvrat dati malo ili ništa;

– nikada ne davati više od odobrenog i uvek se pridržavati pravila koje glasi: kada ja sedim sa svojim prijateljem, on ne sedi sa svojim;

– raditi na uspostavljanju dobrih ličnih i prijateljskih odnosa sa partnerom u saradnji. Unapređivanje i produbljivanje odnosa stvara veće uzajamne simpatije i viši nivo prijateljstva. Ali se uvek mora imati na umu da je partner deo svoje organizacije i da mnogo više zna nego što mu je dozvoljeno da kaže. Samo na višem nivou prijateljskih odnosa i ličnih simpatija partner dolazi u situaciju da kaže više od dozvoljenog limita. Zato treba podsticati bolje uzajamne odnose i tokom saradnje ih usmeravati;

– emocije, lična osećanja, simpatije ili antipatije, iskreno vanslužbeno prijateljstvo, drugarstvo i slične kategorije moraju biti isključivo u funkciji izvršavanja zadataka;

– elementarno načelo u odnosima sa tajnim službama drugih država jeste usmerenost na ostvarivanje ciljeva i interesa svoje službe u okviru konkretnih zadataka, bez obzira na nivo savezništva ili stepen prijateljskih odnosa između država. Limiti ili moralne skrupule koji bi ugrozili ostvarivanje ovog načela ne postoje;

– tokom procene podataka, informacija, elaborata ili bilo kakvih drugih dokumenata stranih tajnih službi, bez obzira na vrstu ili stepen klasifikacije tajnosti, centralno pitanje treba da glasi: da li je nešto dobro za državu, zajednicu ili nije? Ono što je dobro prihvata se, ono što nije odbacuje se.

Da u hiperkompleksnom svetu špijunaže nema razlike između prijatelja i neprijatelja kada je u pitanju zaštita nacionalne bezbednosti i nacionalnih interesa, što znači da se udarci „ispod pojasa“ podrazumevaju, govore reči bivšeg direktora CIA Alena Dalsa, koji kaže: „Mi sa saveznicima delimo obaveštajne podatke, a ono što nam oni ne daju uzimamo sami, jer saveznici preko noći mogu postati neprijatelji“.

Da je ovo pravilo u savezničkim odnosima potvrđuje i Pet Hoekstra (koji je do 2007. godine vodio Odbor za tajne službe u Kongresu), koji aferu prisluškivanja Angele Merkel, Fransoa Olanda i drugih svetskih zvaničnika od strane američkih obaveštajnih službi komentariše na sledeći način: „Mislim da se u svetu tajnih službi podrazumeva da smo dobri prijatelji – Francuzi, Nemci, Izraelci, Amerikanci… Ali dođu vremena kada se međusobno špijuniramo i to svako može da razume“. Stoga je u svetlu navedene filosofije iluzorno od partnerskih službi očekivati da se pridržavaju sporazuma o međusobnom nešpijuniranju.

„Patriotsko“ diskreditovanje

Vraćajući se na kampanju koja se vodi u cilju diskreditacije v. d. direktora ANB Dejana Vukšića, lako je zaključiti da je ona počela pre „curenja“ informacija na sednici Odbora za bezbednost, tačnije sa objavljivanjem anonimnih pisama potpisanih kao „Profesionalac“, koga pojedini mediji predstavljaju kao pripadnika ANB i „simbol borbe protiv okupacije izdajničko-destruktivnog režima“. Bez intencije da ulazimo u pozadinu navedenog čina, čak i površna analiza vokabulara koji „Profesionalac“ koristi ukazuje da on odstupa od kodifikovanog rečnika kojim se služe pripadnici ozbiljnih obavještajnih agencija (zbog čega bi, ako je zaista pripadnik ANB, svoj profesionalni rečnik mogao da obogati prelistavajući Words of Intelligence: A Dictionary, od Jana Goldmana).

Zašto je ovo važno? Iz razloga što je polje obaveštajnog rada kodirano sopstvenim složenim rečnikom. Reči i fraze koje koriste obaveštajne agencije imaju posebnu važnost ne samo iz razloga što upotreba nestandardizovane terminologije i semantike može dovesti do teških grešaka i promašaja, već i zbog razlikovanja pripadnika obaveštajne profesije od pripadnika drugih profesija ili laika.

Pošto „patriotsko“ diskreditovanje v. d. direktora ANB Vukšića indirektno za cilj ima i kompromitaciju premijera Krivokapića, čiji je Vukšić izbor, neophodno je podsetiti da kompleksnost funkcija koje su poverene obaveštajnoj službi kao instrumentu politike, uključujući i specifičnost njene prirode, nameću potrebu da se, u skladu sa zakonom i nepisanom pravilu u svim državama, na čelo agencija dovode ličnosti za koje ne postoji sumnja da će biti u službi interesa preferirane politike vlade. Po prirodi stvari, šefovi službi su dužni da sa donosiocima odluka (kao naručiocima obaveštajnih istraživanja) održavaju bliske odnose kako bi znali njihove namere, ali ne u meri da izgube sposobnost objektivnog i nezavisnog rasuđivanja.

Obaveštajne agencije u službi politike i politizacija obaveštajnih službi dve su suštinski različite stvari. Služba je dužna da služi politici, ali politizacija obaveštajnih agencija potkopava osnovne postulate obaveštajnog rada – objektivnost obaveštajnog proizvoda, integritet pripadnika obaveštajne profesije i kredibilitet agencije u celini, samim tim i njenu efikasnost.

Koliko će v. d. direktora ANB Vukšić, koji ne dolazi iz obaveštajne profesije, uspeti da depolitizuje i unapredi rad Agencije, prilagodi je zahtevima vremena, uspostavi balans između principa tajnosti i transparentnosti i ovu iunstituciju učini suverenijom u odnosu na spoljne i partijske uticaje, ostaje da se vidi, ali ono što je već sada izvesno je da će u tom naporu imati mali broj saveznika. Uz sebe će imati posvećene, časne, odgovorne i moralne službenike ANB, ali ne i one koji patriotizam iskazuju na način suprotan od onog koji od svoje nacije traži američki general Kurtis Lemaj, kada kaže: „Naš patriotizam mora biti uman patriotizam. On mora biti dublji nego slepi nacionalizam ili plitka emotivna nacionalna gorljivost. Moramo neprekidno proučavati i razumevati prevrtljive plime i oseke koje okružuju naš svet. Na osnovu takvog razumevanja moramo stvarati zdrave moralne zaključke i shvatiti da se ti zaključci odražavaju na našu javnu politiku…“.

Na kraju, sportskim žargonom rečeno, Vukšić je „prvu rundu“ izgubio zbog svoje greške ili nečije namere. Ostaje nada da se neće ponašati kako je Lindon B. Džonson savetovao kada stvari krenu po zlu: „Samo čučnite kao mazga u oluji. Pustite da divlji vetar duva. Ujutru će ponovo izaći Sunce“ i da će imati uspešnijih izdanja na čelu agencije. O njima javnost sigurno neće mnogo znati, za razliku od grešaka i promašaja.

Izvor: Borba/Novi Standard