Koliko su Srbi pomogli da Alija dođe na čelo BiH

Kada god Izetbegovići zabrljaju u Sarajevu, narod u Zelenoj krajini zove u pomoć svoga Babu. Tako je bilo sa Alijom, a sada evo i sa Bakirom. Prvi put sa Alijom kada je ovaj ratom ne samo sa Srbima nego i sa Hrvatima doveo Armiju BiH pred kapitulaciju. Drugi put sa Bakirom kada je, evo, referendumom u Srpskoj po ko zna koji put poražen u pokušaju da, uz inostranu pomoć, stvori unitarnu BiH.

Još jedan politički kambek Fikreta Abdića na lokalnim izborima u Kladuši 2016, kao gradonačelnika sa najviše odbornika, nije samo simptom političke krize u bošnjačkoj Bosni nego i deo tradicije ovog kraja koji je u dužim istorijskim periodima uživao autonomiju u odnosu na Sarajevo i druge centre, ali i dobro sarađivao sa svima u okruženju, te uvek imao svog babu. U onom ratu to je bio legendarni Huska Miljković, koji je imao separatne mirovne ugovore sa svim ostalim vojskama u međusobnom neprijateljstvu, a u ovom 1992-95. je to bio Fikret Abdić, koji je sarađivao i sa Hrvatima i sa Srbima i štitio svoju Krajinu. Njegov aktuelni uspeh je odgovor naroda na lokalu na autizam SDA i Bakira Izetbegovića, koji vrte istu ploču, ponavaljaju poteze i ne znaju ni šta bi ni kako bi sa opsesijom da unište RS. Abdić je, naprotiv, i u poodmaklim godinama poletan, preduzimljiv, energičan, uporan, sa harizmom.

Iako početkom 90-tih provereno najpopularnija politička ličnost u BiH, a pre svega u muslimanskim masama, a danas Bošnjacima potrebniji nego ikad, on sasvim sigurno ne bi dobio izbore izvan svoje Zelene krajine. Nakon što je otišao iz ratnog Predsedništva BiH, Babo je formirao Autonomnu pokrajinu zapadnu Bosnu (APZB) i uspostavio saradnju i sa Srpskom i sa Srbijom. Alijina Armija BiH je jedinu svoju ratnu pobedu ostvarila u obračunu sa teritorijalnom odbranom APZB, a Abdića proglasila veleizdajnikom. Zeleni Krajišnci nisu zaboravili svoje ničim izazvane velike žrtve, kao što je većini Bošnjaka teško promeniti percepciju o Babi kao „neprijatelju u vlastitim redovima“. Ipak, postoji i šire značenje Abdićevog povratka na vlast u Kladuši.

Posljednji Babin kambek u Kladušu, koliko bi trebalo da zabrine centralu SDA u Sarajevu, toliko je u širem okruženju aktuelizovao zagonetku još iz ’90, koja je do danas ostala bez rešenja. Zašto i kako je Fikret Abdić ustupio funkciju prvog predsedavajućeg Izetbegoviću? Da li su Biljana Plavšić i Nikola Koljević, kao članovi Predsedništva, mogli to da spreče? Šta bi bilo da je ’91. i ’92. – u godinama koje su dugoročno odredile dramatičnu sudbinu BiH, na čelu Predsedništva umesto Alije bio Babo?

Zakon o Predsedništvu zaista je predviđao da prvi predsedavajući bude kandidat koji je na izborima dobio najviše glasova, a Fikret je sa preko milion bio daleko ispred Alije i svih ostalih. Da se to prekrši, bila je neophodna saglasnost i hrvatskih i srpskih predstavnika. Ali, drugoplasirani je ionako bio Izetbegović, a Koljević i Plavšićeva smatrali su da je to interna stvar SDA i da ne treba da se mešaju u muslimanske nagodbe. A pošto je Babo još pre sednice Predsedništva napravio dil sa Alijom, nisu ga mogli naterati da ne odstupi.

Još više intrigira pitanje zašto je pristao da se povuče sa dvogodišnje funkcije „prvog među jednakima“ u kolektivnom predsedništvu BiH. Rasprostranjena nagađanja da je popustio pod pretnjama i ucenama SDA i samog Alije, otpadaju za svakoga ko iole poznaje Fikreta Abdića. Uostalom, on i Biljana Plavšić jedini su imali petlju da odu na teren kad je počelo ubijanje po Sijekovcu i u Bijeljini.

Poslovično neustrašivog Babu prelomila je ponuda koju nije mogao da odbije, a vezana je za njegov voljeni „Agrokomerc“: beskamatni krediti islamskih banaka i veliki plasman proizvoda u zemlje Bliskog istoka. Uz bratsku panislamsku preporuku SDA, lako bi dobio uvozne sertifikate za plasman halal mesa i halal mesnih proizvoda u Saudiju, Perziju, Emirate, Libiju, Irak, Maleziju itd., što je otvaralo velike razvojne perspektive, odlaskom Babe u zatvor, zamrlom, kombinatu u Kladuši. Abdić je „Agrokomerc“ smatrao svojim životnim delom i prilika da ga uz pomoć SDA vrati iz mrtvih bila je za njega privlačnija od bilo koje političke funkcije u Sarajevu. Alijina politika, koja je vodila u rat, kasnije je sve bacila u vodu.

I kao kao član Predsedništva BiH bio je tipičan regionalni lider koji je visoko motivisan samo na svom terenu i među svojima. Recimo, rat u Sarajevu bio je počeo u sav mah, a on je nabavio satelitski telefon i po čitav dan uredovao kod prijatelja Srba i Hrvata da bi obezbedio prolaz stočne hrane preko nekoliko linija fronta do Kladuše. Pokušavao je bio i na širem planu: da se osposobi železnica i neki putni pravci, osiguraju linije snabdevanja civilnog stanovništva i sl. Aliju je, opet, pre svega interesovalo kada će intervencija NATO-a, pa se Babo povlačio, da bi sa tog, kako je govorio, „broda ludaka“ definitivno otišao.

Na kraju, pitanje iz tzv. alternativne istorije, ili „šta bi bilo da je bilo“. Kojim putem bi Bosna krenula da je Abdić preuzeo funkciju koja mu je pripadala? Na razočaranje mnogih koji misle da je to bila propuštena velika šansa za bolji nastavak savremene istorije BiH – ipak bi sve bilo manje-više isto. Izetbegović je bio šef partije, i to je bila osnova njegove moći na čelu Predsjedništva BiH, koju Abdić nije imao, pa ne bi mogao nešto bitno da promeni. Kao i Adil Zulfikarpašić, koji je obezbedio finansijsku osnovu Alijine stranke i Muhamed Filipović, koji je oko nje okupio sekularne muslimanske intelektualce, tako je i Abdić, koji mu je doneo masovnu izbornu podršku, bio samo spoljni saradnik za privremenu upotrebu. Babo je poslednji shvatio da je strano telo u zavereničkoj organizaciji „robijaške halke“ iz Sarajevskog procesa muslimanskim fundamentalistima kojima je „Islamska deklaracija“ bila politički program stranke.

Vajkanja „da bi sa Babom sve bilo bolje za sve“ nema u ratnim i posleratnim bošnjačkim generacijama. U udžbenicima istorije piše da je bio izdajnik koji je tokom rata sarađivao sa četnicima, a o „Agrokomercu“, kao o ponosu predratne bosanske privrede, koji su, preko kampanje u beogradskim „Večernjima novostima“, uništile srpske tajne službe. Ipak, postoji i šire značenje Abdićevog povratka na vlast u Kladuši, bez obzira na to što njegove pretenzije nisu veće od toga. On će radi obnove „Agrokomerca“ normalizovati odnose sa RS i „H-B“, i sa njihovim susednim maticama, te primerom pokazati Sarajevu da je korisno sarađivati i sa omrznutim „dodikovcima“ i tako demistifikovati politiku SDA-establišmenta. Utoliko ostaje nezgodan za Bakira, kao što je bio i za njegovog oca Aliju.

Izvor: Fond Strateške Kulture