Kome treba ovakva BiH?

Harizmatični Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik stupio je na dužnost; člana Predsedništva BiH iz reda Srpskog naroda i dolazeći u Sarajevu, najavio neophodnu ali gotovo nemoguću misiju uspostavljanja novih partnerskih odnosa između Srba i Bošnjaka, koji bi ovaj put bili zasnovani na međusobnom poverenju i saradnji.

Kao da je želeo poručiti šta čeka Dodika u Sarajevu – Bakir Izetbegović je poručio, na dvadeset i šestoj godišnjici Sedme muslimanske brigade u Zenici 17.11.2018. „Bosna i Hercegovina mora da se naoružava…“, stojeći pored ratnog komandanta te jedinice pukovnika Amira Kubure inače osuđenog pravosnažnom presudom u Haškom tribunalu, u zajedničkom predmetu sa Načelnikom generalštaba generalom Enverom Hadžihasanovićem zbog ratnih zločina počinjenih prema Hrvatima i Srbima u Zenici.

Sa druge strane odgovor Milorada Dodika bio je: MORAMO RADITI, praviti fabrike, puteve bolnice, škole i fakultete…ali… da biste radili morate uveriti „sarajevsku političku čaršiju“ da im se politika koju su formulisali Mladi muslimani i koja svoje izvorište ima u Islamskoj deklaraciji Alije Izetbegovića, prosto rečeno, više ne isplati.

I da treba raditi i raditi… da bi BiH postala makar malo bolje mesto za život nego što je bila pod upravom polu-vehabijske i polu-osmanske „dinastije Izetbegović“.

“Ni jedan častan covek ne može ostati nenaoružan,” nedavno je Izetbegović rekao u Goraždu kao da jezikom sile odgovara na apel da se radi. Razlog za ovu militarizaciju jeste da obezbedi da “jednog dana, čitava Bosna bude oslobođena”…

ALI I DA REPUBLIKA SRPSKA, PRE SVEGA I POSLE SVEGA, BUDE PREIMENOVANA, OBESMIŠLJENA I POTPUNO UKINUTA. ŠTA JE NOVO OVIM PRISTUPIMA BAKIRA IZETBEGOVIĆA I ŠTA PREDSTAVLJA IZNENAĐENJE?

Ništa novo, osim osim što se upravo na tom mestu uočava pravi problem: javnost i sve institucije u Sarajevu, prosto su otrovani mlado-muslimanskom ideologijom i praksom, koja definiše neprekidni rat do ostvarenja svih političkih i vjerskih ciljeva. 

Tačnije: štetočine pod imenom „Mladih muslimana“, gurnuli su Bošnjake u krvavi rat protiv srodnih naroda i zatrovali ih verskom mržnjom. U ranim počecima njihovog političkog delovanja, a posebno u posleratnoj vladavini, nisu uspeli puno učiniti, izostao je minimalan ali važan napor, u kulturološkom i odgojnom pročišćenju naroda. U mnogim slučajevima, njihova kvazi islamska misao je pogrešila ili nije uspela proceniti šta su prioriteti; ne uspevajući osigurati ni ono što je neophodno. Na kraju je to moralo imati najgore posledice koje će iscrpljivati snagu društva, iskrivljivati njegova gledanja a u nasledstvo mu ostaviti mržnju, ekstremizam, rascepkanost, smutnje i devijacije u organizacionom ustrojstvu.

To je dovelo do slabljenja ideološke i misaone snage zajednice, do gubljenja idejnog programskog okvira koji bi muslimanima Bosne i Hercegovine potvrdio osobenost i specifičnost te davao sposobnost obnove i korekcije pravca kretanja društva i države gradeći pretpostavke za makar minimalna organizaciona poboljšanja.

Žalosno je da renesansu muslimanske zajednice u BiH, svo vreme, otežava to što većina sarajevskih vladajućih krugova i onih koji imaju uticaja, svoje ideje i poglede na zajednicu, njegov identitet i istoriju, crpi iz viđenja kolonizatorskog Zapada, Vehabijske Saudijske Arabije, Osmanske Turske: njihove nauke i literature.

Samo zato, Bosna i Hercegovina je još uvek, nestabilna i konfliktom bremenita društvena i politička zajednica; sredina u kojoj narodi ili građani, po mišljenju stranaca, nisu dostigli dovoljnu zrelost, da bi mogli samostalno rešavati svoje ključne probleme. U takvom kontekstu, prva ideja koja se neposredno javlja jeste ideja o oktroisanom, sponjnom posredniku; upravniku, koji bi stvari trebao držati pod kontrolom. Ideja o „četvrtoj“, neemotivnoj i nepristrasnoj strani dovoljno mudroj doneti kompromisne odluke i dovoljno snažnoj da te odluke po potrebi nametne. Iz ovog ugla formulisana je i razvilo se kao posledica odsustvo dogovora među političkim subjektima koji predstavljaju narode i građane…

U biti Bosna i Hercegovina nije država nego protektorat čiju prividnu koheziju i konstantne sukobe kontroliše i produkuje tzv. međunarodna zajednica, tačnije nekoliko moćnih zapadnih zemalja a pre svega; Velika Britanija i Sjedinjene američke države. Ta kvazi država egzistira puno više u paralelnim centrima moći, organizovanom kriminalu i terorizmu, nego kroz vlastito ustavno uređenje i institucije.

Centar za nemilosrdno upravljanje zemljom je još uvek u Sarajevu, koje je već više od dve decenije jednonacionalno, šovinističko i prividno bošnjačko a u stvarnosti islamističko i Bakirovo. U njemu su ugroženi uglavnom Bošnjaci jer Srbi i Hrvati su davno, ili pobijeni ili proterani. Njihova imovina je uglavnom opljačkana.

Bošnjaci u Sarajevu nisu, niti mogu biti, svesna nacionalna i verska zajednica jer nisu slobodni. Oni jesu i mogu da nastave biti uplašeni pred mrtvim vođom koga su sami stvorili u krvi svoje dece i bogatstvu svojih predaka; mogu biti lojalni i poslušni njegovom sinu. Da budu stado to je njihov izbor koji, već neko vreme, ne prihvataju ni u Mostaru, Tuzli, Bihaću, Zenici, Travniku, a pogotovo to ne žele u Banjaluci. Sarajlije znaju da nije moguće biti musliman ako nisi slobodan – da muslimani ne mogu živeti kao pokoreni i uplašeni primitivci ili kao „versko roblje“ glumiti grotesknu žrtvu pred svetom, voditi izmišljene ratove i boriti se za „pravdu“ i „slobodu“, a kukavički ispunjavati sve naloge iz nekoliko ambasada i iz lude glave svoga Bakira.

Gomila poltrona, sitnih lopova i kvazi intelektualaca, lažnih opozicionara sa crvenom bandom na čelu, horski, tačnije kao stado, odalo se blejanju u ritmu Bakirove priče pokušavajući blejanjem prikriti sramni položaj i odsustvo vlastitih stremljenja i ideja.

U Sarajevu to nazivaju patriotizmom i podižu na pijedestal žrtvovanja za državu. A država je čas „SDA“, čas Begova džamija“ ili sećija u Konaku na kojoj sedi sin najvećeg zločinca bošnjačkog naroda, tvorca ideje islamske vlasti i islamskog društva na Zapadnom Balkanu. Šta političko, ono islamističko i kvazi komunističko Sarajevo uopšte zna o državi?! Nekad je za njih Partija bila isto što i država danas je država Bakir, sin suverena, prvog predsednika i neosuđenog ratnog zločinca koji je čitav bošnjački narod ugurao u radikalnu kompoziciju kojom upravlja Muslimansko bratstvo i koja će, prije ili kasnije, odvesti muslimane u obećanu Evropu. Iako ide obilaznim putem preko: Avganistana, Iraka, Sirije možda stigne već sutra. Naravno: malo sutra.

Sve što je iz Sarajeva došlo kao manifestacija pravne i političke volje ili svesti više pripada političkoj i pravnoj filozofiji Saudijske Arabije, Irana ili Republike Turske. Svakako, država koja to prihvata ili podržava nije država nego feud čija egzistentnost je svojstvena osamnaestom veku a ne vremenu „evro-atlantskih integracija“ i to je praktično, prva tačka delovanja Dodika u Sarajevu: povratak i uspostavljanje ustavne državnosti BiH, udaljavanje protektora iz Ustavnog Suda, izgon OHR-a i mnogih drugih organizacija i struktura koje voljom izvan BiH guše i Republiku Srpsku i BiH…

Čak i osamnaesti vek – vek prosvetiteljstva, razlikovao je dva oblika gluposti: prvi, izjednačen s predrasudom, to jest sa svime što je nasleđeno bez provere a drugi oblik još mračnije bedastoće, onaj koji prati idolatriju istorije, nauke i tehnike a sve meri stepenom verske svesti. Takvo „prosvetiteljstvo“ i „buđenje“ krutog, konzervativnog Islama, upustilo se paralelno i pod plaštom veličanja prirodnoga stanja, u hvalisanje blaženih neznalica, koji svojom zaglupljenošću bivaju zadržani u čistoj veri, koja ih opet uči, da sirotinji i seljacima uopšte nije potrebno obrazovanje jer je ono „ipak“, namienjeno samo bogatim staležima. Pa zato u rat: Siriju, Irak, Libiju..

Mnogo od te apologije sirovog, u novom se veku zadržalo u liku „SDA-ovog idiota“.

U postkomunističkom SDA razdoblju, prividno odanom političkoj slobodi, znanju i napretku, važan je samo muslimanski vernik koji je puno više od zaostalog čoveka. U principu: on je neko kome je zatajio um i samo takav je potreban i sa svrhom. Njemu ne treba okretan duh ni učenost; on u svojoj zatupljenosti govori „izvornijim“ jezikom od jezika narodnog razuma; izmišljenim jezikom „bosanskog srca i duše“ koji mu je usadila i „darovala“ njegova i Alijina SDA.

Samo u takvom, haotičnom društvu, Bakir Izetbegović nekažnjeno može otvarati sve frontove prema Hrvatima i Srbima, širiti mržnju i preduzimati političke akcije koje nepovratno ruše stabilnost zemlje i dovode u pitanje opstanak države u Dejtonskom formatu. Izetbegovićeve akcije su bile najveća podrška ekstremnim grupama i ideologijama, koje su na delu nastanjenom isključivo Bošnjacima, mogli raditi šta hoće, organizovati se kako hoće, biti deo svetske terorističke internacionale i nekažnjeno učestvovati u ratovima za „braću“ hiljadama kilometara daleko od BiH i Balkana. A upravo su radikalni islamisti, nasilje i terorizam, koji koriste za ostvarenje ciljeva, pravi razlog zašto se celi islamski svet u okviru savremenih političkih procesa, prikazuje kao uniforman, monolitan pokret, nesklon miru i preteći, dok se u njemu, „verski institut džihada“ javlja isključivo kao funkcionalni izraz terorizma”.

Sve te činjenice moraju biti uzete u obzir želi li se razumeti pozicija Islama u BiH u odnosu na globalni terorizam ISIL-a, Al Kaide, Boko Harama, Al Šababa i Nusra fronta: Posebno, ako se želi praviti koncept saradnje u BiH, sa dezorijentisanim, konfliktnim muslimanskim društvom i radikalnim vođama čije su pozicije značajno oslabljene zbog izostanka rezultata njihove politike i nerealnih ambicija, koje su kod svog naroda, stalno budili i podsticali kroz radikalne planove Stranke demokratske akcije ovaj put, konačno poražene na Izborima, od samih Bošnjaka…

Radikalni islamizam… teroristička pretnja celoj Evropi… mali halifati, vehabijska naselja i paradžemati… nekoliko stotina džihadista u Siriji i mreža pomagača u samoj institucionalnoj strukturi države. Sveža istorija puna ekstremne mržnje, laži i podmetanja kao i nemoć da se reciklirane laži nastave uzgajati na geopolitičkoj kaljuzi kao prava istina o našoj prošlosti i sadašnjosti.

I više od toga: BiH koju je tri decenije „oblikovala“ SDA je slika poraženih modernih islamista ali i sarajevskih komunista, bivših udbaša i pijanica iz „Slobodne Bosne“ koji zajedno, u političkom i identitetskom savezništvu sa ratnohuškačkim glasilima Al kaidine „Aktivne islamske omladine“, poput časopisa i portala SAFF, kreiraju medijsku sliku o samoj zemlji. Svakako i otkrivaju stanje duha koje vlada u mržnjom otrovanoj sarajevskoj kasabi kroz pisanije medijskih kasaBalija.

Zajedno komunizam i islamizam su samo izneneđenje za neuke i neobaveštene – dualističko totalitarno mišljenje prisutno je u prokletoj avliji i njenoj simboličkoj transcedenciji sarajevske kasabe, kroz izneveravanje kulture osobenosti, oduvek. Čak se posebno manifestovalo nakon prividno, sa zapada nametnutog, sekularnog poretka. Upravo je u postratnom, prividno sekularnom životu ove ogavne političke mahale, došlo do uzajamne isključivosti između imanencije i transcendencije, naravi i nadnaravi, vere i nevere, verskog i sekularnog fundamentalizma, te između religije i nauke – vere i razuma. Ta međusobna i teorijska isključivost, između ekskluzivnoga humanizma i ekskluzivnoga Islama, predstavlja funkcionalnu obmanu i najveću nesreću u svojim praktičnim političkim manifestacijama, u kojima se Alijin sin, dojučerašnji kalif iz Predsedništva BiH, nimalo, ne razlikuje od seljaka iz Prnjavora i komunističke bitange iz Zulfikarpašićevom Bošnjačkog instituta; dok zajedno sarađuju i mrse politiku sa navodnim Hrvatom iz Demokratskog fronta. Svi zajedno naliče na ideološke bojovnike iz iste kasabe koji su tri stotine bošnjačke dece, za sitnu paru i sa tovarom ideološke mržnje poslali da ubijaju narod tj. sirotinju Sirije.

Tragove te politike Dodik treba proterati iz svih tzv. zajedničkih institucija a posebno iz kriminalnog naslednika AID-a, koji pod kišobranom zajedničke Obaveštajno bezbednosne agencije, provodi specijalne, antiustavne operacije kojima se ruši mogućnost dogovora Srba i Bošnjaka po bilo kom pitanju, na bilo kom mestu i poslu. Proterati zauvek SDA, Bakira i Osmicu sa javne scene i mesta na kome se odlučuje o budućnosti države, zajedno sa njihovim mentorima – trećerazrednim diplomatama, koji su BiH, doveli do ponora, najvažniji je uslov opstanka i postojanja te države. Svaku opciju koja u praksi doprinosi ovakvom cilju, prosto, treba podržati.

Ako se želi raditi i graditi zemlja te realizovati ideja i politika novog ali i prvog Predsednika Predsedništva BiH Milorada Dodika, sarajevsko političko podzemlje oličeno u tzv. „čaršijskoj halki“ mora se okrenuti poslu koji jeste u zajedničkom interesu.

Ako taj plan propadne… pa Dodik neće ništa izgubiti: sva njegova energija, politička vizija i patriotizam su usmereni i darovani Republici Srpskoj i ona će se razvijati, napredovati i braniti bez obzira na to, koji će put izabrati poraženi paraziti SDA.

U tom slučaju, to će biti tek privremeni posao za najvažnijeg i najodanijeg funkcionera Republike Srpske – najvažnijeg stratega njene državnosti.

Republika Srpska će svakako napredovati a šta će biti sa Bosnom i Hercegovinom zavisi i od drugih a to u „Evropi otvorenih vrata za BiH“, svakako odlično razumeju.

Izvor: Srpski stav