Dva dana mediji, pogotovu oni bliski SNS-u, spinuju priču o tome kako se protiv Aleksandra Vučića (u daljem tekstu: PPV-a), plete zavera, u kojoj učestvuju tajkuni, nekoliko stranaka i, možete misliti, delovi samog SNS-a. Malo je onolikih atentata, onolikog hejta od desničara, malo je svih muka, kroz koje PPV prolazi, spreman da strada za naše grehe, nego još i njegova partija, odnosno njeni delovi, hoće da mu uzmu dušu.
Ko u to poveruje, nema u šta neće. Prvo, tajkuni nemaju razloga da mu o glavi rade, jer odlično znaju da je tzv. „borba protiv korupcije i kriminala“ obična zamajavalica za naivne. Time što je Mišković proveo nekoliko meseci u pritvoru, znači samo da se nešto lično zamerio PPV-u, dok je poredak savršeno netaknut i PPV i nema nameru da ga menja, jer je i sam iz njega iznikao. Cela priča ima zadatak da navede naivne da pomisle da BPKK (borba protiv korupcije i kriminala) nije „na šatro“, jer je narod već počeo da sumnja da ga PPV folira. Sa ovom izmišljenom urotom visoko korelira i saslušavanje Mlađana Dinkića, koje treba da nam kaže da se BPKK nastavlja punom snagom, iako su, ako se ne varam, pobeda i iskorenjivanje ove pošasti, proglašene i slavljene oko pedeset puta u poslednjih godinu dana. Objavi se da su kriminal i korupcija razbucani i svedeni na nulu, pa se onda opet razgoreva, za potrebe političkog marketinga.
Tajkuni, dakle, uopšte ne strepe od PPV-a, a mi treba da pomislimo baš obrnuto. Žuti baroni su slobodni kao ptice na grani, iako im se ponekad preti famoznim preispitivanjem svega i svačega, a onaj ko ne misli da uhapsi Šutanovca, Đilasa, Petrovića i ostale barone žutog preduzeća, ne misli da se zaista bori protiv korupcije i kriminala. S druge strane, samo onaj ko ne poznaje stranački mehanizam SNS-a može da pomisli da je unutar te stranke moguća pobuna. Spreman sam da položim opkladu da, od osnivanja stranke, nema preglasavanja na Glavnom odboru, odnosno da su sve odluke donesene jednoglasno. Stranke sastavljene od konvertita nikad se neće pobuniti, jer se konvertitstvo i karakter isključuju. A za pobunu je potreban karakter. Opet, i ne vidi se pitanje oko koga bi se zavadili unutar stranke. Za velika pitanja, ona oko Kosova i ekonomije su zakasnili, a za pitanja plena, istina, nije kasno, ali niko tamo nije toliko glup da misli da će bolje proći u nekoj drugoj podeli karata, bez PPV-a.
Razgoreva se priča o neslaganju između Tome Nikolića i PPV-a i ta priča je jedina koju ne bih isključio, s tim što ne verujem da tu ima nekog otvorenog sukoba, već pre podmuklog šutiranja u mraku i mnogo frljenja i ljubljenja kad se svetla popale. Borbe unutar stranaka su mnogo žešće, nego između stranaka, jer svaki lider i liderčić vrlo dobro zna da je bez stranke niko i ništa. Oko kontrole nad SNS-om zaista može doći do borbe, jer sam siguran da PPV itekako želi da ovlada strankom, dok Nikolić želi da, opet kroz stranku, obezbedi trajan izvor prihoda za svog sina Radomira. Ne kažem, dakle, da je borba otvorena, ali sam siguran da je izvesna, pre ili kasnije.
A sad o stvarnoj pozadini priče: dok čitate tekstove o ovoj epskoj borbi PPV-a sa silama mraka i haosa, vi možete da verujete, ili ne verujete, ali ono što vam se, ispod praga svesti uvlači u mozak, jeste ideja da oni, mislim na naše političare, stvarno o nečemu odlučuju, odnosno da bi i mogli da se bore, ako tako odluče. Šipak. Ne mogu da odluče. Moraju da traže dozvolu od sponzora i za mnogo sitnije stvari, od međusobne titanske borbe na političkoj sceni Srbije. Prema tome, medijski spin je ispunio zadatak čim ste poverovali da bi borbe moglo biti, jer ste im već, u duhu, pripisali moć da samostalno odlučuju. Ako i bude borbe, biće je samo zato što su fajt tražili stranci.
Ne manje važna stvar, zapravo i najvažnija, jeste da, posle Tita, niko nije, od Vardara, pa do Triglava, kako pesma kaže, ovladao polugama moći. Sve što vidite, jeste simulacija moći. Ko ne veruje, neka se seti Miloševićevog kraha 2000-te, kad su ga prodali oni koje je on, ko0bajagi, kontrolisao-vojska i policija. Setite se i pobune Crvenih beretki: Đinđić je morao njima da ide na noge. Koliko bi Titu bilo potrebno da otkrije ubice Ćuruvije, Dade Vujasinović, Ranka Panića? Jedan dan, osim ako ih ne bi sam naredio. Kontrolisao je „službe“, pa mu se moglo. Da li vam pada u oči da su se, u Srbiji, izređale grdne garniture i da ni jedan političar nije stisnuo petlju da Jovanku Broz izjednači sa ostalim udovicama u Srbiji? Koga su se plašili? Onaj nesrećni Gavrilović, policajac koji je došao da ispriča Koštunici šta se radi u policiji, ubijen je na izlasku iz njegovog kabineta. Koštunjavi ga više nije pominjao. Biće da se legalista zabrinuo i za svoju bulju. A bio je predsednik države, da vas podsetim. Da li Dačić zaista upravlja policijom? Ili PPV? Oni, na političare mislim, simuliraju moć pred kamerama, ali i sami strepe od onoga što nisu u stanju da kontrolišu. Istina, imaju dovoljno moći da upropaste nečiju ličnu sudbinu, ali da pohapse, , kao u „Sablji“, na hiljade ljudi, moraju da dobiju dozvolu i od stranaca, i od heterogenih centara moći ovde.
Neko će se upitati zašto se onda, dođavola, toliko otimaju da budu dvostruke marionete? Zašto bi se neko grabio za mesto koje ne donosi moć i sa koga se ne može kreirati politika? Prošetajte Dedinjem i Senjakom, pa ćete razumeti. U pitanju su samo novac, privilegije, imovina i, ne manje važno, sve one cice koje su im bile nedostupne, dok nisu bili tu gde su sada. Plitki duhovi su uvek bili opčinjeni vulgarnim materijalizmom; jedan Cezar, jedan Napoleon, pa čak i diktatori 20-tog veka, grabili su novac da bi nagomilali moć, a današnji liderčići pristaju da simuliraju moć, da bi došli do novca.
Prema tome, ako fajt unutar prijatelja nije naređen spolja, neće ga ni biti. Prema tome, o čemu god vam pričaju, pričaju vam o novcu. O vašem novcu i vašoj imovini, koja treba da se preseli u džepove stranaca, uz proviziju za posrednike.
