Контраверзе свеправославног Сабора

Православна црква је, не смемо заборавити, Једина Света Саборна и Апостолска црква. У историји Русије многе ствари су наше постојање поделиле на „пре” и „после” – пре хришћанства, пре најезде Монгола и Татара, пре Смутних времена, пре раскола, пре Петра Великог, пре револуције, пре рата. Али има и догађаја који на први поглед не делују епохално, али су неизмерно утицали на токове историје. Међу овим последњима је и недавно ходочашће патријарха руске цркве и шефа руске државе.

Патријарх Кирил и председник Путин су посетили Свету Гору. Али је посебно важна чињеница да су духовни и национални вођа државе заједно били у молитви на месту на коме се вековима пажљиво чува традиција Источне римске империје – Византије. Овај догађај је исте важности као и онај када су први руски монаси пре хиљаду година постали светогорски монаси, када је Московскоје царство наследило пало Римско царство.

Да се присетимо да је после Фирентинског концила 1439. године, Константинопољска патријаршија, Други Рим, одлучила да се придружи католицима, те је тако изгубила улогу чувара православног хришћанства. Када су митрополита Исидора, који је потписао концилски договор, из Константинопоља послали у Москву, одакле је протеран управо због тог потписа, улога чувара православља је прешла на руску цркву и руску државу.

ОДНОСИ РУСКЕ И КОНСТАНТИНОПОЉСКЕ ЦРКВЕ

У међувремену, сматрајући себе и даље „васељенским”, константинопољски патријарси и епископи су кроз историју настављали да се мешају у живот аутокефалне Руске цркве. Најупечатљивије мешање била је активна улога грчких архијереја у провођењу трагичне црквене реформе у другој половини 17. века, која је дала повод за најгоре поделе у историји Руске цркве.

Даљи смер и понашање цркве након турске окупације Константинопоља постали су још проблематичнији са тачке гледишта православља, патристичког хришћанства. Ово је постало посебно очигледно у 20. веку, када је 1920. године Locum Tenens патријаршијске столице, митрополит Доротеј из Бурсе издао енкликтику О Цркви Христовој у свету. У њој је себи самовољно доделио улогу „свеправославног папе” и позвао хришћане, без обзира на њихову доктринарну разлику у односу на православље, да се сви приближе васељенском јединству. Као први корак у том прибилижавању, он је понудио уједначавање календара са католицима и протестантима.

У то време, трон Константинопољске патријаршије је под сумњивим околностима заузео злогласни Мелетије (Метаксакис), који је био члан масонске ложе Хармонија. Патријарх Мелетије је одиграо главну улогу у потпуном одвајању Руске и Константинопољске цркве. Он је 1923. године сазвао такозвани Свеправославни санхедрин (конгрес), на коме су признати совјетски дисиденти, као и неке цркве као независне (украјинска и естонска). Исти тај лажни синод усвојио је низ антиправославних одлука, које су у супротности са каноничким правом. Међу одлукама су и оне о промени црквеног календара и праву свештеника на други брак. Поред тога, на Мелетијевом санхедрину је посредно Св. Тихон, патријарх московски и целе Русије, позван да напусти место патријарха и препусти га реформатору.

Касније слабљење руске државности током распада Совјетског Савеза само је допринело новим конфронтацијама између Москвовске и Консантинопољске патријаршије. Ова друга је постала патрон расколничких група, какве су Естонска у Украјинска црква а константинопољски патријарх Вартоломеј I је признао и такозвану Естонску апостолску православну цркву. Ово је, са друге стране, довело до историјске одлуке да Свети синод руске цркве од 23. фебруара 2016. одложи канонско и еухаристичко уједињење са Константинопољском патријаршијом и Аутономном финском архиепископијом, као и да се суздржи од заједничке службе са константинопољским патријархом.

Иако је ово питање касније решено политички, односи између Руске и Константинопољске цркве се нису опоравили – предстојећи Свеправославни сабор, заказан за 16. и 17. јуни на Криту, је најочитији пример. Лично сам далеко од тога да оптужујем хијерархију Руске цркве да планира да се учешћем на сабору удаљи од православља. Јер чињеница је да је Патријарх Кирил тај – заједно са многим грчким и грузијским великодостојницима – чији став је све време конзистентан.

ДА ЛИ ЈЕ БОЉЕ ОТИЋИ НА ПЕЦАЊЕ?

Око предстојећег Свеправославног сабора су се исплеле многе контроверзе, укључујући и оне о припремљеним документима, у којима се благо и „дипломатски” наводи да православци неправославне хришћане не сматрају „друговерцима”, већ јеретицима. И за Цркву су исто тако важне политичке последице овог Сабора. На крају крајева, ако се Сабор одржи како је предвиђено, онда ће то бити нека врста користи за Вартоломеја I, константинопољског патријарха. Да, ми му признајемо историјски установљено „првенство части” у двојству помесних цркви, али такође врло добро знамо да се тај човек упетљао са западним службама и да је последњих година давао невероватан број русофобних изјава, укључујући и критику концепта Трећег Рима.

Зато су данас многи православни хришћани озбиљно забринути да планирани Свеправославни сабор неће бити састанак представника православних помесних цркви, већ неки симулакрум Осмог васељенског сабора. А то значи лажни сабор, на коме ће патријарх Вартоломеј пробати да личну вољу (а тако и вољу западних сценариста) наметне православном свету. Те овај сабор на крају неће водити приближавању православих хришћана, већ даљим поделама и сукобима.

И зато, иако се не слажем са хистерисањем „истинских православаца”, који данас организују разне врсте побуна и неосновано критикују нашу црквене оце, ипак се питам: да ли се исплати? Да ли је потребно на овај начин решавати проблеме? Можда је боље – уместо код западних обавештајних агенција, које су се размилеле по Криту – отићи на пецање. То је нешто што сви Руси, укључујући и свештенство, традиционално воле.

Извор: Катехон