Једино предвидљиво код актуелног режима у Србији јесте његова непредвидљивост. Од самог врха па наниже, грађани су недељама уверавани да је корона „најсмешнији вирус у историји цивилизације“ како то рече др Бранимир Несторовић. У том правцу, министар просвете још је у петак претио директорима школа због обустављања наставе. А онда је – свега четрдесет и осам сати касније – објављено ванредно стање…

Начин на који је то обавио председник Србије дубоко је забрињавајући. Колико до јуче, багателизирао је пандемију, а сада на рубу суза запомаже, љути се на Европску унију и грађане те, надасве, делује пасивно-агресивно: сви су криви осим њега, нико ништа не слуша и тко зна шта би било с нама да он о свему не брине „макар га стрељали.“ Ко се раније није узбуђивао због „ситуације“, од тог тренутка је почео.

Шта овакво Вучићево понашање говори о његовом режиму? Углавном – да је контрадикторан, склон паници, неуверљив, неспособан да прихвати одговорност, са крајњем ниским капацитетом управљања и још много тога, нимало ласкавог. Такође и да он лично не одустаје од предизборне кампање, самохвалисања, настојања да сваку, па и ову ситауцију искористи како би цементирао своју власт.

Уместо драмског наступа на телевизији у недељу, за грађане и државне институције много би кориснији био смирен и државнички иступ са јасним објашњењем што их конкретно чека у ванредном стању. У том контексту, Вучићева парола „Предаја није опција“ више делује као признавање несналажења и несигурности него одлучности и знања шта све треба подузети.

Овде две ствари морају бити јасне. Прва – попут готово читаве Европе и Србија се неадекватно суочила са короном. И друга ствар – иако је уместо ванредне ситуације због избора проглашено ванредно стање, друго решење није постојало. Проблем је, међутим, у нечем другом. А ради се о томе да на време није подизана свест грађана о опасности од короне, нису им представљане потенцијалне мере у борби против ширења заразе, нити су оспособљене институције и витални субјекти друштва за њихову примену. Зато сада и што јесте и што није делује и сувише мало и сувише касно.

Највећа жртва јучерашње политике „лако ћемо“ и данашње „како ћемо“ јесу старије особе. Добар део ове популације верује званичним изјавама врха власти и њиховој ушећереној, саморекламерској слици Србије у режимским медијима па је, преко ноћи, потпуно неприпремљен доспео у својеврстан кућни затвор. Точно је да су они најугроженији од короне, али је чињеница да о стварном и неодложном решавању њихових потреба нико није водио рачуна. Напротив, пензионери сада нервирају премијерку Ану Брнабић и прети им се казнама само зато што морају куповати храну и лекове, односно – живети.

Шта даље?

„Сложили смо се да је ситуација с грађанском дисциплином заиста забрињавајућа“, каже Брнабић. Заиста? А што мисли какав су пример грађанима пружили она и њене колеге из власти недељама пре проглашења ванредног стања? И какав сада пружају?

Александар Вучић и др Бранимир Несторовић на конференцији за медије 26.02.2020., на којој се о коронавирусу говорило у подсмешљивом тону – Фото: Танјуг/Раде Прелић

КОРОНА У ПОТЕМКИНОВОМ СЕЛУ

Дакле, овако: у Италији су милиони људи у карантину, по читавом свету отказују се јавне и спортске манифестације, председник Португала Марсело Ребело де Соуса је у двонедељној самоизолацији како би примером допринео предузимању превентивних мера, а Александар Вучић каже де ће пристати да га тестирају на корона вирус само ако Н1 репризира документарни филм „Владалац“. То што је говорио на заседању Америчко-израелског комитета за јавне послове коме су присуствовале и две заражене особе, њега очито ни на шта не обавезује. Напротив – дури се попут размаженог деришта.

Актуелни председник и Први Паничар (ПП) Србије за време поплава 2014. овим поставља нови лични рекорд у неодговорности и бахатости. Уместо да властитим примером допринесе превенцији као кључном елементу у борби против короне, он дезавуира све што је по том питању предузето у земљи. Има ли ичег што је више у супротности са предизборним слоганом Српске напредне странке „За нашу децу“? Kратко и јасно – нема.

Kао и у свему, Вучића ће следити главешине из његове страначке машинерије уз здушно подврискивање режимских медија. Сви они заједно проглашаваће за ширитеља панике и страног плаћеника свакога ко указује на опасност од короне и тражи да се и у Србији предузму мере сличне оним Европској унији и другим развијеним земљама. Ако се тамо са неупоредиво бољим системом здравства од нашег решења траже у превенцији, шта ли тек нама преостаје? Сваки грађанин који је потражио помоћ лекара у некој од домаћих болница зна како ствари стоје – овде нема довољно хируршких маски, а камо ли респиратора…

Суочавање са реалношћу одувек је проблем за актуелни режим: то ем руши пропагандна Потемкинова села попут кула од карата, ем у први план гура струку. Може ли се у Србији замислити да уместо Вучићевих монолога народ на телевизијама слуша конкретне информације, препоруке и упутства здравствених радника; може ли ико себи предочити ситуацију у којој одлуке доносе висококвалификовани људи на бази знања и дугогодишњег искуства, а не један човек погледа стално упереног на табелу са политичким рејтингом? Тешко, практично немогуће.

И управо зато што је тако, уместо подизања свести јавности о опасности од корона вируса и предузимању свих расположивих превентивних мера, имамо размажено дурење, ракију као вакцину и инфантилну спрдњу са највишег места. Предизборни митинзи и излазност на гласање у Србији су, слично Ирану, очигледно важнији од здравља самих гласача.


Извор: Време

Оставите коментар

Оставите коментар на Корона и власт – две цртице

* Обавезна поља