Korona i vlast – dve crtice

 Jedino predvidljivo kod aktuelnog režima u Srbiji jeste njegova nepredvidljivost. Od samog vrha pa naniže, građani su nedeljama uveravani da je korona „najsmešniji virus u istoriji civilizacije“ kako to reče dr Branimir Nestorović. U tom pravcu, ministar prosvete još je u petak pretio direktorima škola zbog obustavljanja nastave. A onda je – svega četrdeset i osam sati kasnije – objavljeno vanredno stanje…

Način na koji je to obavio predsednik Srbije duboko je zabrinjavajući. Koliko do juče, bagatelizirao je pandemiju, a sada na rubu suza zapomaže, ljuti se na Evropsku uniju i građane te, nadasve, deluje pasivno-agresivno: svi su krivi osim njega, niko ništa ne sluša i tko zna šta bi bilo s nama da on o svemu ne brine „makar ga streljali.“ Ko se ranije nije uzbuđivao zbog „situacije“, od tog trenutka je počeo.

Šta ovakvo Vučićevo ponašanje govori o njegovom režimu? Uglavnom – da je kontradiktoran, sklon panici, neuverljiv, nesposoban da prihvati odgovornost, sa krajnjem niskim kapacitetom upravljanja i još mnogo toga, nimalo laskavog. Takođe i da on lično ne odustaje od predizborne kampanje, samohvalisanja, nastojanja da svaku, pa i ovu sitauciju iskoristi kako bi cementirao svoju vlast.

Umesto dramskog nastupa na televiziji u nedelju, za građane i državne institucije mnogo bi korisniji bio smiren i državnički istup sa jasnim objašnjenjem što ih konkretno čeka u vanrednom stanju. U tom kontekstu, Vučićeva parola „Predaja nije opcija“ više deluje kao priznavanje nesnalaženja i nesigurnosti nego odlučnosti i znanja šta sve treba poduzeti.

Ovde dve stvari moraju biti jasne. Prva – poput gotovo čitave Evrope i Srbija se neadekvatno suočila sa koronom. I druga stvar – iako je umesto vanredne situacije zbog izbora proglašeno vanredno stanje, drugo rešenje nije postojalo. Problem je, međutim, u nečem drugom. A radi se o tome da na vreme nije podizana svest građana o opasnosti od korone, nisu im predstavljane potencijalne mere u borbi protiv širenja zaraze, niti su osposobljene institucije i vitalni subjekti društva za njihovu primenu. Zato sada i što jeste i što nije deluje i suviše malo i suviše kasno.

Najveća žrtva jučerašnje politike „lako ćemo“ i današnje „kako ćemo“ jesu starije osobe. Dobar deo ove populacije veruje zvaničnim izjavama vrha vlasti i njihovoj ušećerenoj, samoreklamerskoj slici Srbije u režimskim medijima pa je, preko noći, potpuno nepripremljen dospeo u svojevrstan kućni zatvor. Točno je da su oni najugroženiji od korone, ali je činjenica da o stvarnom i neodložnom rešavanju njihovih potreba niko nije vodio računa. Naprotiv, penzioneri sada nerviraju premijerku Anu Brnabić i preti im se kaznama samo zato što moraju kupovati hranu i lekove, odnosno – živeti.

Šta dalje?

„Složili smo se da je situacija s građanskom disciplinom zaista zabrinjavajuća“, kaže Brnabić. Zaista? A što misli kakav su primer građanima pružili ona i njene kolege iz vlasti nedeljama pre proglašenja vanrednog stanja? I kakav sada pružaju?

KORONA U POTEMKINOVOM SELU

Dakle, ovako: u Italiji su milioni ljudi u karantinu, po čitavom svetu otkazuju se javne i sportske manifestacije, predsednik Portugala Marselo Rebelo de Sousa je u dvonedeljnoj samoizolaciji kako bi primerom doprineo preduzimanju preventivnih mera, a Aleksandar Vučić kaže de će pristati da ga testiraju na korona virus samo ako N1 reprizira dokumentarni film „Vladalac“. To što je govorio na zasedanju Američko-izraelskog komiteta za javne poslove kome su prisustvovale i dve zaražene osobe, njega očito ni na šta ne obavezuje. Naprotiv – duri se poput razmaženog derišta.

Aktuelni predsednik i Prvi Paničar (PP) Srbije za vreme poplava 2014. ovim postavlja novi lični rekord u neodgovornosti i bahatosti. Umesto da vlastitim primerom doprinese prevenciji kao ključnom elementu u borbi protiv korone, on dezavuira sve što je po tom pitanju preduzeto u zemlji. Ima li ičeg što je više u suprotnosti sa predizbornim sloganom Srpske napredne stranke „Za našu decu“? Kratko i jasno – nema.

Kao i u svemu, Vučića će slediti glavešine iz njegove stranačke mašinerije uz zdušno podvriskivanje režimskih medija. Svi oni zajedno proglašavaće za širitelja panike i stranog plaćenika svakoga ko ukazuje na opasnost od korone i traži da se i u Srbiji preduzmu mere slične onim Evropskoj uniji i drugim razvijenim zemljama. Ako se tamo sa neuporedivo boljim sistemom zdravstva od našeg rešenja traže u prevenciji, šta li tek nama preostaje? Svaki građanin koji je potražio pomoć lekara u nekoj od domaćih bolnica zna kako stvari stoje – ovde nema dovoljno hirurških maski, a kamo li respiratora…

Suočavanje sa realnošću oduvek je problem za aktuelni režim: to em ruši propagandna Potemkinova sela poput kula od karata, em u prvi plan gura struku. Može li se u Srbiji zamisliti da umesto Vučićevih monologa narod na televizijama sluša konkretne informacije, preporuke i uputstva zdravstvenih radnika; može li iko sebi predočiti situaciju u kojoj odluke donose visokokvalifikovani ljudi na bazi znanja i dugogodišnjeg iskustva, a ne jedan čovek pogleda stalno uperenog na tabelu sa političkim rejtingom? Teško, praktično nemoguće.

I upravo zato što je tako, umesto podizanja svesti javnosti o opasnosti od korona virusa i preduzimanju svih raspoloživih preventivnih mera, imamo razmaženo durenje, rakiju kao vakcinu i infantilnu sprdnju sa najvišeg mesta. Predizborni mitinzi i izlaznost na glasanje u Srbiji su, slično Iranu, očigledno važniji od zdravlja samih glasača.

Izvor: Vreme