K o s m o p o l i t i

Ako postoji tužnija i ružnija priča od priče o politici, to je ona o srpskoj inteligenciji, o SANU, o SPC. Vlast ko vlast, uvek će prvo gledati sebe i svoje interese, a za narod-šta pretekne. Mi smo mislili, ili se bar nadali, da između nas i nacionalne provalije, stoje institucije srpskog naroda, upravo one koje smo podizali o svom trošku i sa veliko ljubavlju, da bi nas, kao narod, vodile, štitile i sprečile nacionalnu, kulturnu i ekonomsku katastrofu. Poslednja decenija nas je naučila da smo sami i da nemamo, u funkciji naroda, ni jednu instituciju.

SANU reč nije rekla dvanaest godina, SPC je pustila da potonemo, a da ni jednom glas nije digla u odbranu naroda koji ju je čuvao i negovao hiljadu godina. Inteligencija se, u najvećoj meri, okrenula protiv svog naroda, dobivši najamnički karakter, odnosno prodajući se svakome ko ima vlast i novac. Srpski narod je sam, kao nikad u svojoj istoriji. Bilo je ratova, bilo je nesreća, bilo je okupatora, bilo je muka, ali je bar neko vodio računa o narodu.

Danas-niko. Crkva je, ma kao se danas izvlačila iz toga, nekada bila i verska, i nacionalna institucija. Ovih dana SPC gleda da se svede samo na versku instituciju, a kad joj se omakne da kaže nešto u vezi sa Kosovom, po tri dana demantuje i izvinjava se vlastima, optužujući novinare da je svađaju s Vladom. Siromaštvo Srba, njenih vernika, jad, otimačina imovine za dug za struju, pljačka narodne imovine, uopšte ne dotiču SPC. Kao da se sve to dešava nekom drugom narodu. Nikad bogatije vladike, nikad siromašniji narod.

Broj eparhija se, za dvadeset godina, utrostručio. Nije daleko dan kada će opštine postati eparhije i kad će na jednog vladiku dolaziti 5-6 sveštenika. Kad hoćeš da upropastiš neku instituciju, samo je omasovi i kljoknuće sama. Slično se dogodilo i sa SANU, koja je, negde 2004-te, u jednom danu primila 40 akademika. Danas je u Srbiji teže dobiti solidno plaćen posao, nego postati akademik. Veliki broj akademika (imamo ih bezmalo koliko i Francuska), obezbeđuje sigurnu propast ove institucije. Uostalom, nauka i umetnost su nam na nižim granama, nego kada je akademika bilo dva puta manje.

Srpska inteligencija je posebno gadna priča. Čak i u vreme komunizma, bilo je srpskih intelektualaca koji su, po cenu zatvora, kao Mihajlo Đurić, na primer, branili interese svog naroda. Danas takvih nema. Honorarčić, radno mestance, službeni putić, seminarčić, zavetrina u nekoj javnoj instituciji -to je sve što interesuje prosečnog srpskog intelektualca danas. Ono što je ostalo nacionalno orijentisano u njenom krilu, to kuka i zapeva nad nesrećom svog naroda, ali iz Kruga Dvojke, gledajući da ne podmeće grbaču previše.

U maloj Srbiji smo imali 1300 kaplara, što je bila barem polovina svega što je studiralo u našoj zemlji. Danas bismo nabrali, daj bože, stotinak i to među pedeset puta više studenata. Deca gledaju da svrše škole, izvade pasoš i nad narodnom nesrećom suze rolivaju sa bezbedne udaljenosti. Malo, malo, ša čujem da bi neko i podigao glas, ali se boji da ne izgubi posao. Drugi čeka kadrovski stan, ali čim se useli, baciće se na nacionalnu rabotu.

Treći će čim se vrati sa seminara u Baden-Badenu. Naša inteligencija uopšte ne oseća obavezu prema narodu koji je školovao, koji joj decenijama obezbeđuje udobniji život, nego sebi samom i koji je u njoj gledao nadu za sebe. Kako ko završi fakultet, pljucne na one ispod sebe i ogradi se od njih. Od Srbina, postane građanin, od građanina kosmopolita. Prema tome, sami smo, kao nikad. Sve što smo plaćali, negovali i u šta smo se uzdali, okrenulo se protiv nas. U vlast se Srbi nikad i ne uzdaju, više je tretiraju kao elementarnu nepogodu, pa i kad ih izneveri, ne kukaju mnogo. Znali su, otprilike, da će tako i biti. Ali, odrođavanju institucija se nisu nadali.

Još ne mogu da se pomire da im neće pomoći ni crkva, ni inteligencija, ni SANU. Na kraju, što pre shvatimo šta se dešava,što pre shvatimo da smo sami, pre ćemo tražiti alternative. Uzdanje u čuda, sve i da ih ima, nije ozbiljna tačka oslonca za jedan narod. Onaj deo inteligencije i onaj deo SANU i SPC, koji još nije zaklao vola za evropski hamburger, mora odmah da kaže šta misli i da se izjasni, bez obzira na posledice; ako to ne učini, neka se ne trsi, za neku godinu, kada se stvari promene, da je bio patriotski orijentisan, ali da je bio pod pritiskom većine.

Hrabrost je uvek individualni čin i ume, i te kako, da donese gadne posledice, ali ko se posledica boji, neka ne sedi na visokom položaju i neka se ne zove intelektualcem. Veći položaj, veća odgovornost. Ovde, pak, najveću odgovornost imaju oni koji nemaju ništa, a nikakvu oni koji imaju sve.

Izvor: Vaseljenska TV