Крај и политичка заоставштина Ангеле Меркел

Немачка канцеларка Ангела Меркел је одлучила да своју политичку каријеру приведе крају. То није била неочекивана одлука јер је већ неколико година њена политика део проблема, а не решења нагомиланих тешкоћа и у Немачкој и у Европској унији (ЕУ). Њен најављени одлазак још једном потврђује старо правило да се све политичке каријере завршавају неуспесима.

Меркел је била на челу своје партије, Хришћанско-демократске уније, пуних 18 година а на место канцелара је дошла 2005. године. То је било време тектонских промена у свету и она је успела да се наметне не само као неприкосновени лидер Немачке него и ЕУ. У њено време европска интеграција је уистину постала „немачка Европа“. Немачка је била политички најстабилнија европска земља. И сви у ЕУ су само чекали шта ће да каже Берлин.

ГУШЕЊЕ УНУТРАШЊЕ ДИНАМИКЕ

Али не гласају Европљани у Немачкој, него Немци, а они су постепено почели да окрећу леђа политици Ангеле Меркел. Кап која је прелила чашу политичке судбине Ангеле Меркел су били недавни регионални избори у Хесеу на којима њена партија јесте добила највише гласова, али 10 одсто мање него на претходним изборима. И она је, очигледно разочарана, одлучила да напусти политику како би покушала да спаси не само своју репутацију, него, можда и пре свега, своју партију.

Супротно у јавности формираном лику о успешном канцелару, политичка заоставштина Ангеле Меркел у стварности не изгледа баш охрабрујуће. Том заоставштином пре свега доминира погубан процес урушавања политике и политичког дијалога у Немачкој. Меркелова је од 2008. година успоставила праксу такозване велике коалиције према којој су на власти били и они који су победили и они коју су поражени на изборима. Њена Хришћанско-демократска унија је побеђивала, али недовољно, па је владе формирала са пораженим социјалдемократама.

Те Велике коалиције су угушиле унутрашњу политичку динамику у Немачкој јер су елиминисале политички дијалог, дискусије, као основу динамике политичког живота. Без дијалога и расправа нема ни политике. Договори иза затворених врата су немачку политичку елиту свакога дана све више удаљавали од реалности, расположења јавности и онога што стварно мучи обичног грађанина. У таквом амбијенту створен је огроман простор за појаву нових политичких покрета који су далеко ближи проблемима просечног, свакодневног Немца. Без политичког дијалога и дискусија створене су политичке рушевине на чијим темељима су ти нови покрети, без обзира шта медијски барони о њима мисле, постали незаобилазни политички фактори. Они су сада део свих регионалних парламената и (савезног) Бундестага.

Део тог – у основи поражавајућег – наслеђа је и пракса Ангеле Меркел да често мења ставове, мишљење о кључним питањима, па никада до краја није било сигурно шта је у ствари њена политика. Такође, увела је праксу преузимања туђих ставова и политичких програма које је онда представљала као своје. Она то следи све до самог краја. На пример минулих година је инсистирала да се уведе правило да лидер најјаче партије, победнице на изборима, обавезно буде и немачки канцелар што је, иначе, и пре ње била доминантна пракса у Немачкој, мада то нигде није записано. Сада кад одлази са места лидера Хришћанско-демократске уније она каже супротно, да лидер партије не мора обавезно да буде и канцелар, па тако Меркел намерава да остане на канцеларском положају до наредних избора.

Насупрот политичком животу, у ери Ангеле Меркел немачка привреда је била стабилна и остала је најјача економија Европе. Немачка даје 30 одсто индустријске производње целе ЕУ. Велико је, међутим, питање колико дуго ће то бити тако, јер Немачка има озбиљне проблеме са својим банкама. Немачке банке, пре свих највећа Дојче банка, препуне су токсичних папира, берзанских деривата. У светлу надолазеће финансијске кризе Запада неизвесно је шта ће са њима бити. Уз то, Немачка је годинама бесомучно кредитирала друге европске земље како би оне куповале немачке производе и тако одржавале немачку економију. Али сада се огроман део тих кредита не враћа и вероватно никада неће бити ни враћени, па ће крајњу цену платити сами Немци, којима је то изгледа сада јасно.

На међународном плану Меркел није правила изненађења. Верно је, као и сви пре ње, следила америчку политику, и у Немачкој и у ЕУ, и на неки начин била ефикасни подизвођач америчких радова, лидер западне политике на светској сцени.

УЛАЗАК У ФАЗУ ПОЛИТИЧКЕ НЕСТАБИЛНОСТИ

У политичким круговима се верује да се одласком Ангеле Меркел завршава једна епоха и да долази неко ново, другачије време. Сигурно је да се завршава Меркелина епоха, али да ли ће то у Немачкој значити и нову политичку еру? За сада је то крајње неизвесно, јер све су прилике да се политичка Немачка, и без Меркелине доминације, неће битније мењати. Али Немачка, ипак, улази у озбиљну фазу политичке нестабилности чије би последице могле бити заиста значајне.

Прво, нејасно да ли ће Социјалдемократска партија остати у владајућој коалицији са Хришћанско-демократском унијом. Верује се да би социјалдемократе могле због сопствене будућности да напусте каолицију и тако покушају да спасу оно мало што је остало од њихове репутације, јер су у серији недавних локалних избора претрпели велико понижење. Затим неисвесно је до које мере ће нови лидер Хришћанско-демократске уније, који ће бити изабран у децембру, пристати да Ангела Меркел и даље буде канцелар. То би могло да значи ипак нове, ванредне изборе који би могли бити чак неизвеснији од неизвесности која сада траје.

Међутим, готово је сигурно да неких великих промена у немачкој политичкој позицији неће бити ни после тих ванредних избора, ко год буде на власти. Уколико се и оствари Ангелин план да остане канцелар до редовних избора који се одржавају 2021. године, онда ће проблеми бити још већи, јер би то био први пут да Немачка има шефа владе који нема легитимитет. Простор политичког маневра Немачке је доста мали, а било какав искорак, ако би се неким случајем и десио, био би раван револуцији за шта, барем у овом времену, Берлин нема капацитет. И то не само због дубоких веза са Америком које су на неки начин окупационе везе, него и због унутрашњег политичког расула у коме нема снаге за битније промене. Раст нових политичких партија као што је Алтернатива за Немачку још увек није довољан, али је озбиљно упозорење до које мере је доста велики број Немаца незадовољан.

Ни у спољној политици не би требало очекивати промене, мада ће званични Берлин имати све мање времена за спољну политику. Њена спољна политика ће и даље бити пре свега везана за ЕУ и то у форми америчког геополитичког инструмента, с тим што утицај Немачке неће бити ни близу онога који је до сада био. У том светлу Берлин ће се све више ослањати на Француску као стратешког партнера у ЕУ што, међутим, неће бити баш од велике помоћи. Не само зато што званични Париз има лидерске а не сарадничке амбиције у ЕУ, него и због чињенице да је Француска у буктећим унутрашњим проблемима и да њен председник Макрон нема довољан легитимитет у сопственој земљи. Макронова Француска нема лидерски капацитет. Такав амбијент ће битно утицати на унутрашње слабљење европске интеграције као платформе немачког утицаја у свету. Немачкој, дакле, предстоји дуг период нестабилности и кризе, што ће имати велике последице и за целу Европу.

У том делу посебно је занимљив развој у балканским земљама. Верује се да је Ангела Меркел „политичка мајка“ балканских лидера, тачније оних који воде земље настале у бившој Југославији. Сви ти лидери су гледали ка Меркелиној Немачкој и од ње тражили „ферман“.  Они ће, нема сумње,  и даље гледати ка Немачкој, али разлика је што „политичке мајке“ тамо више неће бити.

Те политичке рушевине и у Немачкој и у ЕУ су стварна заоставштина Ангеле Меркел.

Извор: Нови Стандард