Крај Европе какву познајемо

Резултати тек одржаних избора за Европски парламент, законодавно тело Европске уније (ЕУ), ипак нису изненађење јер су само потврдили расположење великог броја житеља земаља чланица Уније, који су већ годинама незадовољни начином рада и политиком европске интеграције. Резултати би били још неповољнији за такозване проевропске странке да чудни и веома компликовани пропорционални изборни систем није ишао на руку традиционалним већ етаблираним партијама. Избори су били изненађење само за отуђену и самоизоловану политичку елиту ЕУ, која је одавно изгубила везу са европском реалношћу и људима који живе у њиховим земљама, а које они формално представљају. За бриселску бирократију и успаване националне политичке елите резултати избора и јесу били прави шок. Није само реч о томе да су у две од три кључне земље ЕУ – Великој Британији и Француској – на изборима победиле евроскептичне партије него и да су у другим земљама, као што су Данска, Шпанија, Аустрија, Португалија, па чак и у Италији добиле велики број гласова, док је у Грчкој таква партија и победила. И то је за Брисел забрињавајуће велики број земаља. Шта ће резултати избора за Европски парламент стварно значити и какве ће промене донети? У самом Европском парламенту неке озбиљније промене нису вероватне, и извесно је да ће се бирократски посао наставити као и до сада. Јер такозване проевропске партије, које су доминирале тим парламентом, и сада, после ових избора, имају комотну већину, евроскептицима је припала само трећина посланичких места. Иако ту парламентарну већину чине партије различитих политичких праваца, од левице до десног центра и конзервативаца, оне се, као што се то већ толико пута видело, лако договоре око заједничког „непријатеља“, и зато су у самом раду Европског парламента неке промене мало вероватне. За сада.   НИ ПРОПАГАНДА ВИШЕ НЕ ПОМАЖЕ Озбиљне промене ће се, међутим, десити у националним политикама, у унутрашњој политици земаља у којима су евроскептици победили или освојили довољно велики број гласова. У тим земљама је већ зазвонило звоно узбуне и традиционалне партије ће једноставно бити присиљене на промене политике према ЕУ или ће изгубити власт. Није више могуће игнорисати незадовољство довољно великог броја грађана начином рада и организације Европске уније и посебно влашћу Брисела над још увек националним државама. То је простор суштинских промена. А те промене ће онда донети и другачији рад и унутар Европског парламента јер ће из њихових држава посланицима долазити другачије инструкције. Инстинкт сваке власти је да води рачуна о својој судбини и ономе шта ту власт чека код куће. Утолико пре што је моментум, талас незадовољства Европском унијом сада тешко зауставити, па се шири страх од успеха евроскептичних партија и на домаћим изборима. Та нужност у унутрашњој политици ће, готово је сигурно, донети и највеће промене. Донеће, већ је и донела, неодложну потребу да се у Европи формира неки другачији облик интеграције. Одавно је већ свима у Европи јасно да ЕУ оваква каква је сада, а таква је уствари од самог почетка и била, не функционише, да је постала и политички и социјално и економски деструктивна. Она је постала и претња самим основама европске цивилизације, историјским достигнућима европских друштава. Ови избори су зато истовремено и почетак једне другачије интеграције у Европи и то је у основи њихов историјски значај. Не помаже више пропаганда о ЕУ као „крају историје“, као нечему што је заувек дато. Мит о ЕУ као стању благостања и непогрешивости је, барем у њеним кључним државама, одавно разбијен, и ови избори су само подсећање, али и упозорење, да тог мита више нема. Као и увек у животу и историји, промене могу донети само велики и моћни, па је зато и најзанимљивије и најважније то што се десило у Великој Британији и Француској. У Великој Британији је додуше одувек постајала извесна доза скептичности према ЕУ, али се пословна и политичка елита ипак упорно држи Брисела. До сада је неколико пута обећаван па одлаган и референдум о британској судбини у ЕУ, а најновије обећање је да ће се такво изјашњавање одржати 2017. године. Унутар сада владајућих конзервативаца постоји јака евроскептична струја, па се стиче и утисак да су и сами конзервативци на неки начин подгрејавали скептичну атмосферу, која је довела до победе Партије за независност Уједињеног Краљевства. Као да су желели да неко други уради посао за њих, а често се може чути да је УКИП уствари сада једина права Конзервативна партија. Ако би тај утисак и био тачан, то не би било довољно објашњење за победу УКИП. Победа је добијена критикама и разоткривањем политике ЕУ, које већ годинама веома вешто и храбро јавности преноси лидер те партије Најџел Фараж, а што, како су показали избори, мисли и највећи број гласача у Британији. О дубини уверења Британаца сведочи и то што је УКИП победио упркос невероватној и понекад неукусној медијској кампањи која је вођена пре свега против партијског лидера Фаража. Шта све није писано о Фаражу, од тога да нема један тестис, који му отклоњен када је боловао од рака тестиса, а, упозоравали су, да ни Хитлер није имао један тестис, па све до тога да му је жена Немица, и на крају да је расиста.   НЕИЗБЕЖНОСТ СЕ ЗАВРШИЛА Ништа није помогло јер једноставно међу грађанима Британије је сазрело уверење да ЕУ оваква каква јесте више не функционише и да је постала проблем, а не решење. Избори су били необорива потврда тог расположења и све партије у Британији ће једноставно бити приморане да мењају своју европску политику јер већ идуће године су британски парламентарни избори, а на њима гласају исти људи који су гласали и на европским изборима. Врло је вероватно да ће обећани референдум о ЕУ бити знатно раније. Далеко је ипак важније оно што се десило у Француској. Француска је земља која се уз Немачку сматра срцем ЕУ, а победио је Национални фронт, партија која верује да је Европска унија велика грешка и још већа штета. У трећој кључној земљи ЕУ Немачкој победила је владајућа Хришћанско-демократска унија канцеларке Ангеле Меркел, али се не сме заборавити да у тој партији постоји јака евроскептична струја. Уз то, у Немачкој су значајан број гласова добиле и партије које нису склоне постојећој ЕУ, па би се у широј слици могло рећи да евроскептицизам и у тој земљи јача. У целини дакле, у све три кључне земље ЕУ незадовољство постојећом европском интеграцијом има јаку основу. У светлу актуелних међународних околности посебно је занимљиво да су на европским изборима у Француској и Великој Британији победиле партије које су поводом кризе у Украјини јавно подржале политику Русије и њеног председника Владимира Путина. Због тога је данима трајала медијска харанга против тих партије, али ништа није помогло. Њихова победа би се могла видети и као подршка великог дела јавности таквим њиховим ставовима. Уз то, ако се зна да је и званична немачка политика према Русији другачија од америчке и западних влада, онда је јасно да у три кључне земље Европе актуелна антируска позиција Запада нема подршку већине грађана. То је изузетно важна занимљивост европских избора. У сваком случају предстоји време великих промена не само у ЕУ него и у кључним земљама Европе јер евроскептичне партије које су победиле су пре свега домаће, националне странке, и оне су слика домаћег, а не некаквог европског амбијента. Судбина ЕУ је наједном постала изузетно важан унутрашњи, домаћи политички проблем, што сведочи о стварној проблематичности те европске интеграције. Политичке партије које су донедавно имале статус партија протеста сада преко проблема ЕУ постају незаобилазан фактор домаће, а не само неке удаљене европске политичке сцене. Судбина ЕУ је постала домаће а не „европско“ политичко питање. А каква би та судбина могла да буде, наговестио је лидер УКИП Најџел Фараж речима после изборне победе да је „до сада европска интеграција увек изгедала као да је неизбежна“ а сада се та „неизбежност завршила овим изборима“. То је темељна промена политичке сцене Европе.

Извор: Нови Стандард