Крај мита о ЕУ као чувару мира

Један од најомиљенијих митова бранилаца неуспелог пројекта Европске уније је онај о очувању мира у Европи. Наводно, ЕУ је обезбедила мир и спречила нови рат у Европи, и, према томе, да нема Европске уније, у Европи би букнуо рат. У тај мит често верују чак и они који су генерално озбиљни критичари пројекта европске интеграције. Мит је, међутим, лажан и део је савремене „историјске неписмености“. Мир међу земљама Европе протеклих деценија није обезбеђивала Европска унија, већ пре свега страх од Совјетског Савеза и НАТО савез као генератор и чувар тог страха, што се сада покушава оживети генерисањем непријатељства према Русији. Све друго су обмане и лажи неспособних политичара и професионалних евроунијата.

Мир о неупитности и недодирљивости „европског пројекта“ је устоличен од самог почетка западноевропске интеграције и служио је као доста ефикасно средство ућуткивања свих оних који су мислили другачије од званичне верзије. Коришћен је универзално од унификације економије, бесомучног задуживања до бесмислене штедње и рушења социјалног модела, па до освајачких похода званих проширење на земље Источне Европе. А најчешће је коришћен када интеграција улази у кризу и када нема одговора на питања кризе а често ни разумних аргумената зашто је ЕУ, оваква каква је, уопште потребна. Тако је ових дана, када се нагомилавају проблеми ЕУ а нико нема ваљан одговор или реалну идеју где би тај одговор мога да буде.

Најновији корисник тог мита је председник владе Велике Британије Дејвид Камерон, који је суочен са скорим референдумом о судбини Краљевства у ЕУ. Истраживања показују да су заговорници изласка Британије из ЕУ за нијансу у предности, па је паника премијера Камерона, који заговара останак у интеграцији, све очигледнија. У недостатку ваљаних аргумената, Камерон и његови европски саборци су, као у очају, кренули у плашење народа, у политику страха, служећи се обманама и често отвореним лажима. Камерон је тако посегао за старим митом ЕУ о рату и миру и јавно рекао да Британија, ако њени грађани одлуче да напусте ЕУ, доводи Европу у ризик да избије рат и догоди се геноцид. Он је, као доказ за своја упозорења, навео ратове у бившој Југославији.

ОНИ НЕ СПАСАВАЈУ ЕУ, ВЕЋ СВОЈУ БЕЗИДЕЈНОСТ

Није, наравно, Камерон усамљен у таквом приступу ЕУ, врло често се исти текст о рату и миру чује и од других лидера земаља европске интеграције. Они, као и Камерон, не плаше народ само новим ратом у Европи него и сеју страх да њихове земље без ЕУ не могу да преживе, да једноставно неће постојати. Као да те земље нису постојале стотинама година и пре ЕУ. Никада нико у Европи од времена Велике економске кризе и немачког нацизма није толико вређао интелигенцију сопствених народа и понижавао сопствене земље као што то чине ововремени лидери како би спасавали пројекат, који је већ у колапсу. Уствари, они не спасавају пројекат ЕУ, јер њему оваквом какав је нема спаса, него покушавају да спасу себе, да прикрију сопствене политичке празнине и безидејност. ЕУ је постала и универазално покриће за бедне националне политичке елите и њихову политичку неспособност.

Савремени политички лидери земаља ЕУ јесу личности ниског профила и сумњивог људског материјала, али ипак нису баш сви истог кова, мада се сви понашају по истом моделу, по истом рецепту. Као да има нека невидљива сила под чијом контролом су европски лидери. Многима међу тим лидерима јасно је у каквом је стању ЕУ и куда води њено насилно одржавање у животу, али јавно, као и сам британски премијер Камерон, се свим дозвољеним и недозвољеним средствима боре за опстанак Европске уније, без обзира на цену коју плаћају њихове земље. Та невидљива сила и није баш толико невидљива колико је сложена, компликована. Изузев Америке, чија администрација јавно саопштава да јој је интерес да ЕУ постоји, каква-таква, друге чланице те компликоване пирамиде се скривају, али се ненамерно саме откривају. На пример, против изласка Британије из ЕУ, а претходно и Грчке и неких других земаља које о томе размишљају, су пре свега велике европске, махом немачке, и америчке банке, па онда још веће међународне корпорације, које су у исто време најприсутнији лобистички центри у Бриселу. У недавној анализи Међународног монетарног фонда открива се да је 95 одсто помоћи ЕУ Грчкој завршило у великим америчким и европским банкама, а не у тој земљи. Све то опслужује невероватно широка мрежа такозваних невладиних организација, „научних“ института и хуманитарних покрета.

ЊИХОВ ПРОБЛЕМ ЈЕ НЕМАЧКА

Типичан пример те мреже је бивши британски шеф дипломатије Дејвид Милибанд. Он је био уводничар у недавни „претећи ратни“ ЕУ говор премијера Камерона. Милибанд је лабуриста, човек из друге партије, бивши Блеров министар спољних послова и за ту прилику је специјално дошао из Њујорка. Тај човек је сада директор међународне хуманитарне организације Rescue, која се бави збрињавањем избеглица. Милибанд је, наравно, позвао Британију да остане у ЕУ, а под ауторитетом бившег шефа Форин офиса. Оно што јавности није речено је да Милибанд као директор хуманитарне организације седи у Њујорку и има годишњу плату од 420.000 фунти (око 500.000 евра), и ту му плату даје Европска унија кроз донације његовој хуманитарној организацији. ЕУ је одавно постала велики посао, а још већи сада, када је треба одржати у животу по било коју цену. И, што је апсурдно, све то плаћају грађани земаља ЕУ, сами људи плаћају оне који их обмањују. Платиш да би те неко лагао. ЕУ, оваква каква је сада, а таква је већ дуго, је уствари затровала политички живот Европе и свела га на пуке лажи и манипулације. Та декаденција савременог Запада води само ка путу без повратка.

Као и увек у људском понашању, свака лаж и манипулација истовремено разоткривају и стварност, оно што се жели прикрити. Тако и мит о ЕУ као чувару мира и брани рату, и учестале изјаве европских лидера разоткривају да у Европи, ипак, постоји страх од рата. Али ко би ратовао, ко би се против кога тукао? Како се год анализирају потенцијалне околности за неки нови европски рат, све се некако после сваке анализе своди на Немачку и око ње. Суштина проблема је иста као и пре много деценија – како обуздати и држати под контролом Немачку и њену економску моћ. И поново су, на другој страни, Француска и Велика Британија. Како, наиме, обезбедити европски па онда и светски статус тим двема посрнулим силама, које више ни по чему не заслужују статус који још увек имају и који и даље желе. Статус доноси новац и то је основа њихове амбиције. НАТО није довољан за такве амбиције и једино преостаје ЕУ, која се у великој мери показала као ефикасно средство тих француско-британских жеља. То је тако било од првог дана европске интеграције, када је 1957. године формирана Европска економска заједница (ЕЕЗ). Да би изградили такав инструментариј и да би га касније одржавали, сада као ЕУ, Француска а потом и Британија су прихватале многе услове Немачке, па је временом сасвим природно европска интеграција постајала „немачка Европа“, али механизам контроле је ипак успостављен и незаслужени статус Париза и Лондона је очуван.

Изнад свега тога је амерички интерес контроле не само Немачке него и целе Европе. Контрола као и статус доноси новац. Нема ту политике, све је то један велики „бизнис“. И Америка много улаже у одржавање привида статуса Француске и Британије наспрам Немачке и истовремено одржава уверење Немаца да су они кључни амерички савезник у Европи. Могућности америчке контроле су повећане када се ЕУ проширила и на Источну Европу, на земље у којима, пре свих у Пољској, доминира осећање дуга према Америци, а не Европи. Кључни проблем ће да настане када Немачка не буде више желела да буде под том врстом контроле. И тај тренутак историје није тако далеко, јер масовни протести у Немачкој траже пре свега Немачку. Актуелна тема су избеглице, али у основи то је борба за Немачку, Данас избеглице и муслимани, а сутра Американци и остали.

За све то је зато, за Британију, Француску и Америку, неопходно да постоји ЕУ. Кључно је, међутим, питање да ли ЕУ има капацитет да и даље постоји на тим основама и самим тим да обезбеди сопствени опстанак. ЕУ нема те капацитете, и она није успела. ЕУ је постала деструктивна интеграција, која гуши своје чланице, како мале тако и велике, она, таква каква јесте, са својим институционалним решењима и амбицијом да све земље и сви људи личе једни на друге, разара Европу као цивилизацију, као друштвени идентитет. Европа мора да пронађе неки нови облик интеграције који неће спутавати њен људски потенцијал, а, ако то не успе, онда би се могло десити да ЕУ заиста доведе до рата, а не да га спречава, како то поручује бриселска митологија.

Извор: Нови Стандард