Kraj mita o EU kao čuvaru mira

Jedan od najomiljenijih mitova branilaca neuspelog projekta Evropske unije je onaj o očuvanju mira u Evropi. Navodno, EU je obezbedila mir i sprečila novi rat u Evropi, i, prema tome, da nema Evropske unije, u Evropi bi buknuo rat. U taj mit često veruju čak i oni koji su generalno ozbiljni kritičari projekta evropske integracije. Mit je, međutim, lažan i deo je savremene „istorijske nepismenosti“. Mir među zemljama Evrope proteklih decenija nije obezbeđivala Evropska unija, već pre svega strah od Sovjetskog Saveza i NATO savez kao generator i čuvar tog straha, što se sada pokušava oživeti generisanjem neprijateljstva prema Rusiji. Sve drugo su obmane i laži nesposobnih političara i profesionalnih evrounijata.

Mir o neupitnosti i nedodirljivosti „evropskog projekta“ je ustoličen od samog početka zapadnoevropske integracije i služio je kao dosta efikasno sredstvo ućutkivanja svih onih koji su mislili drugačije od zvanične verzije. Korišćen je univerzalno od unifikacije ekonomije, besomučnog zaduživanja do besmislene štednje i rušenja socijalnog modela, pa do osvajačkih pohoda zvanih proširenje na zemlje Istočne Evrope. A najčešće je korišćen kada integracija ulazi u krizu i kada nema odgovora na pitanja krize a često ni razumnih argumenata zašto je EU, ovakva kakva je, uopšte potrebna. Tako je ovih dana, kada se nagomilavaju problemi EU a niko nema valjan odgovor ili realnu ideju gde bi taj odgovor moga da bude.

Najnoviji korisnik tog mita je predsednik vlade Velike Britanije Dejvid Kameron, koji je suočen sa skorim referendumom o sudbini Kraljevstva u EU. Istraživanja pokazuju da su zagovornici izlaska Britanije iz EU za nijansu u prednosti, pa je panika premijera Kamerona, koji zagovara ostanak u integraciji, sve očiglednija. U nedostatku valjanih argumenata, Kameron i njegovi evropski saborci su, kao u očaju, krenuli u plašenje naroda, u politiku straha, služeći se obmanama i često otvorenim lažima. Kameron je tako posegao za starim mitom EU o ratu i miru i javno rekao da Britanija, ako njeni građani odluče da napuste EU, dovodi Evropu u rizik da izbije rat i dogodi se genocid. On je, kao dokaz za svoja upozorenja, naveo ratove u bivšoj Jugoslaviji.

ONI NE SPASAVAJU EU, VEĆ SVOJU BEZIDEJNOST

Nije, naravno, Kameron usamljen u takvom pristupu EU, vrlo često se isti tekst o ratu i miru čuje i od drugih lidera zemalja evropske integracije. Oni, kao i Kameron, ne plaše narod samo novim ratom u Evropi nego i seju strah da njihove zemlje bez EU ne mogu da prežive, da jednostavno neće postojati. Kao da te zemlje nisu postojale stotinama godina i pre EU. Nikada niko u Evropi od vremena Velike ekonomske krize i nemačkog nacizma nije toliko vređao inteligenciju sopstvenih naroda i ponižavao sopstvene zemlje kao što to čine ovovremeni lideri kako bi spasavali projekat, koji je već u kolapsu. Ustvari, oni ne spasavaju projekat EU, jer njemu ovakvom kakav je nema spasa, nego pokušavaju da spasu sebe, da prikriju sopstvene političke praznine i bezidejnost. EU je postala i univerazalno pokriće za bedne nacionalne političke elite i njihovu političku nesposobnost.

Savremeni politički lideri zemalja EU jesu ličnosti niskog profila i sumnjivog ljudskog materijala, ali ipak nisu baš svi istog kova, mada se svi ponašaju po istom modelu, po istom receptu. Kao da ima neka nevidljiva sila pod čijom kontrolom su evropski lideri. Mnogima među tim liderima jasno je u kakvom je stanju EU i kuda vodi njeno nasilno održavanje u životu, ali javno, kao i sam britanski premijer Kameron, se svim dozvoljenim i nedozvoljenim sredstvima bore za opstanak Evropske unije, bez obzira na cenu koju plaćaju njihove zemlje. Ta nevidljiva sila i nije baš toliko nevidljiva koliko je složena, komplikovana. Izuzev Amerike, čija administracija javno saopštava da joj je interes da EU postoji, kakva-takva, druge članice te komplikovane piramide se skrivaju, ali se nenamerno same otkrivaju. Na primer, protiv izlaska Britanije iz EU, a prethodno i Grčke i nekih drugih zemalja koje o tome razmišljaju, su pre svega velike evropske, mahom nemačke, i američke banke, pa onda još veće međunarodne korporacije, koje su u isto vreme najprisutniji lobistički centri u Briselu. U nedavnoj analizi Međunarodnog monetarnog fonda otkriva se da je 95 odsto pomoći EU Grčkoj završilo u velikim američkim i evropskim bankama, a ne u toj zemlji. Sve to opslužuje neverovatno široka mreža takozvanih nevladinih organizacija, „naučnih“ instituta i humanitarnih pokreta.

NJIHOV PROBLEM JE NEMAČKA

Tipičan primer te mreže je bivši britanski šef diplomatije Dejvid Miliband. On je bio uvodničar u nedavni „preteći ratni“ EU govor premijera Kamerona. Miliband je laburista, čovek iz druge partije, bivši Blerov ministar spoljnih poslova i za tu priliku je specijalno došao iz Njujorka. Taj čovek je sada direktor međunarodne humanitarne organizacije Rescue, koja se bavi zbrinjavanjem izbeglica. Miliband je, naravno, pozvao Britaniju da ostane u EU, a pod autoritetom bivšeg šefa Forin ofisa. Ono što javnosti nije rečeno je da Miliband kao direktor humanitarne organizacije sedi u Njujorku i ima godišnju platu od 420.000 funti (oko 500.000 evra), i tu mu platu daje Evropska unija kroz donacije njegovoj humanitarnoj organizaciji. EU je odavno postala veliki posao, a još veći sada, kada je treba održati u životu po bilo koju cenu. I, što je apsurdno, sve to plaćaju građani zemalja EU, sami ljudi plaćaju one koji ih obmanjuju. Platiš da bi te neko lagao. EU, ovakva kakva je sada, a takva je već dugo, je ustvari zatrovala politički život Evrope i svela ga na puke laži i manipulacije. Ta dekadencija savremenog Zapada vodi samo ka putu bez povratka.

Kao i uvek u ljudskom ponašanju, svaka laž i manipulacija istovremeno razotkrivaju i stvarnost, ono što se želi prikriti. Tako i mit o EU kao čuvaru mira i brani ratu, i učestale izjave evropskih lidera razotkrivaju da u Evropi, ipak, postoji strah od rata. Ali ko bi ratovao, ko bi se protiv koga tukao? Kako se god analiziraju potencijalne okolnosti za neki novi evropski rat, sve se nekako posle svake analize svodi na Nemačku i oko nje. Suština problema je ista kao i pre mnogo decenija – kako obuzdati i držati pod kontrolom Nemačku i njenu ekonomsku moć. I ponovo su, na drugoj strani, Francuska i Velika Britanija. Kako, naime, obezbediti evropski pa onda i svetski status tim dvema posrnulim silama, koje više ni po čemu ne zaslužuju status koji još uvek imaju i koji i dalje žele. Status donosi novac i to je osnova njihove ambicije. NATO nije dovoljan za takve ambicije i jedino preostaje EU, koja se u velikoj meri pokazala kao efikasno sredstvo tih francusko-britanskih želja. To je tako bilo od prvog dana evropske integracije, kada je 1957. godine formirana Evropska ekonomska zajednica (EEZ). Da bi izgradili takav instrumentarij i da bi ga kasnije održavali, sada kao EU, Francuska a potom i Britanija su prihvatale mnoge uslove Nemačke, pa je vremenom sasvim prirodno evropska integracija postajala „nemačka Evropa“, ali mehanizam kontrole je ipak uspostavljen i nezasluženi status Pariza i Londona je očuvan.

Iznad svega toga je američki interes kontrole ne samo Nemačke nego i cele Evrope. Kontrola kao i status donosi novac. Nema tu politike, sve je to jedan veliki „biznis“. I Amerika mnogo ulaže u održavanje privida statusa Francuske i Britanije naspram Nemačke i istovremeno održava uverenje Nemaca da su oni ključni američki saveznik u Evropi. Mogućnosti američke kontrole su povećane kada se EU proširila i na Istočnu Evropu, na zemlje u kojima, pre svih u Poljskoj, dominira osećanje duga prema Americi, a ne Evropi. Ključni problem će da nastane kada Nemačka ne bude više želela da bude pod tom vrstom kontrole. I taj trenutak istorije nije tako daleko, jer masovni protesti u Nemačkoj traže pre svega Nemačku. Aktuelna tema su izbeglice, ali u osnovi to je borba za Nemačku, Danas izbeglice i muslimani, a sutra Amerikanci i ostali.

Za sve to je zato, za Britaniju, Francusku i Ameriku, neophodno da postoji EU. Ključno je, međutim, pitanje da li EU ima kapacitet da i dalje postoji na tim osnovama i samim tim da obezbedi sopstveni opstanak. EU nema te kapacitete, i ona nije uspela. EU je postala destruktivna integracija, koja guši svoje članice, kako male tako i velike, ona, takva kakva jeste, sa svojim institucionalnim rešenjima i ambicijom da sve zemlje i svi ljudi liče jedni na druge, razara Evropu kao civilizaciju, kao društveni identitet. Evropa mora da pronađe neki novi oblik integracije koji neće sputavati njen ljudski potencijal, a, ako to ne uspe, onda bi se moglo desiti da EU zaista dovede do rata, a ne da ga sprečava, kako to poručuje briselska mitologija.

Izvor: Novi Standard