Крај украјинског пројекта

Пројекат Украјина је завршен. Путин је напустио самит Групе двадесеторице (Г20), не сачекавши завршетак програма. Јасно нам је да руски председник има право да се по доласку у Москву наспава, тим више што „у понедељак мора на посао“. Сасвим је могуће и да у авиону, којим треба „да лети осам сати до нашег Далеког Истока и одатле онда још осам сати до Москве“ Путин не може да заспи.

При томе свему сигурно је да у авиону руководиоца супердржаве постоји спаваћа соба – јер таква опција постоји чак и код обичних бизнис-џетова из друге руке. За људе који знатни део живота проводе летећи авионима (често и по више сати) и који одједном прескоче и по неколико временских зона, то није извољевање него је потреба. Не можемо, међутим, да замислимо да МИП и председничка служба протокола нису председника на време обавестили о програму.

Имајући то све у виду можемо бити сигурни да је Путин је сигурно веома добро знао кад се самит завршава. У таквим случајевима ред је да се остане до краја програма. Замислимо само како би то било да се до маћини припремају, планирају, усаглашавају разне мере а да се гости једноставно покупе и оду како коме падне на памет. Тим пре што се и вечере и културни програми такође користе за преговоре.

Из тога свега поизилази да је руски председник демонстративно напустио самит, не потрудивши се чак ни да своје поступке на барем најосновнији начин објасни. Могло се, на крају крајева, рећи да се председник не осећа добро. Објаснити, међутим, поступак тиме да жели да се наспава после шеснаесточасовног лета – то је за Аустралијанце увредљив изговор, при чему је увреда нанета демонстративно.

Чиме је била изазвана таква реакција Владимира Владимировича? Чак и да се аустралијски премијер није целу недељу дана упињао да најави своју намеру да строго преслиша Путина о малезијском „Боингу“ и чак да прес-служба канадског премијера није засипала медија његовим „претећим“ захтевима (Русији) да се повуче из Украјине и чак да руска медија нису, управо баш у време самита, на чудесан начин „добила“ фотографију авиона ловца како обара „Боинг“ било би потпуно разумљиво да је главна тема руског председника и руководилаца Запада требало да буде криза у Украјини.

У свему томе Русију, међутим, интересује једино позиција САД. Остатак Запада за сад се и креће и дише само у режиму који му одређује Вашингтон. Судећи по расту експлозивне социјалне енергије у ЕУ, која се стрмоглаво дестабилизује, то неће још дуго трајати, али за сада то јесте тако. Будући да САД Украјини не дају ни пара ни оружја и да јој чак не дозвољавају ни да покуша да смири ситуацију у земљи тиме што би се сва власт усредсредила у једним рукама (прво нису Јацењјуку дали да буде изабран за председника а онда нису Порошенку дозволили да добије већину у Украјинској скупштини да би могао да именује свога премијера), већ је неколико месеци јасно да је Кијев отписан из свих комбинација.

Другим речима, с Вашингтоном је могла бити разматрана ситуација „после Украјине“ као и проблеми солидарног финансирања успостављања привреде и разоружавања нацистичких банди. Шта је ту Русија могла да предложи? Путин противнику увек даје могућност да се повуче а да при тиме сачува образ. Обзиром на то, руски предлози сигурно су били у оквиру Путинових фебруарско-мартовских теза да Украјину треба сачувати у виду државе али која ће бити преуређена на федеративним (а касније – и конфедеративним) основама. При томе ће Русија и Запад заједно гарантовати њену потпуну неутралност, права руског становништва биће заштићена путем промена устава, с тим што ће и службено бити призната равноправност двају језика.

Проблем Крима решио би се путем преуређивања украјинске државе, која ће надаље постојати без њега. Русија и Запад би солидарно понеле терет поновног успостављања украјинске привреде, укључујући и отписивање ненаплативих потраживања, отварања својих тржишта за украјинску робу, снижење цена на критичну увозну робу, укључујући и енергенте а такође и обезбеђење финансијске помоћи – непосредно или у облику повољних кредита. Јасно је да би ово уствари био само један мекани начин превођења Украјине у руску сферу утицаја али би и САД и ЕУ сачувале образ, јер би могле да кажу да им је пошло за руком да „спасу“ украјинску државу од десуверенизације, као и да је „потврђен“ неутрални статус Украјине.

Пошто је, међутим, Путин демонстративно напустио самит пре и него што се завршио, можемо већ са сигурношћу рећи да су САД предлог компромиса око Украјине одбациле.

Ово значи да ће у најближе време, евентуално за коју недељу, почети тотални рат по свим областима ове државе која нестаје. Овај рат водиће се у две фазе. Јасно је да устаници нису тек тако протеклих месеци овог кобајаги примирја по доњецким степама тражили и налазили тешку оклопну технику и примали и обучавали хиљаде добровољаца, укључујући и оне који имају специфична знања и искуство која им омогућавају да ваљано користе савремену технику. Сви очевици говоре о томе да је спремност војске у ДНР и ЛНР премашује сва очекивања и да су груписани у неколико формација које су несумњиво састављене с циљем наступања. Ову војску чувају и не шаљу је на фронт.

Њихов задатак је да Кијевским властима нанесу убиствени ударац, који ће одмах пробити фронт. Пробијање фронта био би први део плана. За њим ће уследити постепено заузимање територије (и то не само Новорусије, него и целе Украјине). Ово освајање неће, међутим, бити убрзано него ће се одвијати према томе колико буду расле силе устаника и колико на то буде који регион спреман.

А да би се региони средишње и западне Украјине подигли на потребан ниво приправности (Новорусија је већ спремна) потребно је остварити и други део плана – то јест сачекати да дође до грађанског рата унутар кијевске власти (Јацењјук против Порошенка, Коломојски против свих, нацисти против олигарха, армија против националне гарде, сељачки „домобрани“ против „одреда за снабдевање“ градских експропријатора намирница итд…). То ће бити страшан конфликт, који је може становништво Украјине да прореди за 25-30 процената а остале да доведе до тога да буду спремни да прихвате било које решење, само не би ужас престао.

Управо је тај ужас Путин покушавао да спречи тиме што је Западу предлагао спасоносно решење за Украјину, које Русији и није неопходно, тиме што би се успоставила федерализација и неутралност. САД међутим управо баш тај ужас желе да изазову. То јест не да изазову – него су га већ и изазвале. Преврат и грађански рат у Укрјини постали су неизбежни још два месеца пре парламентарних избора, кад је постало јасно да тројка Турчинов – Јацењјук –Аваков иде на изборе не заједно с Порошенком, него против њега. САД већ одавно ишчекују да кијевски руководиоци и њихове нацистичке слуге почну да се међусобно убијају…

Брижни Јацењјук, послушни Аваков и Турчинов, који је сасвим изгубио и последње остатке осећања за стварност, спремни су за паљбу. Међутим засад се тога још боје њихови подређени из другог ешалона. Иза Порошенка стоји већи део армије која, да се благо изразимо, није баш најдружeљубивија према нацистичким добровољачким батаљонима. Пробијање фронта, које ће после неуспеха аустралијских преговора постати неизбежно, ликвидираће и ту тачку отпора, а и не само то – Порошенко, врховни командант, биће лишен и последњих остатака ауторитета и у друштву и у оружаним снагама.

На тај начин САД ће постићи оно што су желеле – свеопшти крвави грађански рат на територији Украјине, који ће ликвидирати и оно што је још остало од привреде, државности, стамбеног фонда и социјалне инфраструктуре. За неколико дана територија ће бити бачена назад у камени век. САД рачунају да ће то заувек одвојити Украјину од Русије, коначно формиравши „Украјински народ“. Осим тога САД рачунају и с тим да ће на крају крајева терет поновног успостављања нормалних услова живота за оне који преживе у сваком случају пасти на Русију и ЕУ, што ће исцрпети све ресурсе Москве и Брисела а тиме створити и додатну предност за Вашингтон. Ова је рачуница, међутим, погрешна исто колико и фебруарско-мартовске жеље да се од Украјине створи антируски нацистичка ударна песница. Већи део особља које је било задужено да формира „Украјински народ“ увелико већ гине, и ускоро ће сасвим изгинути, по фронтовима грађанског рата. Поједини „лидери јавног мњења“, који буду нарочито имали среће, успеће можда да емигрирају на Запад и да тамо у тишини сачекају крај својих дана у неизвесности. Већиниа њих ће, међутим, свакако погинути, између осталог и због тога што САД и нису заинтересоване да остану сведоци њиховихзлочина. Чак и онај део народа, који и поред свега још увек дан почиње тиме што ујутро пљуне према Русији и поклони се на страну окренуту Западу, после кратког али веома ефективног купања у крви, које ће бити организовано од стране западних политичара и под западним паролама, а нарочито кад Запад још и одбије да учествује у решавању судбине Украјине (што ће ускоро постати јасно и најеуфоричнијим „мајданарбајтерима“) почеће да мрзе Запад због тога што их је издао (по украјинским медијима чланцима и блоговима већ се на ту тему увелико појављују чланци и блогови најпроницљивијих евроинтегратора).

Преживело становништво Украјине дочекиваће војску (Новорусије или Русије) исто онако као што су 1945. године Немци дочекивали Црвену армију – чекајући у редовима пред пољским кухињама, испијајући с чорбом и нову идеологију. Не треба заборављати и да је на Украјини било изграђивано тоталитарно друштво, а да тоталитарна пропаганда има једну нарочиту особину – а то је да је довољно само променити нагласак и људи одмах почну да воле оно што су до јуче проклињали…

У вези са тиме желим да подсетим да је Украјина била најлојалнија република СССР (лојалнија чак и од РСФСР) и да су у једном моменту, после добијања независности преовлађујућа већина чланова КПСС (укључив Кучму, Кравчука, Јушченка), напрасно постали украјински патриоти, мал`те не и илегалци антикомунистичке борбе… Исто тако се брзо пртоменио и став народа. Дојучерашњи најсвеснији градитељи комунизма постали су ништа мање свесни носиоци идеје украјинизације а тамошњи Руси, Јевреји, чак и Таџици, постали су већи Украјинци чак и од најчистокрвнијих Украјинаца…

Због свега тога то, што на аустралијском самиту Г20 САД нису прихватиле компромис око Украјине, само значи да становништво ове већ бивше државе чека кратак али крвави кошмар,после којег ће уследити присаједињење територије Русији.

Сврха сачувања формалног суверенитета у потпуности је и коначно ишчезла. У принципу више нема ни смисла територију делити ни с пограничним суседима у ЕУ (с Пољском, Румунијом, Мађарском). Сада поклонити Пољској бандеровску Галицију долазило би у обзир само кад би се хтело да се тиме изврши једна рафинирана освета. Територије нам је ипак жао али зато се сами бандеровци могу протерати у Пољску.

Треба се надати да ће се, принуђени објективним приликама, устаници кретати у правцу запада без журбе, тако да ће сви који то буду желели успети у ЕУ да побегну и да у Европу оду по сопственој вољи.

Све у свему, што буде краће трајао период ликвидације, више ће се живота сачувати али је већ практично немогуће спречити да број жртава, који је до сада већ премашио 30 хиљада, достигне и стотине хиљада. Исто као што ће у Европу неизбежно доћи милион-два-три емиграната… А све то у бољој варијанти. У горој Украјина може да изгуби и до четвртине предратног становништва (а далеко не сви губици биће емигранти)…

Све се враћа, све се плаћа… За глупост и инфантилност, за колаче од Нуландове, за коверте од амбасаде САД, за грантове и службена путовања, за вишегодишње лагање и неадекватност политичке елите, као и за неспособност народа да изроди другу елиту – платиће се крвљу, великом крвљу… Тако су решиле САД. Пројекат Украјина је завршен.

Превео – Коста Митић

Извор: Континенталист, Васељенска ТВ

Коментари

1 Коментара на Крај украјинског пројекта