Путин и коала

Поштовани читаоци, нећу вас замарати причама о томе колико је отказ од “последњег доручка” у складу са дипломатским бон-тоном, да ли је аустралијски премијер успео да ухвати Путина “за прса” и јавно спекулисати о томе шта је Кремљ хтео да каже упутивши ка обалама Аустралије ескадрилу војних бродова. Та несумњиво корисна и привлачна занимања треба оставити жутој штампи. Сусрет Г 20 уопште није за то уприличен.

У међународној политици постоје два челична правила:

1.    Није важно о чему се говори, свеједно се говори о новцу

2.    Политика је концентровани израз економије

Путин је апсолутно тачно идентификовао главну и једину озбиљну тему самита – реформа ММФ-а. За лаика, па чак и за многе “експерте” апсолутно је несхватљиво зашто Москва, или тачније цела група БРИКС-а тако активно покушава да “исцеди” Америку по питању промене контроле над ММФ-ом, јер по њиховом мишљењу тај чудни реликт деведесетих година више ником није интересантан. У ствари, Г 20 као формат комуникације топ земаља створен је да би се произвела глобална прерасподела сфера утицаја у контексту глобалне финансијске кризе и промена формата контроле над ММФ-ом – био је кључни елемент те прерасподеле.

Примите здраво за готово: у наредних годину-две свет ће покрити следећи талас кризе, јер структурни проблеми који су довели до првог таласа кризе 2008. године нису били уклоњени. Релативно координисана дејства светског друштва успела су да одложе други талас – ради тога да деоба пост-кризног света не би прихватила наказне и хаотичне форме светског рата или серије жестоких регионалних сукоба. Г-20 је замишљен као мирна конференција, али не ПОСЛЕ рата, него УМЕСТО рата.

У контексту кризе постаје очигледно да ће списак лидера светске привреде и светске политике остати мање-више идентичан, али да ће се изменити однос њихових снага и да ће се радикално променити њихове сфере утицаја. Грубо речено, сви ће осиромашити, али ће се неке земље боље осећати него неке друге. И ето, ти осиромашени лидери могу “купити” другоразредне играче буквално за копејку, размењујући “кредите” (или било који облик финансијско-економске подршке) за приступ њиховим ресурсима и политичкој контроли. Пошто нико од постојеће глобалне политичке елите није желео да радикално мења глобалну финансијску структуру, то је у својству инструмента усаглашене прерасподеле сфере утицаја требало да буде искоришћен ММФ. Шема је класична и потпуно радна, ми смо је на себи испитали 90-их година, а сасвим однедавно на себи је испитују Грчка и Украјина. Потпуно спољно управљање у замену за минималне новчане готовинске инфузије по драконским условима. Са психолошке тачке гледишта тако је чак удобније – на пример земље Источне Европе и Прибалтика већ су се потпуно привикле да се потчињавају ММФ-у – и то је добро уколико се колонија не гица превише приликом промене газде.

Као резултат тога, у оквирима Г-20 је током 2010. године постигнут компромис: САД збацује “контролни пакет” ММФ-а и тај колонизаторски инструмент прелази под колективно управљање при коме Кина, Русија, Индија, Бразил, Немачка, Француска, Турска и други, добијају већу улогу и могућност да управљају регионалним операцијама Фонда. За те уступке САД је добила право да сачува потпуну слободу да се забавља на свом континенту – и штавише, цео свет се труди да помогне америчкој привреди да “учини меко приземљивање” у контексту кризе.

Знатан део америчке елите дочекао је тај договор на бајонет. Управо о тим проблемима је говорио Обама када је молио Медведева да “пренесе Владимиру” да ће после избора он имати више могућности. Испало је лоше – радикални део америчке елите организовао је Обами “тихи пуч”, преузевши контролу над армијом и над спољном политиком. Очигледно, Обаму су могли “”давити” и на личном нивоу – компромитацијом или једноставно претњом физичке ликвидације. Конгрес је блокирао одлуке Обаме по питању ММФ-а, а Бела кућа је објавила дефолт по споразумима и почела са покретањем масовних серија регионалних ратова са циљем потпуног очувања америчке хегемоније у посткризном периоду. Најзанимљивија ствар је да САД у тој равни практично немају савезника. ЕУ ради само због “страха од батина”, а чак и Канада отвара оф-шор центре са рачунима у јуанима, ради тога да своју нафту продаје у јуанима. Сличне покрете чини и Катар.

У априлу 2014. године Г-19 је поставила ултиматум Америци. Вашингтон је морао предати контролу над ММФ-ом до краја године иначе сви договори иду у прах и пепео. Ултиматум је чак био изражен у званичним изјавама за медије. БРИКС је почео са припремом паралелне финансијске структуре: Развојна банка БРИКСА и пул девизних резерви у замену за ММФ. Одговор САД видимо у Украјини, Сирији и у деловању Исламске државе Ирака и Леванта.

Путин је на самит Г-20 дошао не само у својству лидера Русије него и у својству неформалног спикера БРИКСА – најжешћег и уважаваног политичара који промовише интересе земаља у развоју. Управо у том својству Путин је директно изјавио да су САД прекршиле договор о ММФ-у и да политички фактори утичу на цену нафте и да је Русија спремна за сваки сценарио развоја ситуације. Није чудо да је Путин изазвао такву психозу код англосаксонских политичара и медија. Спокојни и иронични Путинови манири доводе их до беснила.

Русија среће нови талас светске турбулентности у веома доброј форми – на завист многим другим земљама. Русија се може похвалити позтитивним значењем по три важна параметра: 1. Трговински биланс – позитиван, продајемо свету више него што купујемо; 2. Енергетски биланс – позитиван, имамо више енергената него што је потребно нашој привреди. Јапад, САД, цела Европа и Кина, не могу се похвалити енергетском независношћу; 3. Прехрамбени биланс – позитиван. Са изузетком говедине, ми производимо отприлике онолико колико је потребно и чак се можемо бавити и извозом. Русија је један од највећих извозника житарица на планети, чиме се није могао похвалити чак ни СССР.

Уколико би приводили сасвим груб пример, без ајфона свет у условима кризе може спокојо преживети, али без нафте и житарица не.

Сусрет у Аустралији био је последња шанса на договор пред укидање мирних споразума постигнутих 2010. године. Путин је јасно рекао да се нису успели договорити. Обама није могао да организује договор о ММФ-у од стране Америке. Сада нас очекује епоха турбулентности – економске, политичке и војне. БРИКС ће се трудити да буде тачка стабилности у предстојећем хаосу.

После тога кад је постало јасно да неће бити напретка по питању ММФ-а, руски лидер је зафиксирао планове рада са колегама из БРИКСА и отпутовао. А о чему даље говорити? Нужно је припремати се за масовни економски рат.

Самит у Аистралији остаће у историји забележен по самој једном значајном догађају: Путин је загрлио коалу. Ништа више екстраординарно се није догодило. Све иде својим током: “Рат нико није хтео. Рат је био неизбежан”.

Извор: Фонд Стратешке Културе