Креатори кошмара или Ja suis ЦИА

Меци који су, из калашњикова браће Шерифа и Саида Куашија, усмртили дванаест људи у нападу на паришки лист Шарли Ебдо, путовали су дуго и стигли из далека. Прича о слободи говора и цивилизацијским јазовима, која се сада раби, иако важна, у овом контексту прикрива најопасније. Самоетикетирајуће „Ја сам Шарли“ или „Ја нисам Шарли“, али и та сладуњава сторија о томе како су поједини недостојни ношења ленте Je suis Charlie, иако са елементима солидаришућег, површна је. Свесно или несвесно – измешта фокус са најважнијег. Пустимо се, дакле, патетике: одакле меци?

Крај седамдесетих. У хладноратовској борби против Москве, на тлу Авганистана, Вашингтон није био гадљив на (исламске) фундаменталисте. Напротив: влада САД финансирала је и подржавала муџахедине – можемо прочитати – као одговор на инвазију Совјета. Но, сценарио је кошмарнији. У мемоарима Роберта Гејтса (From the shadows) – дугогодишњег директора ЦИА и секретара одбране – стоји да су америчке снаге започеле тајне акције шест месеци пре совјетске инвазије, са циљем да увуку Совјете у рат. Исто је потврдио и Збигњев Бжежински. То се и догодило: десетогодишњи сукоб исцрпeо је СССР што је допринело слабљењу његове моћи, па крахом.

ЦИА и пакистанска тајна служба ИСИ обучавале су муџахедине. Или: породице Буш и Бин Ладен су – поједини подаци показују – повезане. Рецимо, 2001. године Бушова администрација прекида истрагу која се тицала Бин Ладенове фамилије, два Осамина рођака настањена у Вирџинији! Затим: Осама Бин Ладен био је један од депонената у BCCI банци, коју је покренула ЦИА, 1972. у Пакистану. Тако је Вашингтон брижљиво порађао оно што данас назива „исламским фундаментализмом“. Посeјали су.

Иран, половином прошлог века. Премијер Мухамед Мосадек уводи друштвено-политичке реформе. Међутим, починио је јерес: национализује нафтну индустрију, која је под британском контролом. Упаљен је аларм: у војном удару, 1953. у реализацији ЦИА (уз помоћ британске МИ6), збачен је и држан у кућном притвору, до смрти. Вашингтон подржава шаха, Мухамеда Резу Пахлавија, марионету. Ипак, четврт века касније, одлучују да и њега свргну. Директор специјалне јединице Беле куће за Иран Џорџ Бел 1978. предлаже да Вашингтон закине подршку шаху и пружи је радикалној исламској опозицији Ајатолаха Хомеинија.

Како пише британски историчар Вилијам Енгдал план се темељио на проучавању феномена исламског фундаментализма према приказу стручњака за ислам Бернарда Луиса. Он је заговарао радикални покрет Муслиманског братства, које је стајао иза Хомеинија као средство за „балканизовање“ муслиманског Блиског истока по племенским и верским линијама. Хаос би се, каже план, проширио на начин који је Луис назвао „лук кризе“, који ће се прелити и у муслиманске пределе СССР-а. План сетве. Тако се и збило: Ирану се десио нови војни удар под контролом ЦИА. Шах је пао. На власт из егзила (једно време био у Паризу), 1979. долази Хомеини. Следи извоз исламске револуције. Вашингтон, ипак, губи Техеран.

САД се не заустављају: „морало“ се стати на пут иранском утицају. У ирачко-иранском рату, 80-их, Вашингтон стаје на страну Багдада. Америка склања Ирак са листе држава које подржавају тероризам. Сада им одговара, поспешују га. „Детаљ“: Вашингтон је Багдаду прослеђивао биолошке агенсе „за научне сврхе“, међу којима је и онај који је био кључна компонента хемијског оружја против Курда, чиме их је побијено око 100.000. Посејали су.

Деценију касније – напади на торњеве близанце у Њујорку. И ако се прихвати званична верзија (у коју сумња и чувени новинар Индипендента Роберт Фиск), имајући у виду околности, постоје сумње да је реч о ефекту паљења Рајхстага – не постоји доказ који злочин повезује са Бин Ладеном. Како год, циљ је постигнут: лансирана је америчка империјална стратегија, за нови век, која каже да је непријатељ без просторног и временског ограничења – тероризам. Промовисана је разбојничка политика „превентивних“ и „ратова за сваки случај“, по којој због апстрактног страха од тероризма – у бити: због енергената и контроле – Вашингтон, са НАТО коњицом, може да интервенише било кадаи било где.

Почело је: Авганистан и мучилиште Гвантанамо. Ирак и мучилиште Абу-Граиб. Арапско „пролеће“ и Либија. Док су Американци загосподарили ресурсима у поменутим земљама, побијене су стотине хиљада људи. Расељени милиони. Уништене државе. Захуктани грађански ратови. Успостављен контролисани хаос. Из њега су створени предуслови за стварање фундаменталистичких организација базираних на коренима старих, са америчким жигом. Тако је у Ираку изникла Исламска држава Ирака и Сирије (ИДИС). Ту је зачета и Ал-Нусра. По старој матрици: Вашингтон директно подржава те најокорелије фундаменталистичке организације у заједничкој борби против режима у Дамаску. И ово: за рушење сиријске власти ЦИА обучава, наводно – мање радикалне групе, у Катару. Посејали су.

Асад одолева, а фундаменталисти јачају: свет посматра како фундаменталисти одрубљују главе. Бројни млади муслимани из западних држава одлазе у џихад, у редове Исламске државе. Јачају и Ал-Каидини огранци: Боко Харам из Нигерије, у граду Баго, у незапамћеном масакру поклао је, према извјештајима медија, око 2.000 људи.

Наведено је логичан след америчке политике стварања, подржавања и толерисања милитантних исламистичких монструма (друга су прича непочинства Вашингтона невезана за већински исламске државе: од Средње и Јужне Америке, преко операције Гладио у Европи, до Украјине). Они, дакле, Вашингтону служе тројако: да се боре против заједничког непријатеља; да, исти они, потом, представљају алиби за америчке интервенције и, коначно, да терором производе нестабилности, како би Вашингтон са својом НАТО преторијанском гардом, по моделу завади па владај – владао. Тако жању.

Ту смо код браће Куаши. Они су тек последњи пример у мору америчких Франкенштајна из редова “исламских фундаменталиста”. Ево, како на њиховом примјеру изгледа наведена тројакост служења Вашингтону: прво су, они и надређени им, користили у борби против режима у Сирији; потом, сада, Вашингтон са партнерима, најављује жешћу борбу против “исламског фундаментализма”, што значи да ће убудуће, под плаштом реторике о појачаном тероризму, лакше упасти у неку од исламских држава, и, на концу – Европа се дестабилизује, а тиме и лакше контролише!

На крају о онима из медија који носе ленте Je suis Charlie. Када се скине површни слој солидарности, то је – лицемерје. Јер, управо је огромна већина (западних) медија под (ин)директном контролом Вашингтона. Као такви, они обликују јавно мњење у смеру политике САД. Они су ратна извидница. Они – за потребе империјалног, атлантистичког војно-индустријског комплекса – шминкају ратове. Они – у корист лидера из првог реда Марша солидарности у Паризу, чије политике су побиле више људи од оних против којих су се окупили – манипулишу. Они оправдавају ратове. Они хушкају. Стога нећемо видети да такви носе ознаке: Je suis Ирак, Je suis Авганистан, Je suis Либија,  Je suis Палестина, Je suis Мурино…
Њима, у овом конкретном случају, заправо, много прикладније стоји натпис: Je suis Куаши.

Извор: Вијести