Кривица и без комисије

Представници власти, бар пред камерама, не могу чудом да се начуде одакле све те сумње у њих и њихове „добре намере“. Прво око Фекетића, па око поплава, а сада у вези хеликоптерске несреће. Испада да су они, каква год да је непогода или несрећа у питању, на крају главне жртве, што је ореол који они радо прихватају. Између осталог, јер помаже у скретању пажње са основне теме. Кад си жртва, не да не мораш више да се браниш – можеш слободно и да оптужујеш оне који би, иначе, имали пуно право да тебе оптужују, или бар испитују.

А та спремност да се из дефанзиве пређе у контру, тај жар да се замене улоге и они, који у сваком случају дугују одговоре на постављена питања, преузму улогу оних који оптужују, већ сама по себи говори о нечистим намерама и нечистим савестима. Да ли нечистим у ужем, конкретном, или у оном ширем смислу?

Говорећи о најновијој несрећи која је задесила земљу, иако је прошло скоро четири седмице од пада хеликоптера Ми-17 Војске Србије и погибије седморо особа – јавност не мирује. То је, не улазећи у разлоге – добар знак. Значи, у земљи још увек постоји јавност, ма каква била. И осетљивост на губитак људских живота није отупела, чак ни у оваквом медијском амбијенту.

Многи, а поготову припадници владајућих партија ће рећи – односно неки су се већ су одважили да кажу – да је то уствари зато што они не контролишу медије. Дакле, опет они у улози жртава. Што им омогућава да упиру оптужујућим прстом у медије који постављају питања, и покушају њих да ставе на тапет – уместо да буде обрнуто. Теза да „власт не контролише медије“ омогућава тим истим властима не само да релативизују многа легитимна питања која им се постављају, не само да, што је већ речено, преузму улогу тужилаца уместо оптужених, већ и да политизују целу ствар и изместе је изван домена утврђивања одговорности, на поље политичке, односно приземно страначке борбе, где се вода лако замућује.

Ово не значи да треба заобићи питање да ли су оптужбе власти скроз без основа, односно да ли их, ако не сви а онда већина медија прозива из чисто политичких мотива. Да ли то јучерашња власт а садашња опозиција, уз помоћ кооперативних или купљених медија, само злоупотребљава трагедију зарад стицања политичких поена и слабљења политичке конкуренције?

Наравно да има и тога. И те како. Али, мора се рећи и ово – плодно је тле.

Ова, напредњачка власт, чак и када би у нечему била објективно невина – осуђена је на вечно правдање и дефанзиву. Због свог првобитног греха, савест јој није чиста, нити ће икада бити.

Они из опозиције који су, ако не одувек, а онда већ доста дуго на садашњој напредњачкој линији еврофанатизма (односи се и на интеграциони процес и на његову валуту), никада напредњацима неће опростити што су заузели њихова места, што су, очигледно, обећали још више генералним спонзорима данашњег страначког живота него што би се чак и они усудили, што напредњаци сада убирају плодове власти, тендерских комисија и „слободног тржишта“ на које су они мислили да имају па скоро урођено право. Стога је природно, ако не и морално одбрањиво (сви са оваквим грешним мислима право у цркву!) да ће њихови медији користити сваку прилику за освету, задовољење, поентирање и грађење нове позиције за неке будуће, по могућству што скорије изборе чији ће исход из Брисела „случајно“ бити објављен који сат пре затварања биралишта.

С друге стране, друштво осуђено на садашњу медијску маргину, алтернативне медије, друштвене мреже и, уопште, свет с оне стране националних фреквенција и (пара)државног спонзорства – укључујући оно исто друштво којем су, колико јуче, напредњаци сами припадали, а на које данас, попут свих покондирених тикви, гледају скоро па са снобовским гађењем или презиром – никада им неће опростити издају, напуштање заједничке борбе, прелазак у противнички табор. И што се тиче ових људи, шта год да ураде – напредњаци никада неће бити у праву.

(Добро, можда је исувише оштро рећи „никад“: шанса за искупљење би постојала када би се, којим чудом, напредњаци вратили на своје старе позиције, одбацили евроатлантизам, одрекли се Бриселског споразума, одустали од ММФ-а и његових „добронамерних“ савета, прихватили искрену, а не само манифестационо-парадну сарадњу са Русијом, итд. Јер, за разлику од бивше власти а садашње опозиције, политички миље којем су напредњаци некада припадали не тражи ни приближно толико за себе, није суштински вођен логиком спаљене земље по којој земља Србија вреди само у оној мери у којој њоме владаш. Уосталом, и сам Војислав Шешељ је констатовао нешто слично, и оставио отворена врата за повратак „блудних синова“.)

Дакле, ако некоме неупућеном можда делује – као што сигурно делује многим напредњацима који живе што у уверењу да су успели да избришу своју „ружну прошлост“, што у убеђењу да она чак никада није ни постојала – да су напредњаци „криви што су живи“, да су жртве превише острашћених, па и неутемељених напада или критика (наравно, има их и који су веома утемељене – али ту су Кембел и Блер да ти кажу да се на ту врсту критика не одговара), то је зато што и јесу.

Издаја се скупо плаћа. Чак и када си можда, у некој појединачној ствари, објективно „у праву“, опет ће некако испасти да ниси. Импутираће ти се зле намере тамо где их можда чак, свесно, ниси ни имао. Када се зна да си купио, на овај или онај начин, свој садашњи положај или статус – кривиће те за неспособност, некомпетентност или незнање чак и тамо где си можда нешто и знао. Кад се зна да си према другима поступио без милости и оставио их на цедилу, мало ко ће имати милост према теби, и то баш онда када си, можда, неку ситну милост и заслужио.

Црв сумње и неповерења си сам посејао. А онда дође време да жањеш плодове. Често онда када ти се чини да је то најмање пожељно, или праведно.

Извор: Фонд Стратешке Културе