Србија на Балкану и интеграције са Русијом

Српски простор је погодан да, као регионално језгро, служи као основа стратешке и безбедносне стабилизације целог Балкана. Истовремено, српски простор може да представља и место сукобљавања различитих геополитичких и културно-цивилизацијских актера, тј. да буде простор контролисаног кризног менаџмента са својим манипулативним потенцијалом и ширим међурегионалним последицама, од Средње Европе до Блиског Истока.

Зато они који желе дестабилизацију и манипулацију кроз фрагментирање воде регионалну политику против „српског фактора“, док би они који желе супротно могли да воде политику у корист „српског фактора“, који је компатибилан њиховим стратешким пројекцијама.

Деловањем западних сила српски етнички простор је осакаћен, српска држава је доведена у стање потпуног стратешког окружења и стављена у незавидни вазални положај. Цео Балкан је постао одскочна даска за даље шире стратешко наступање ка „срцу копна“ – ка Русији и Централној Азији преко Црноморског басена и Каспија.

БАЛКАНСКА ПОЛИТИКА РУСИЈЕ И СРБИЈЕ

Србија је географски окружена земљама које су чланице NATO (Хрватска, Мађарска, Румунија, Бугарска), затим земљама које су на путу да у неком тренутку постану чланице (Црна Гора, Македонија, Албанија) или саме имају јако присуство NATO (БиХ и наша јужна покрајина КиМ). Осим везе ваздушним транспортом, Србија се са Русијом може транспортно повезивати само преко Дунава, што у бити значи да постоји фактичка одсеченост од Русије, и географска и политичка. Таква позиција налаже да балканске земље које су ближе Русији – Бугарска пре свих, по могућству Грчка, такође имају развијене односе са Русијом, чинећи тако стожер блока чији би Србија могла да постане део.

То налаже развијање балканске политике Русије, са једне, и балканске политике Србије са друге стране. Српска балканска политика би ишла линијом развоја са Бугарском и Грчком као кључним партнерима, развоју односа са Македонијом, релаксације односа с Турском. Платформе за овакав развој би требало да буду на економским питањима и заједничким пројектима и питањима безбедности (екстремне групе, присуство фундаменталистичких исламских ћелија, опасност преливања комплексних сукоба са Медитерана на Балкан и сл.)

Руска балканска политика је тема за Кремљ, али би у перспективи морала да буде ширег садржаја од војно-безбедносног или сентиментално-историјског. Русија није у стању да новцем „купује љубав“ балканских држава, јер ће њени ресурси бити усмерени на реинтеграцију Крима, отклањање последица санкција и изградњу гасовода ка Кини. У том смислу Турски ток пружа довољно јаку основу за економску причу, а дотиче и поменуту функцију релаксације односа са Турском. Сматрамо да је Турски ток велика шанса за Србију.

Иако званично привржена војној неутралности, потписивање споразума IPAP показује да су у Србији NATO снаге у офанзиви као и да ће Србија све теже моћи да балансира између Истока и Запада. Ту свакако спада и опадање снаге да се одоли притисцима запада да уведе санкције Русији.

УКРАЈИНА НИЈЕ ЗАТВОРИЛА РУСИЈУ

Насупрот тврдњама да ће због кризе у Украјини РФ бити принуђена да се затвара бранећи постсовјетски простор, и да ће у складу с тим бити смањен интерес Москве за Србију и Балкан, сматрам да ће управо украјинска криза и отворено агресивни наступ Запада према РФ приморати Москву да „прескочи“ NATO/ЕУ границе и покаже интерес за наш регион. У том контексту очекујемо опипљивије руско присуство у региону кроз демонстрирање „меке моћи“. Долазак руског медија би помогао да се успостави информациона равнотежа Запада и Истока на српском простору и простору Балкана.

Србија је војно неутрална. Као што војна неутралност не спречава Србију да има сарадњу са NATO, не видим нити један разлог због кога не би имала исту сарадњу и са ОДКБ.

Искуства ОДКБ сматрамо корисним и залажемо се у оквирима војне неутралности за интензивирање војне сарадње са РФ и другим чланицама ОДКБ.

Хуманитарни центар у Нишу представља добру основу за будућу сарадњу са РФ. Након недавног потписивања IPAP споразума са NATO, који, наравно, не подржавамо, не видимо ниједан разлог због кога наша држава не би дала имунитет припадницима РФ у хуманитарном центру у Нишу који има предиспозиције да постане регионални центар.

Стратешки добици опоравка и преображаја Србије у регионалног стабилишућег лидера имали би јасне импликације за окружење:

Ојачалој и војно-безбедносно опорављеној Србији брзо би почеле да инклинирају околне земље, нарочито оне православне попут Црне Горе, Републике Српске у БиХ, па можда и Босне у целини, Македоније…

Нова равнотежа снага успостављена помоћу српског фактора имала би стабилишућу функцију у релацијама са муслиманским земљама, нарочито онима које су суочене са вехабитском претњом и терористичким акцијама. Постепено обједињавање српског простора са Македонијом, Бугарском, Грчком, Црном Гором, Републиком Српском, значило би да цео међуморски простор јадранско-јонско-црноморског ареала, ствара алтернативу изласка на Средоземље и отклања могућност окруживања и изолације Црног мора.

Излагање на округлом столу „Нови безбедносни изазови у Европи и Евроазији и улога Србије“, који су у Народној скупштини Републике Србије 7. априла 2015.организовали Фонд Слободан Јовановић и Центар за геостратешке студије у сарадњи са Институтом ОДКБ

Извор: Нови Стандард