Dzon-MershajmerПрема доминантном ставу на Западу, узрок украјинске кризе може се скоро у потпуности свести на руску агресију. Аргумент у прилог томе је да је руски председник Владимир Путин припојио Крим као израз дугогодишње жеље за рестаурацијом совјетске империје, а он на том путу може кренути и на остатак Украјине, као и на друге земље источне Европе. Из овог угла гледања, смена украјинског председника Виктора Јануковича у фебруару 2014. само је пружила изговор за одлуку Путина да нареди руским снагама да заузму део Украјине.

Међутим, ово није тачно: Сједињене Државе и њени европски савезници деле већи део одговорности за кризу. Корен невоље је проширење НАТО, централни елемент шире стратегије да се Украјина измести из руске зоне утицаја и да се интегрише у Запад. Истовремено, ширење ЕУ на исток и подршка Запада продемократском покрету у Украјини – почевши од Наранџасте револуције у 2004. године – били су критични елементи, такође. Од средине деведесетих, руски лидери се одлучно противе проширењу НАТО, а у последњих неколико година јасно су поручили да неће мирно стајати по страни док се њихов стратешки важан сусед претвора у западни бастион. За Путина, незаконито рушење демократски изабраног и проруског председника – који је Путин с правом означио као „пуч“ – била је кап која је прелила чашу. Он је одговорио тако што је анектирао Крим, плашећи се да ће острво постати домаћин поморске базе НАТО и радећи на дестабилизацији Украјине док не напусти своје напоре да се прикључи Западу.

Путинови потези не би требало да представљају изненађење. Уосталом, Запад је тај који је крочио у руско двориште и запретио њеним најбитнијим стратешким интересима, а што је Путин јасно наглашавао и понављао. Елите у САД и Европи заслепљене су једним погледом на међународну политику. Оне верују да логика реализма има мали значај у 21. веку и да Европа може бити целовита на бази принципа владавине права, економске самосталности и демократије.

Ова схема догађаја кренула је наопако у Украјини. Криза показује да реал-политика остаје релевантна – земље које је игноришу, то чине на сопствену одговорност. САД и европски лидери покушали су да увуку Украјину у западно упориште на руској граници. Сад, када су последице таквог покушаја јасне, била би још већа грешка да наставе такву политику.

САД и европски лидери покушали су да увуку Украјину у западно упориште на руској граници.

Западна увреда

Како се Хладни рат завршио, совјетски лидери били су склонији томе да америчке снаге остану у Европи и да НАТО опстане. Сматрали су да ће тим договором поново уједињена Немачка остати пацификована. Међутим, они, као и руски наследници СССР, нису желели наставак раста НАТО, те су претпостављали да су западне дипломате разумеле њихове бриге. Клинтонова администрација очито је мислила другачије, па је током средине деведесетих почела са притисцима за ширење Алијансе.

Први круг проширења догодио се 1999. Чланице савеза постале су Чешка, Мађарска и Пољска. Друго проширење уследило је 2004. и оно је укључило Бугарску, Естонију, Летонију, Литванију, Румунију, Словачку и Словенију. Москва је улагала оштре приговоре од самог старта овог процеса. На пример, током НАТО кампање против босанских Срба 1995, руски председник Борис Јељцин рекао је: “Ово је први знак онога што се може догодити када НАТО дође до руских граница…Пламен рата може се запалити у читавој Европи“. Руси су, међутим, тада били веома слаби како би омели проширење НАТО на исток које, истине ради, није представљало тако велику претњу, јер ниједна нова чланица није делила границу са Русијом, изузев малих балтичких земаља.

НАТО је наставио да гледа даље на исток. На самиту Алијансе у Букурешту, априла 2008, савез је разматрао питање учлањења Грузије и Украјине. Бушова администрација је подржала овакву идеју, али томе су се противиле Француска и Немачка, из страха да ће тај потез иритирати Русију. На крају, чланице НАТО постигле су компромис: Алијанса није покренула формалан процес који води до чланства, али је издала саопштење којим се примају к знању тежње Грузије и Украјине и којим је храбро закључено да ће “те две земље постати чланице НАТО“.

Москва тај епилог ипак није видела као компромис. Тадашњи заменик министра иностраних послова Русије Александар Грушко рекао је тада да је “чланство Грузије и Украјине у алијанси велика стратешка грешка која ће имати веома озбиљне последице за паневропску стабилност“. Путин је инсистирао на томе да ће улазак ове две државе у НАТО представљати “директну претњу“ Русији. Једне руске новине известиле су да је Путин током разговора са Бушом “врло јасно указивао да ће Украјина престати да постоји уколико буде примљена у НАТО“.

samit-nato-foto-rojters-1396345020-471843

Руска инвазија на Грузију августа 2008. требало је да разбије последње недоумице о Путиновој одлучности да спречи улазак Грузије и Украјине у НАТО. Грузијски председник Михаел Сакашвили, који је био одлучан да своју земљу уведе у чланство НАТО савеза, одлучио је лета 2008. да реинтегрише два сепаратистичка региона, Абхазију и Јужну Осетију. Путин је тежио томе да Грузија остане слаба и подељена и ван НАТО. Након што су избиле борбе између грузијске владе и сепаратиста из Јужне Осетије, руске снаге преузеле су контролу над Абхазијом и Јужном Осетијом. Москва је јасно ставила до знања какве су јој намере. Међутим, упркос овом јасном упозорењу, НАТО никада није јавно одустао од намере да прикључи Грузију и Украјину у чланство НАТО. Савез је наставио да се шири током 2009. године, када су Албанија и Хрватска постале чланице.

ЕУ се такође шири на исток. У мају 2008. ЕУ је обелоданила програм “Источно партнерство“, програм који помаже развој земаља попут Украјине и интегрише их у економију ЕУ. Очекивано, руски лидери видели су овај план као непријатељски интересима Русије. У фебруару ове године, пре него што је Јанукович био приморан да оде са власти, руски министар спољних послова Сергеј Лавров оптужио је ЕУ да покушава да креира “зону утицаја“ у источној Европи. У очима руских лидера, ширење ЕУ је тројански коњ експанзије НАТО.

Коначно, средство Запада за удаљавање Кијева од Москве била је улагање труда у ширење западних вредности и промовисање демократије у Украјини и другим постсовјетским државама. У реализацију тог плана често се укључује финансирање прозападних организација и појединаца. Викторија Нуланд, помоћних секретара САД за европске и евроазијске послове, проценила је у децембру 2013. године да су САД од 1991. инвестирале више од 5 милијарди долара да би помогле Украјини да достигне “будућност какву заслужује“. Као део ових напора, америчка влада је финансирала Националну задужбину за демократију. Ова непрофитна фондација финансирала је више од 60 пројеката са циљем промовисања цивилног друштва у Украјини, а председник ове фондације Карл Гершман назвао је ту земљу “највећом наградом“. Након што је Јанукович победио на изборима фебруара 2010, Национална задужбина за демократију проценила је да се тиме нарушавају њени циљеви, па је приблегла финансирању опозиције и јачању демократских институција у држави.

Када су руски лидери увидели овај, од Запада вођен, социјални инжењеринг у Украјини, забринули су се, јер су схватили да ова земља може бити следећа. А такви страхови су били оправдани. Септембра 2013. Гершман је написао у Вашингтон посту: Украјински избор да се прикључи Европи убрзаће нестанак идеологије руског империјализма коју представља Путин“. Додао је: “Руси, такође, суочавају се са избором, а Путин не само да може изгубити ван граница своје земље, већ и унутар Русије“.

Стварање кризе

Замислите амерички бес када би Кина створила импресивни војни савез, па покушала да укључи Канаду и Мексико

Три политике Запада – увећање НАТО, експанзија ЕУ и промоција демократије – додале су гориво на ватру која је тињала. Прва искра догодила се новембра 2013. када је Јанукович одбио велики економски договор око кога је преговарано са ЕУ и када је прихватио уместо њега 15 милијарди долара вредну понуду Русије. Та одлука условила је велике антивладине демонстрације које су наредних три месеца ескалирале и довеле до смрти око сто демонстраната. Западни емисари су хитро дошли у Кијев у мисију разрешења кризе. Дана 21. фебруара, влада и опозиција постигле су договор који је омогућавао Јануковичу останак на власти до одржања нових избора. Међутим, споразум се малтене одмах распао, а Јанукович је побегао у Русију сутрадан. Новоуспостављена влада у Кијеву је прозападна и антируска до сржи, у свом саставу имала је и људе који би легитимно могли бити названи неофашистима.

Иако пуна размера мешања САД у догађаје још увек није јасна, јасно је да су САД подржале преврат. Нуланд и републикански сенатор Џон Мекејн учествовали су у антивладиним демонстрацијама, а амерички амбасадор у Украјини Џефри Пјат, по збацивању Јануковича са власти, рекао је да је то био “дан за уџбенике историје“. Како је снимак телефонског разговора открио, Нуланд је заговарала промену режима и желела је да украјински политичар Арсениј Јацењук постане премијер нове владе, што је и постао. Није стога ни најмање чудно што Руси сматрају да Запад стоји иза рушења Јануковича са власти.

За Путина, дошао је тренутак да делује против Украјине и Запада. Кратко након 22. фебруара, он је наредио руским снагама да преузму Крим и убрзо након тога полуострво је инкорпорирано у Русију. Тај задатак није био тежак, захваљујући хиљадама руских трупа које су већ биле стациониране у морнаричкој бази у Севастопољу. Крим је био лака мета такође и због чињенице да 60 одсто становништва чине етнички Руси. Већина њих желела је да изађе из састава Украјине.

Путин је затим извршио јак притисак на нову владу у Кијеву, како би је обесхрабрио у настојању да се придружи Западу против Москве, стављајући јасно до знања да неће дозволити Украјини да постане функционална држава и јако западно упориште на руским вратима. У том циљу, он је послао саветнике, оруже и дипломатску подршку руским сепаратистима у источној Украјини, који воде земљу ка грађанском рату. Нагомилао је трупе на украјинској граници, претећи инвазијом у случају да власт нападне побуњенике. Поред тога, нагло је повећао цену природног гаса који Русија продаје Украјини и захтевао исплату дугова од претходних количина извезеног гаса. Путин је заиграо оштро.

Putin-Krim 1

Дијагноза

Путинове акције је лако схватити. Огромним равничарским пространствима, које су прелазиле Наполеонова Француска, империјална Немачка и нацистичка Немачка да би напале Русију, Украјина служи као тампон зона од велике стратешке важности за Русију. Ниједан руски лидер не би толерисао да један војни савез, до скоро смртни непријатељ Русији, уђе у Украјину. Нити би било који руски лидер стајао по страни док Запад инсталира владу која је одлучна да интегрише Украјину у Запад.

Вашингтону се можда не допада позиција Москве, али требало би разумети логику иза те позиције. Ово је геополитика 101: Велике силе су увек осетљиве на питања потенцијалне претње близу њене територије. Уосталом, САД не толеришу да удаљене велике силе лоцирају своје снаге било где у западној хемисфери, посебно не на границама. Замислите бес у Вашингтону када би Кина створила импрсивни војни савез и покушала да укључи Канаду и Мексико у њега. На страну логика, руски лидери рекли су њиховим западним колегама у многим приликама да НАТО експанзију на Грузију и Украјину сматрају неприхватљивом, заједно са напорима да се ове земље окрену против Русије – порука коју је рат 2008. учинио кристално јасном.

Званичници из САД и њихови европски савезници потрудили су се да умире руске страхове говорећи да би Москва требало да разуме да циљ НАТО није Русија. Као додатак сталном негирању да ширење НАТО има за циљ угрожавање Русије, алијанса никада није за стално разместила војне снаге у новим земљама чланицама. Током 2002, чак је створено и тело названо Савет НАТО-Русија, као покушај да се побољша међусобна сарадња. Да би даље “смекшали“ Русију, САД су 2009. најавиле да ће нови ракетни одбрамбени систем поставити на ратне бродове у европским водама, а не на територију Чешке или Пољске. Међутим, ниједна од ових мера није била сврсисходна; Руси су остали снажно супротстављени увећању НАТО, посебно у Грузији и Украјини. А Руси су ти, не Запад, ко одлучује шта за њих представља претњу.

Да би се разумело због чега Запад, нарочито САД, нису разумеле да њихова политика у Украјини води директном сукобу са Русијом, морамо се вратити у половину деведесетих година, када је Клинтонова администрација почела да пропагира ширење НАТО. Стручњаци су указивали на аргументе за и против проширења, али није било консензуса по том питању. Многи емигранти из источне Европе и њихови рођаци снажно су подржали проширење, зато што су желели да се заштите земље попут Мађарске и Пољске. Неколико реалиста такође је одобравало такво решење, зато што је сматрало да Русија мора да буде зауздана.

Међутим, многи реалисти су се противили проширењу, сматрајући да велика сила у опадању, са старом популацијом и једнодимензионалном економијом у ствари и не треба зауздавање. И страховали су да би проширење само дало повод Москви да проузрокује проблеме у источној Европи. Амерички дипломата Џорџ Кенан формулисао је овај поглед на питање у интервјуу из 1998, убрзо након што је амерички Сенат дозволио први круг НАТО експанзије. “Ја мислим да ће Руси неповољно реаговати и да ће овај потез утицати на њихову политику“, рекао је. “Мислим да је то трагична грешка. Уопште није било разлога за овим. Нико никоме више не прети“.

Сједињене Државе и њени савезници би требало да одустану од плана позападњачења Украјине и да уместо тога од ње направе неутралну зону

Већина либерала, с друге стране, подржала је проширење, укључујући многе чланове Клинтонове администрације. Они су веровали да је крај Хладног рата из темеља изменио међународну политику и да је нови, постнационални, поредак заменио логику реализма која је владала у Европи. Сједињене Државе нису биле само “неопходан народ“, како је државна секретарка Медлин Олбрајт својевремено рекла; оне су постале безопасни хегемон и као такве, мало вероватно да у Москви буду означене као претња. У суштини, циљ такве политике био је да цела Европа изгледа као Западна Европа.

И тако, САД и њени савезници почели су да промовишу демократију у земљама источне Европе, појачавају њихову економску независност и укључујући их у међународне институције. Победивши у дебати у САД, либерали су са мало напора убедили европске савезнике да подрже проширење НАТО. Европљани су чак више него Американци били склонији идеји да геополитика више не игра значајну улогу и да нови либерални поредак може да очува мир у Европи.

Либерали су урадили тако темељан посао у Европи да је њихов дискурс постао доминантан у пољу европске безбедности у првој деценији овог века, а поред тога, алијанса је успоставила политику отвореног раста чланства, а опозиција томе била је врло слаба. Либерални поглед на свет је сада прихваћен као догма међу званичницима САД. На пример, у марту, председник Барак Обама је током говора о Украјини понављао “идеале“ који мотивишу политику Запада, те како се тим идеалима “често прети од стране старијег, више традиционалног, погледа на моћ“. Државни секретар Џон Кери одговорио је на кризу на Криму у стилу овакве либералне перспективе: “Просто, ви се у 21. веку не понашате као да сте у 19. веку, тако што извршите инвазију на другу земљу, са потпуно измишљеним изговорима“.

Суштински, две стране делују пратећи друге уџбенике игре: Путин и његови сарадници размишљају и делују у складу са диктатима реализма, док њихове западне колеге негују либералне идеје о међународној политици. Резултат тога је да су САД и њени партнери несвесно или свесно произвели велику кризу око Украјине.

ukrajina-sad-eu-zastave

Игра кривице

У интервјуу из 1998, Кенан је предвидео да НАТО експанзија може да испровоцира кризу после које ће заговорници проширења рећи “одувек смо вам говорили какви су Руси“. Већина западних политичара је, као по навици, приказала Путина као правог кривца у украјинској невољи. Према Њујорк тајмсу, немачка канцеларка Ангела Меркел је у марту имплицирала да је Путин ирационалан, рекавши Обами да је Путин “у другом свету“. Иако Путин без даљег има аутократске тенденције, не постоје докази да је он ментално неуравнотежен. Напротив: он је првокласни стратег кога би се требало плашити и кога би требало да поштује свако ко га изазива у спољној политици.

Други аналитичари тврде, уверљивије, да Путин жали за распадом СССР и да је решен да обрне тај процес проширивањем руских граница. Према овој интерпретацији, Путин, узимајући Крим, сада тестира да ли је право време да заузме Украјину или бар њен источни део, те ће се понашати у перспективи агресивно према другим земљама, руским суседима. За неке аналитичаре који деле овакав став, Путин представља модерног Адолфа Хитлера, те би покушај споразума било које врсте са њим представљао понављање грешке из Минхена. Стога, НАТО мора прихватити Грузију и Украјину како би зауздао Русију пре него што она почне да угрожава своје суседе и прети западној Европи.

Овај аргумент се распада већ на први поглед. Ако је Путин предан стварању велике Русије, знаци те његове намере би се ваљда појавили и пре 22. фебруара. Нема ниједног доказа да је он планирао да заузме Крим, још мање било који други део Украјине, пре тог датума. Чак и западни лидери који су подржали ширење НАТО нису то радили из страха да би Русија могла употребити војну силу. Путинове акције на Криму затекле су их потпуно неспремне, оне су изгледале као спонтана реакција на одстрањење Јануковича са власти. Чак и у тим моментима, Путин је рекао да се противи отцепљењу Крима, пре него што је брзо променио своје мишљење.

Поред тога, све и да је желела, Русији мањка капацитета да лако покори и припоји источну Украјину, још мање целу земљу. Скоро 15 милиона људи, трећина становништва Украјине, живи између реке Дњепар, која пресеца земљу и границе са Русијом. Већина ових људи жели да остане у саставу Украјине и сигурно би се одупрло руској окупацији. Даље, руска медиокритетска армија би имала мало шанси да смири целу Украјину. Москва такође није у стању да плаћа скупу окупацију; њена слаба економија патила би још више, поред санкција које јој ионако прете.

Чак и да Русија има моћну војну машинерију и импресивну економију, била би вероватно опет немоћна да успешно окупира Украјину. Мора се узети у разматрање совјетско искуство у Авганистану, америчко у Вијетнаму и Ираку и руско искуство из Чеченије, да би се схватило да се војне окупације уобичајено лоше заврше. Путин сигурно разуме да је покушај заузимања Украјине попут гутања јежа. Његова реакција на дешавања у Украјини била је дефанзивна, а не агресивна.

Излазак

Имајући у воду да већина западних лидера наставља да негира да је Путиново понашање можда мотивисано легитимним безбедносним разлозима, није изненађујуће да су на њега реаговали пооштравањем своје досадашње политике и кажњавањем Русије, како би она обуставила даљу агресију. Иако Кери опстаје на позицији да су “све опције на столу“, нити су САД нити њени савезници спремни на употребу силе како би одбранили Украјину. Запад се стога ослања на економске санкције како би приморала Русију да оконча подршку за побуњенике у источној Украјини. Током јула, САД и ЕУ ставиле су на снагу трећи круг санкција, циљајући појединце на високим нивоима који имају тесне везе са руским властима и неке велике банке, енергетске компаније и војне компаније. Такође су запретили да ће увести још теже санкције, које ће циљати целе секторе руске привреде.

Такве мере имаће мало ефекта. Тешке санкције и нису опција, вероватно; западноевропске државе, посебно Немачка, опиру се увођењу санкција из страха од руске одмазде и велике економске штете у ЕУ. Чак и да САД могу да убеде своје савезнике да су потребне теже санкције, Путин вероватно неће мењати своје одлуке. Историја нам показује да ће земље истрпети велике казне само да би заштитиле своје суштинске стратешке интересе. Нема разлога сматрати да је Русија изузетак од овог правила.

Западни лидери се и даље држе политика које су, на првом месту, изазвале кризу. Потпредседник САД Џозеф Бајден се у априлу срео са украјинским законодавцима и рекао им: “Ово је други шанса да спроведете обећање које сте оригинално дали током Наранџасте револуције“. Џон Бренан, директор ЦИА, није помогао да се ствари покрену када је истог месеца дошао у Кијев, на путу који је, како је објашњено из Беле куће, за циљ имао јачање безбедносне сарадње са украјинском владом.

ЕУ је, у међувремену, наставила да “гура“ пројекат “Источно партнерство“. Жозе Мануел Барозо, председник Европске комисије, током марта је сумирао размишљање ЕУ о Украјини рекавши: “Ми имамо дуг, дужност солидарности са земљом и ми ћемо радити што ближе са њима“. И наравно, 27. јуна, ЕУ и Украјина потписале су економски аранжман који је Јанукович одбио седам месеци раније. Такође у јуну, на састанку министара спољних послова земаља чланица НАТО, договорено је да алијанса остане отворена за пријем нових чланица, иако су се министри уздржали да помену Украјину по имену. “Ниједна трећа страна нема право вета на проширење НАТО“, рекао је Андерс фон Расмусен, генерални секретар НАТО. Министри су се такође договорили да подрже различите мере на побољшању украјинских војних капацитета, попут контроле и команде, логистике и одбране. Руски лидери су, природно, устукнули на ове акције; реакција Запада ће лошу ситуацију учинити још гором.

Постоји решење за кризу у Украјини, али би оно подразумевало да Запад почне да размишља о Украјини на потпуно нов начин. САД и њене савезнице требало би да одустану од идеја позападњачења Украјине и уместо тога од ње направе неутралну зону између НАТО и Русије, слично позицији Аустрије током Хладног рата. То не значи да би будућа украјинска влада морала бити про-руска или про-западна или анти-НАТО оријентисана. Напротив, ово би помогло да Украјина не падне ни у западни ни у руски камп.

porosenko-eu

Да би се постигао овај циљ, САД и њени савезници требало би јавно да одбаце проширење НАТО на Грузију и Украјину. Запад би такође требало да помогне Украјини тако што ће предложити економски план који би заједно финансирале ЕУ, ММФ, Русија и САД – то је предлог који би Москва подржала, имајући у виду њен интерес да на њеном западном крилу буде просперитетна и стабилна Украјина. Време је да ставимо тачку на западну подршку другој Наранџастој револуцији. Ипак, амерички и европски лидери требало би да охрабрују Украјину да поштује права мањина, нарочито језичка права руске мањине.

Неки би могли да тврде да би промена политике према Украјини након свега оштетила амерички кредибилитет широм света. То би без сумње била извесна цена, али наставак погрешне политике је далеко већа цена. Надаље, друге земље ће пре поштовати државу која учи из својих грешака и која има ефикасну политику када искрсну проблеми. Та опција је јасно отворена за САД.

Неко ће такође рећи да Кијев има право да одлучи са ким жели да се удружи, а Руси немају право да спрече Кијев у придруживању Западу. Овакво размишљање о спољној политици је опасно за Украјину. Тужна истина је да моћ често игра главну улогу када су велике силе у питању. Апстрактна права попут самоодлучивања су углавном безвредна када велике силе ударе на мале земље. Да ли је Куба имала права да формира војни савез са СССР током Хладног рата? САД нису мислиле тако, а Руси данас мисле исто тако када је реч о придруживању Украјине Западу. У најбољем интересу Украјине је да разуме ове животне чињенице и да буде обазрива по разним питањима са својим моћнијим суседом.

Уколико неко одбаци ову анализу и поверује да Украјина има право да се придружи ЕУ и НАТО, остаје чињеница да САД и европски савезници имају право да одбаце ове захтеве. Нема разлога да Запад прихвати Украјину по цену властитих интереса. Реализација снова неких Украјинаца није вредно анимозитета и раздора које ће изазвати, посебно по сам украјински народ.

Наравно, неки аналитичари ће рећи да је НАТО реаговао неефикасно у случају Украјине и остати при томе да Русија представља непријатеља који ће постати још силнији са протоком времена, па да стога Запад и нема друго решење осим да настави са својом досадашњом политиком. Овакво гледиште је погрешно. Русија је сила у опадању и постајаће све слабија током времена. Чак и да јој расте моћ, опет је бесмислено уврстити Украјину у НАТО. Разлог је једноставан: САД и њени европски савезници не сматрају да је Украјина од њиховог стратешког значаја, што показује одсуство жеље за употребом војне силе. Било би стога узалудно креирати нову НАТО чланицу коју друге НАТО чланице немају намеру да бране. НАТО се ширио у прошлости, јер су либерали претпоствљали да алијанса никада више не би требало да даје безбедносне гаранције, али демонстрација моћи коју је Русија извела показале је да одобравање НАТО чланства Украјини укршта Русију и Запад.

Остајање уз садашњу политику закомпликовало би западне односе са Москвом по другим питањима. Руска подршка је потребна Сједињеним Државама како би се повукла америчка опрема из Авганистана кроз руску територију, за постизање договора са Ираном и за стабилизацију ситуације у Сирији. Заправо, Москва је помогла Вашингтону у све три ситуације у прошлости; током лета 2013, Путин је био тај који је избавио Обаму из незгодне ситуације договором са Сиријом, да ова почне да уништава своје залихе хемијског оружја, тако избегавајући амерички војни напад, којим је Обама припретио. САД ће такође једног дана требати руску помоћ у обуздавању раста Кине. Садашња америчка политика само води приближавању Москве и Пекинга.

САД и њени европски савезници сада се суочавају са избором по питању Украјине. Они могу наставити са досадашњом политиком, којом ће се јачати непријатељство са Русијом и разарати Украјина – сценарио у којем сви пролазе као губитници. Или могу да раде на томе да се створи просперитетна, али неутрална, Украјина, она која неће претити Русији и која ће дозволити Западу да поправи своје односе са Москвом. Са тим приступом – све стране би добиле.


Извор: Foreign affairs

Оставите коментар

Оставите коментар на Криза у Украјини као грешка западних неолиберала

* Обавезна поља