Krvlju obojena revolucija

O ČEMU JE REČ?

Nema dana a da se negde ne pojavi ozbiljna analiza delovanja tajnih službi SAD i Zapada u razaranju zemalja koje se ne uklapaju u sistem njihove moći. Od „arapskog proleća“ do ukrajinskih strahota svuda se vide otisci prstiju veštih manipulatora, koji teške okolnosti ekonomije i političke neslobode u pojedinim zemljama koriste zarad obaranja vlasti i dovođenja apsolutnih poslušnika Zapada. Petooktobarska „obojena“ revolucija u Srbiji 2000. godine, čije posledice još osećamo, stalno nam je na pameti. Ipak i ipak, to nije novi fenomen; vredi se setiti revolucije koja je, pre skoro jednog veka, sa puta u lepu budućnost skrenula carsku Rusiju, bacivši je pod vlast Lenjina i njegovih boljševika, koji su Crkvu i narod doveli u uslove krvavih progona, prema kojima su izbledeli užasi Nerona i Dioklecijana. Svega se ovoga vredi setiti u doba kad se Rusija, na udaru Zapada, opet nalazi pred mnogim i ozbiljnim iskušenjima, koja mora nadići ako želi da joj se ne ponovi oktobar 1917. godine. 

Dakle, da se setimo zajedno.

SRUŠITI NEPRIJATELJSKU ZEMLJU IZNUTRA

Iako su kajzer Vilhelm i car Nikolaj bili rođaci, njihova carstva su pripadala različitim blokovima: na jednoj strani Beč i Berlin, na drugoj London, Pariz i Sankt Peterburg. Rat koji je izbio 1914. godine bio je strašan – nije bilo razlike između fronta i pozadine, a milioni ljudi su ginuli. Da bi se ostvarila pobeda, sve je moralo biti bačeno u igru. Upotreba „svakog sredstva, koje je u stanju da nanese štetu neprijatelju“ bila je neophodna, tvrdio je šef nemačkog generalštaba Helmut fon Moltke.

Služba blagajne Rajha (ministarstvo finansija), na raspolaganje je stavilo stotine miliona maraka, kako bi se Marokanci, Indijci i drugi narodi kolonijalnih carstava pobunili protiv Pariza i Londona, koji su sa svoje strane podsticali nemire u Habzburškom i Osmanskom carstvu. Pogled je pao i na Rusiju: „razgradnju neprijateljske zemlje iznutra“ obrazlagao je rajhskancelar Teobald fon Betman Holveg. Revolucionarni potencijal je postojao još od 1905, a carska Rusija je mnogima izgledala kao lak plen.

Država sa preko stotinu naroda i etničkih grupa bila je u vrenju. Poljaci, Ukrajinci, Estonci, Finci i drugi sanjali su o svojim državama. Zbog toga su, da bi slomili otpor Trećeg Rima, Nemci prvobitno osmislili strategiju „ljuštenja pomorandže“ – trebalo je odvojiti granične oblasti od centra. Ogromne pare date su onima koji su obećavali dizanje nacionalnih i socijalnih nemira. Istovremeni rat na zapadnom i istočnom frontu nije odgovarao Centralnim silama – Rusiju je, zbog toga, izazivanjem unutrašnjih nemira, trebalo naterati na separatni mir. Ipak, od planiranih pobuna nije bilo ništa. Bio je neophodan neko dovoljno snažan da izazove opšti haos.

Takav jedan živeo je u Cirihu, i zvao se Vladimir Iljič Uljanov. Revolucionarni nadimak: Lenjin.     

ESTONAC U IGRI

Na Lenjina je ukazao Aleksandar Keskila, boljševik iz Estonije. Keskila se ponudio nemačkoj ambasadi u Bernu da radi za pobedu Rajha. Želeo je da se Estonija oslobodi Rusije i pripoji Švedskoj.  Iako Keskila nije imao potpuno poverenje u Lenjina, Nemcima je ipak govorio da je vođa boljševika pogodan jer je „bez savesti“ i raspolaže „najbrutalnijom i najbezobzirnijom energijom“.

Za svoje usluge primio je Keskila ukupno 250 hiljada maraka, ali je manji deo stigao do boljševika.

Ipak, Keskila nije bio dovoljno sposoban da Lenjina uvuče u priču. Kasnije je čak shvatio da Nemci nemaju nameru da podrže oslobođenje Estonije, pa je počeo da sarađuje sa zapadnim saveznicima, i da ih upozorava na opasnost od boljševika.

Njegovo mesto u nemačkim planovima zauzeo je čovek poznat pod revolucionarnim pseudonimom Parvus.

KO JE PARVUS BIO?

Zvao se Izrailj Lazarevič Helfand. Rođen je, kako piše Elizabet Hereš u svojoj studiji o nemačkim parama u boljševičkoj revoluciji, 1867. godine u jevrejskoj porodici srednjeg imovnog stanja u Minsku. Studirao je ekonomiju u Švajcarskoj, a zatim je živeo u Nemačkoj. Od mladosti se opredelio za rat protiv ruske monarhije i revolucionarni rad; istovremeno, uvek je bio željan velikih para. Menjao je žene i ostavljao decu bez alimentacije, a Gorki ga je, u emigrantskim godinama, optužio da mu je pokrao honorare.

Bio je genije konspiracije – jedan od glavnih pokretača boljševičke „Iskre“, koji ju je švercovao u Rusiju. „Iskra“ je preštampavana u Odesi i Bakuu, a redakcija se premeštala iz Minhena u Štutgart, pa u Ženevu i London.

Početkom 20. veka Parvus se upoznao sa Lenjinom i njegovom ženom, Nadeždom Krupskom, kao i sa Rozom Luksemburg. Vladimir Iljič se oduševio inteligencijom i revolucionarnom strašću svog saborca. Kasnije su se sukobili – Lenjin je nastojavao na tome da profesionalno vođena partija gvozdene discipline mora da upravlja masom, a Parvus je bio za veću samostalnost revolucionarno nastrojenih masa, zbog čega se okrenuo svom sunarodniku, Lavu Davidoviču Bronštajnu–Trockom, poreklom iz bogate familije iz hersonske oblasti, tvorcu ideje „permanentne revolucije“. Obojica su učestvovala u revoluciji 1905, pa su zajedno i robijali. Parvus je u revoluciji bio zadužen za štampu. Iz zatvora je pobegao i 1907. obreo se u Nemačkoj.

Hefland je bio ne samo revolucionar, nego i vešt trgovac i ekonomski mag. Pomažući turski privredni oporavak, uspeo je, krajem 1914, da pridobije sultana za stranu Centralnih sila, iako se Turska do tada držala tzv. „naoružane neutralnosti“. Zatim je Nemačkoj ponudio usluge u destabilizovanju Rusije iznutra, tvrdeći da su kajzerovi interesi istovetni interesima ruskih revolucionara.

PARVUSOV PLAN

Krajem decembra 1914, kada je postalo jasno da Rusija, Francuska i Engleska neće sklapati separatni mir sa Nemačkom, Parvus je rešio da sve unutrašnje neprijatelje Petrograda i njihove emigrantske organizacije udruži sa vojnim neprijateljima Rusije, pre svega sa Berlinom. Nacionalisti žele ostvarenje separatističkih ciljeva, boljševici hoće revoluciju, Nemačka pobedu na frontu – njihova motivacija nije važna; važno je da, kao batina, zajedno udare rusku vlast i slome je, a dalje će se videti. Po Elizabet Hereš, Parvus je poveo akciju podržavajući gruzijske i jermenske separatiste, a zatim i Ukrajince. Ukrajinski socijalisti su u Beču imali „Savez oslobođenja Ukrajine“, čiji je cilj bio odvajanje od centralne vlasti i stvaranje samostalne države. Finansijski ih je podržavala Austro–Ugarska, a pare su primali neposredno od njenog ministarstva spoljnih poslova.

Februara 1915, Parvus, na zahtev nemačkog ambasadora u Istambulu, dobija mogućnost da u Berlinu, u Ministarstvu spoljnih poslova u Vilhlemštrase, izloži svoj plan za rušenje cara Nikolaja. Sačuvan je dokument od 23 strane, gde on podrobno izlaže kako to može da se izvede, pre svega izazivanjem štrajkova. U analitičkom članku koji je u „Špiglu“ objavljen 2007, grupa novinara (Klaus Vigrefe, Florijan Altenuner, Georg Buniš, Hajko Buške, Vladimir Piljov, Anika Celer) tvrdi da je Parvus mislio na sve, baš sve – na  „agitaciju među radnicima u industrijskim regionima, veze sa potencijalnim štrajkačkim komitetima, komešanje nacionalnih manjina. Želeo je da digne u vazduh bitne mostove i zapali izvore nafte kod Bakua (Azerbejdžan), da oslobodi političke zatvorenike u Sibiru, da odštampa letke i brošure u inostranstvu i potom da organizuje transport ka Rusiji. Helfand je čak zahtevao i „razumljiva uputstva za rukovanje“ eksplozivom. Papir se završava listom najvažnijih zadataka; na prvom mestu je stajalo: „Finansijska podrška većinskoj frakciji socijaldemokratske stranke Rusije (tj. boljševicima, nap. redakcije „Špigla“)… čije „vođe treba potražiti u Švajcarskoj“. Samo nekoliko nedelja kasnije dobio je Helfand zahtevani eksploziv, nemački policijski pasoš, koji mu je olakšao kretanje i ogromnu svotu novca: milion maraka.“  

Deo novca je, naravno, zadržao za sebe i uložio ga u hartije od vrednosti.

SUSRET S LENJINOM U BERNU

U maju 1915, Parvus se sreo s Lenjinom u Bernu. Lenjin je maštao o evropskoj revoluciji, koja bi proletere navela da napuste uzajamne frontovske sukobe i okrenu se protiv ratnohuškačke bužoazije. Prvobitno je odbio Parvusove ponude, jer nije smeo da sebi dozvoli da ga nazovu čovekom koji sarađuje s nemačkim agentom.

Ipak, kako kažu autori „Špigla“, Lenjinovi saradnici se nisu libili da se okoriste: “Mreža koju je Helfand posle razgovora s Lenjinom uspostavio najviše govori protiv teze o boljševičkoj nevinosti. U čvornim tačkama mreže uvek su se nalazili vodeći revolucionari Lenjinove partije. Mojsej Uricki, kasnije šef petrogradske tajne policije (ČeKa), radio je za Helfanda; takođe i Jakob Firstenberg, jedan od najbližih Lenjinovih poverljivih saradnika i posle oktobarske revolucije šef sovjetske narodne banke, ili diskretni agent Mječislav Kozlovski, koji je bio jedan od suorganizatora Čeke. Ljudi su se poznavali međusobno i Parvus iz vremena egzila je obično u insajderskim krugovima bio poznat, što je spremnost na lojalnost i ćutanje još više ojačalo. Za svoju bazu Helfand je izabrao Kopenhagen, ali je vodio operacije iz Stokholma, budući da su Danska i Švedska tokom rata ostale neutralne, a Švedska je osim toga tada još uvek imala granicu sa Rusijom. Odavde se lakše mogla sprovoditi revolucija.“

I velika igra je mogla da počne.

PARVUSOV MEMORANDUM I „PERMANENTNA REVOLUCIJA“

Iako su car Vilhelm i car Nikolaj bili rođaci, kod Nemaca je postepeno rasla pohlepa – više nisu želeli samo da primoraju ruskog monarha da se povuče iz rata, nego i da ga obore s prestola i potčine Rusiju. Zato su Parvusa nemački diplomatski stratezi podržavali – njegov plan je značio komadanje Rusije. O tome je, među prvima, pisao nemački istoričar Zbinek Zeman, koji je krajem pedesetih godina prošlog veka, i otkrio „Parvusov memorandum“ u arhivi Ministarstva spoljnih poslova kajzerove države. Zeman izričito tvrdi da Parvus nije bio puki avanturista, kakvim su neki nastojali da ga prikažu, nego veoma značajna figura među rusofobnim revolucionarima, i da je, skupa sa Trockim, formulisao teoriju tzv. „permanentne revolucije“.

Evo šta u famoznom memorandumu, između ostalog, piše: «Do proleća u Rusiji treba pripremiti masovni politički štrajk pod parolom: „Sloboda i mir“. Centar pokreta biće Petrograd, a u njemu – Obuhovska, Putilovska i Baltijska fabrika. Političkim izgnanicima treba obezbediti prelaz iz Sibira u evropski deo Rusije. To je čisto novčano pitanje. Na taj način u centre na koje smo ukazali možemo poslati nekoliko hiljada aktivnih agitatora…Istovremeno je potrebno davati objašnjenja u štampi, izdavati brošure, podržavajući pravce delovanja ruskih socijalističkih partija. Uzgred, kampanja u štampi može da znatno utiče na poziciju neutralnih država…Naročitu pažnju treba obratiti na SAD. Mnoštvo Jevreja i Slovena (misli se, pre svega, na Ukrajince, nap. V.D.) koji su emigrirali iz Rusije su element veoma prijemčiv za agitaciju. /…/Neophodno je da turska strana učini sve da objasni muslimanima Kavkaza da sveti rat traži tesnu uzajamnu saradnju između muslimana i njihovih hrišćanskih suseda u borbi protiv carizma“.                               

SAZREVANJE REVOLUCIJE

Svi metodi koji se i danas koriste u rušenju suverenih država bili su korišćeni u rušenju Ruske carevine. Parvus je, uz pomoć svojih nemačkih „sponzora“, osnovao izvozno preduzeće „Handelsog Exportkompaniet A/S“. Parvusovim kapitalom u tom preduzeću raspolagao je jedan od nemačkih agenata, trgovac u Berlinu; a direktor je bio Fistenberg, Lenjinov čovek od poverenja. Nemački ambasador u Danskoj, Brokdorf-Rancau, pisao je: „Pobeda i kao nagrada prvo mesto u svetu su naši, ako se uspe da se Rusija na vreme revolucioniše i da se time rasturi Koalicija (Antanta)“. Parvus je uspostavio veze u SAD, Holandiji, Velikoj Britaniji i samoj Rusiji. Delom legalno, delom pomoću lažnih deklaracija i krijumčarenja, uvozio je i izvozio iz Rusije sve: od obojenih metala, preko lekova za sifilis, do konjaka, kavijara i kitovog ulja.

Jedina otvorena veza sa Rusijom, koja se raspinjala u ratu na širokom i razvučenom frontu, bila je varošica Haparanda, na rusko – švedskoj granici, blizu polarnog kruga. Tu su se skupljali svi špijuni i krijumčari, jer je most na reci Torneelv, otvoren samo preko dana i dobro čuvan, bio veza Rusije sa Evropom. Boljševici su tuda unosili svoj propagandni materijal, krijući ga kod jednog lokalnog obućara.

Elizabet Hereš ističe da je Parvus revoluciju najavljivao za početak 1916, tvrdeći da za 24 sata može da podigne na ustanak sto hiljada radnika u Petrogradu. Tražio je, da bi postigao cilj, da mu nemačka vlast stavi na raspolaganje dvadeset miliona rubalja (preko 130 miliona evra ) da bi ostvario svoj cilj.

Parvus nije uspeo da cilj  ostvari te, planirane 1916. godine. Ali, Rusija je na frontovima krvarila sve više, i privreda je bila u sve težem stanju. Fabrike su ostajale bez sirovina, selo je ostajalo bez stoke, gradovi su ostajali bez brašna. Nezadovoljstvo u narodu je raslo. Kraj rata se nije nazirao.U ruskim političkim i vojnim vrhovima bio je sve veći broj ljudi spremnih da obore cara kao prepreku „progresu“ i povedu Rusiju putem zapadnih utopija. Ono o čemu je Parvus maštao počelo je februara 1917.

MIT O PLOMBIRANOM VAGONU

Februarska revolucija ukinula je monarhiju, ali su njeni vođi bili nesposobni da se nose sa dvostrukim izazovom – ratom protiv Centralnih sila i pobunama u zemlji. Kerenski, takođe zapadni plaćenik, politički kratkovid i u praksi nesposoban, vodio je najveću zemlju na svetu ka propasti.

Lenjinu su okolnosti išle na ruku. Početkom 1917. nije verovao u revoluciju; čim je video nesposobnog Kerenskog i verbalnim vatrometima sklonu, a bezvrednu, Privremenu vladu, shvatio je da mu se otvaraju putevi ka trijumfu i da se, kako je govorio, vlast valja na ulicama. Razmišljao je kako da pređe granicu. Na kraju je shvatio – samo uz pomoć nemačke vlasti može da stigne u Rusiju, prelazeći, s njenim odobrenjem, preko teritorije kajzerovog carstva, i to vozom.

Čuveni voz je krenuo iz Ciriha, sa tridesetak revolucionara koji je trebalo da pokupe vlast što se valja na ulicama. Polazak rušitelja nije bio neprimećen: stotinak ruskih rodoljuba okupilo se na peronu ciriške stanice, protestujući protiv nemačkih špijuna i provokatora maskiranih u brižnike socijalne brige. Nemački putnici voza bili su odvojeni od ruskih revolucionara. Novinari „Špigla“ ovako opisuju čuveno putovanje Lenjina i njegovih:“Preko Berlina put je dalje vodio do Zasnica na ostrvu Rigen, odakle se plovilo feribotima do Treleborga, švedskog lučkog grada. Put to baltičkog ostrva trajao je dva dana. Kasnije se tvrdilo da je verovatno najpoznatiji voz svetske istorije bio plombiran, na račun čega se šalio i Vinston Čerčil, govoreći da je Lenjin bio prevožen „kao bacil kuge“. To, međutim, nije tačno. Tačno je da su troja vrata vagona bila plombirana, ali četvrta vrata zaštićena pločom korišćena su kako bi se dostavljalo mleko za decu ili kupovale novine. Crta povučena kredom na podu odvajala je „ekstrateritorijalne“ odeljke sa Rusima od onih s Nemcima. Jakob Firstenberg – Helfandov poslovni partner i Lenjinov čovek od poverenja – primio je grupu u Treleborgu. Posle par dana u Stokholmu, nastavljeno je putovanje železnicom preko pograničnog mesta Haparanda ka Rusiji; uprkos svim strahovima, ovo je privremena vlada dopustila. Uveče 16. aprila oko 23 sata Lenjin je stigao u Petrograd. Petrogradski radničko-vojnički sovjet priredio je veličanstven doček Lenjinu i njegovim partijskim drugarima: crvene zastave, muzički sastavi, špalir radnika i vojnika na okićenom peronu.“

CENA REVOLUCIJE: MIR U BREST – LITOVSKU

Lenjin je, da bi se odužio svojim pokroviteljima, objavio da je borba Rusije na strani zapadnih saveznika u Prvom svetskom ratu završena; rat se mora okončati radi revolucije koja treba da se proširi na ceo svet. Kajzerovi ljudi su likovali: Rusija je tonula u haos koji ju je izbacivao iz igre na svim frontovima. U julu 1917. sa terena su u Ministarstvo spoljnih poslova u Berlinu stizali ovakvi izveštaji iz dojučerašnje pravoslavne imperije od koje je drhtala germanska Evropa:„Stanje u snadbevanju hranom se samo pogoršava, redovi ispred radnji su sve veći“.  Cene su, takođe, bile sve više. Vojnici na frontu su se zapalili Lenjinovim obećanjem:“Fabrike radnicima, zemlja seljacima!“ Izgledalo im je da će utopija trijumfovati, da je Zemlja Dembelija na dohvat ruke. Nemački ambasador u Stokholmu je zadovoljno trljao ruke: „Više nije daleko vreme u kome će Lenjinova grupa doći za kormilo, čime bi mir bio tu“. Državni sekretar Ministarstva spoljnih poslova Rihard fon Kilman govorio je caru Vilhelmu i Hindenburgu da boljševički pokret bez  podrške njegovog ministarstva nikada ne bi „uspeo da dostigne obim i stvori toliki uticaj, kakvim danas raspolaže“.

I kraj oktobra 1917. godine (po starom kalendaru) doveo je Lenjina na čelo države. Nemačka, koja je držala velike delove Rusije pod okupacijom, obilato je slala novčanu pomoć boljševicima. „Boljševici su veličanstveni momci i do sada su sve vrlo lepo i dobro učinili“, pribeležio je početkom decembra 1917. diplomata Kurt Ricler, koji je u to vreme snažno određivao nemačku politiku prema Rusiji.

Dana 25. novembra 1917. Berlinu je telegrafisao jedan pouzdanik: „Sadašnja peterburška vlada mora da se bori s velikim teškoćama. Banke odbijaju da joj pruže bilo kakvu finansijsku potporu, koja je vladi hitno potrebna da bi obezbedila hranu za narod i vojsku… Ako joj uspe da kroz hitno potreban novac zauzda teškoće i svoja rešenja  nametne narodu i vojsci, onda će moći da se održi do zaključenja primirja… Ovo je Lenjin shvatio i zato se obraća nama… Najviše vojno rukovodstvo smatra to za vrlo poželjno, ako se uspe, da se Lenjinovoj vladi dostavi novac“. I novac je stizao, stizao, stizao. Kajzer nije žalio da plati cenu pobede.                                  

I potpisan je sramni mir u Brest – Litovsku, koji je Rusiju izveo iz rata. Lenjin nije žalio što se država kojom je vladao odrekla teritorije velike kao Argentina, prebogate resursima. Njegov cilj je bio pobeda svetske revolucije. Nemci otvaraju svoju ambasadu u Moskvi, i nastavljaju da podržavaju boljševike. Grof Vilhelm fon Mirbah, prvi ambasador Rajha u Moskvi, trošio je tri miliona maraka mesečno da bi sprečio boljševike da se okrenu silama Antante.    

SUKOB IZMEĐU SAVEZNIKA

Ipak, šestog jula 1918. Mirbaha su ubili tajni agenti revolucionarnog režima. Lenjin je hladno izjavio saučešće grofovim nadređenima, iz čega se moglo zaključiti šta se stvarno zbilo iza kulisa. Ipak, Nemačka i dalje pomaže boljševičku vlast.

Zašto?

Zato što je počela zapadna intervencija protiv boljševika, sa ciljem dovođenja na vlast onih koji bi mogli da u Rusiji zaštite interese Angloamerikanaca. Car Vilhlem se uplašio da će Lenjin izgubiti pozicije, pa je počeo da finanasira i Lenjinove protivnike, poput belih kozaka. Važno je bilo samo da se Rusija ne digne, i da Nemačkoj ostane teritorija dobijena posle Brest – Litovskog mira. Ipak, na kraju su Nemci ostali uz Lenjina, obećavajući da neće napasti Petrograd, zbog čega je Lenjin mogao da pošalje trupe na front protiv stranih intervenata i domaćih belih.

Vilhelm je odbio da stvarno pomogne u spasavanju carske porodice, iako je carica Aleksandra bila Nemica. Brinuo se samo o tome da zapadni saveznici njegovu državu ne optuže da je kriva za careubistvo zbog saradnje s boljševicima, koja je, uzgred budi rečeno, počela da ulazi u svoju „minus-fazu“. Tako je nemačka Vrhovna komanda odbila zahtev boljševika da dobiju 20.000 mitraljeza, 200.000 pušaka i 500 miliona komada municije jer bi to oružje, kako je pisalo u jednom od njenih izveštaja, „možda kasnije moglo da bude upotrebljeno protiv nas“.                                    

Kajzerova obaveštajna služba je, u međuvremenu, otkrila da Lenjin novčano pomaže nemačke komuniste.                                                  

Petog novembra 1918. car Vilhelm je prekinuo diplomatske odnose sa Sovjetskom Rusijom. Šest dana kasnije njegova delegacija je potpisala primirje sa zapadnim saveznicima, kojim je priznat poraz germanske ratne mašinerije. Umesto da dobije teritorije carske Rusije, na osnovu Brest-Litovskog sporazuma, Nemačka je u Versaju izgubila sedminu svojih oblasti.

 NIJE TO BIO SAMO PARVUS

Parvus je bio važna figura u revoluciji, ali u Sovjetski Savez nije odlazio. Lenjin je krio veze s njim kao zmija noge. Bilo mu je veoma važno da se revolucija ne povezuje s nemačkim neprijateljima Rusije. Sam i omrznut, prijatelj Trockog umro je u Berlinu 1924. godine. Njegovo veliko bogatstvo, koje je stekao, između ostalog, uvlačeći Tursku u rat na strani Beča i Berlina i trgujući ruskom revolucijom, jednostavno je nestalo.

Dakle, nije ni bilo njegovo, nego onih za koje je radio, i koji su želeli nestanak pravoslavne hrišćanske Rusije.

Kao što ni pare Đerđa Soroša nisu toliko njegove, koliko Rotšilda za koje radi. (Vidi: http://documents.tips/documents/vladimir-dimitrijevic-djerdj-soros-veliki-mestar-sviju-hulja.html)

Čuveni američki istoričar, Entoni Saton, u svojoj studiji „Vol Strit i uspon boljševika“, ukazao je na učešće američkih kapitalista u dovođenju Lenjina na vlast. Naravno, Saton zna i za ulogu Nemačke u ovom procesu, i kaže: “Nemačko ministarstvo spoljnih poslova ocenilo je da se nameravani Lenjinovi poslovi u Rusiji poklapaju sa njihovim sopstvenim ciljevima da se razori struktura ruske vlasti. Obe strane su imale i skrivene ciljeve: Nemačka je htela pristup posleratnom tržištu Rusije, a Lenjin je u Nemačkoj želeo da uspostavi marksističku diktaturu“.

Saton, kao što rekosmo, ima tu još nekog, pored kajzerovih planera. Recimo, ne sme se zaboraviti uloga političkog vrha SAD. Lav Trocki, Parvusov blizak prijatelj, nije stigao u pomoć Lenjinu s nemačke strane. Saton za njega, na osnovu arhivskih dokumenata, jasno kaže:“Istoričari nikad ne smeju da zaborave da je predsednik SAD, uprkos protivljenju britanske policije, dao Lavu Trockom mogućnost da ode u Rusiju sa američkim pasošem“. Tako je, po rečima ruskog recenzenta Satonove knjige, S. Malugina, „sukob američkih i nemačkih interesa doveo do paradoksalnih posledica. Boljševici, koji su po svojoj prirodi bili neprijatelji bilo koje kapitalističke države, odjednom su postali neophodni obema sukobljenim stranama kao jedina sila koja je mogla da se suprotstavi udruživanju patriotskih snaga i restauraciji monarhije“.

Preko klana Morgana i Rokfelera, američki vladari iz senke su neposredno podržavali boljševike. Saton piše da je Maks Mej iz Rokfelerove firme Garanti Trast bio uključen u nezakonito skupljanje pomoći za Nemce i nemačku obaveštajnu mrežu u SAD. Posredno je bio povezan i sa boljševičkom revolucijom, a neposredno sa stvaranjem „Roskombanke“, prve Međunarodne banke SSSR-a. Saton dodaje:“Direktor Banke federalnih rezervi SAD Tompson aktivno je pomagao boljševike nekoliko puta: objavio je knjigu na ruskom, finansirao operacije i nastupe boljševika, poslao (skupa s Robinsom) boljševičke revolucionarne agente u Nemačku (a možda i u Francusku) i sa partnerom Morgana Lamontom vršio pritisak na Lojda Džordža i britanski ratni kabinet da promene britansku politiku (prema boljševicima, nap. V.D.). Uz to, francuska vlada je poslala Rejmonda Robinsa da pomaže ruske boljševike u pripremanju revolucije u Nemačkoj“. Pošto je cilj bio rasturanje Rusije radi pljačke, Morgani i Rokfeleri su pomagali čak i belom admiralu Kolčaku, a Britanci Denjikinu na Ukrajini. Ipak, glavna pažnja je bila posvećena boljševicima.                      

Sad, kad znamo da obaveštajne službe koriste i humanitarne organizacije za svoje operacije, nije nam teško da pojmimo ono što je Satonove čitaoce šokiralo sredinom sedamdesetih godina prošlog veka – da je američki Crveni krst knezu LJvovu, jednom od vođa februarske revolucije, davao novac za pomoć revolucionarima (četiri hiljade ondašnjih rubalja!)                            

Zbog svoje pomoći Lenjinu i njegovima, tridesetih godina 20. veka Morgani i Rokfeleri su dobili nagradu – učestovali su u izvođenju sovjetskih petogodišnjih planova. I zarađivali, naravno.     

ZAKLJUČCI ZA DANAS

Sledeće, 2017, navršiće se tačno sto godina od kada su boljševici, uz pomoću nemačke države i Vol Strita, došli na vlast u Rusiji, čega se posledice i danas osećaju. Rusija je već dugo u neobjavljenom ratu, ratu niskog intenziteta, u kome nema sredstva koja neće biti upotrebljena da bi se cilj (opet i opet: razaranje najveće države na planeti) konačno postigao. Ko zna koliko Parvusa radi na destabilizaciji ruskog sveta koji može biti alternativa Vol Stritu i Sitiju (i danas, kao i onda, zainteresovanima da pljačkaju i haraju tamo gde osete da su protivnici slabi).  

Pravoslavni hrišćani znaju da bi pad Rusije značio trijumf antihrista, i skori kraj istorije.                                                                  

Slobodoljubivi ljudi širom sveta znaju da bi pad Rusije povukao sa sobom nestanak mogućnosti da se izgradi svet u kome nečovečnost kancer-kapitalizma ne bi bila jedina mera i provera ljudskih mogućnosti.                                                                                    

Zato se nadamo da sadašnja ruska vlast sebi neće dozvoliti ni februar, ni oktobar 1917. Vladimir Putin i njegovi saradnici vode politiku koja uspešno parira svim pokušajima Zapada da destabilišu njihovu zemlju spolja i iznutra. Velika igra geopolitičkih karata dovela je do toga da Putin ima mnoge adute u svojim rukama. Pa ipak, što neko bolje igra, to je bliži trenutak kad će igrači koji gube razbiti svetlo u kafani i početi tuču. Verujemo da će ruski predsednik, majstor mnogih borilačkih veština, imati odgovor i na to.   

Sa srdačnom blagodarnošću g. Draganu Šljiviću za pomoć oko prevoda

_____________________________

Literatura:

1. Natalья Kornelюk: Russkaя revolюciя stoila 60 millionov nemeckih marok (rus.) // Profilь:

Žurnal. — 2005. http://web.archive.org/web/20070522213517/http://www.profile.ru/items/?item=11037                                                                                  

2. Anthony Sutton: Wall Street and the Bolshevik Revolution, http://www.voltairenet.org/IMG/pdf/Sutton_Wall_Street_and_the_bolshevik_revolution-5.pdf

3. Эlizabet Hereš: Kuplennaя revolюciя. Taйnoe delo Parvusa –  http://www.e-reading.club/book.php?book=1009748            4. Die Deutschen und die Revolution: Lenin und Kaiser, http://www.spiegel.de/spiegel/spiegelspecialgeschichte/d-54841257.html

Izvor: Fond Strateške Kulture