Куда иде Република Српска – нови протести, референдум и избори

Представници заједничких институција у Сарајеву, без обзира из ког народа долазили, шире лажни оптимизам, настављају обмањивати јавност о могућности да буде прихваћена некредибилна апликација за чланство у Европској унији у тренутку када Босна и Херцеговина емитује највећу могућу терористичку претњу Западу са своје територије или преко организација које су организоване и контролисане из БиХ. Јер истина је да Дејтонска Босна и Херцеговина није била никада овако нестабилна, подељена и посвађана и никада није производила толико нестабилности за регион и континент.

Томе највише доприносе бројне терористичке организације које имају благу или отворену подршку сестринских странака СДА и СДС а у персоналном смислу њихови кадрови: Горан Салиховић, Главни тужилац у БиХ, Драган Мектић, Министар безбедности у Савету Министара БиХ, Перица Станић,Директор Агенције за истраге и заштиту „СИПА“, те разне Чампаре, Боже Михајловићи и друге слуге Бакира Изетбеговића.

Бројна, скупо плаћена администрација у Сарајеву, са преко 23.000 запослених, исцрпљује буџете оба ентитета док монетарном политиком, валутним курсом и девизним резервама управља политички талог западне дипломатије у Босни и Херцеговини.

Тужилаштво и Суд у Сарајеву и даље исписују лажну историју протеклог рата: хапсе и процесуирају само Србе – ослобађају муџахедине, њихове покровитеље и наредбодавце ритуалних клања Срба на Озрену и Хрвата у Средњој Босни, (Бакира Изетбеговића, генерала Сакиба Махмуљина, Председника Парламентарне скупштине БиХ Шефика Џаферовића и посланика у парламенту БиХ Шемсудина Мехмедовића) и благом казненом политиком, тачније политиком „судске рехабилитације“, враћају у нормалан живот, без икакве казне, терористе и борце Исламске државе, Ал Каиде, Фронта Ал Нусра, Ахрар ел Шам… којих је у овој земљи више него било где на континенту.

Од свих ових проблема креираних и подстицаних у Сарајеву као политичком тестаменту Алије Изетбеговића, тзв. опозиција из Републике Српске није видела ништа и не жели ништа од тога да решава. Забуна око приоритета или класична издаја – обавештенимa је јасно.

У међувремену, под покровитељством Младена Босића чине се разне криминалне активности, тајна снимања и подмићивања, организују наручени и рушилачки протести, док његов приватни Министар „сигурности“ Мектић, као портпарол тужилаштва и Агенције „СИПА“ обавештава јавност о незаконитим истрагама у којима он учествује и о којима је одлично обавештен. Злоупотреба тужилаштва у политичке сврхе, напади на Председника Републике Српске Милорада Додика, као и на председника Савеза за бољу будућност Фахрудина Радончића, те хапшења у Министарству безбедности, Агенцији за банкарство Републике Српске, Инвестиционо развојној банци, Павловић банци.… представљају средство одвраћања пажње јавности у БиХ од стварних извора терористичке претње и тако потребне одлучне акције против терористичких група и организација у БиХ.

Однос према терористичкој претњи је дeо процеса дестабилизације БиХ а посебно је Република Српска заједничка мета терориста, појединих западних служби и бошњачке националне политике базиране на политичком наслеђу Алије Изетбеговића, уз свесрдну помоћ представника Републике Српске који чине власт на нивоу БиХ.

Иако западне амбасаде (америчка, британска и немачка) толеришу фундаменталисте у Сарајеву, повезане са корупцијом на највишем нивоу, са политичким убиствима и тероризмом, чак и када имају ‘пуна уста’ борбе против тероризма, упорно ће подржавати терористичке организације и њихове радикалне извршиоце, некад отворено – некад прикривено, али само док су у Босни и Херцеговини и док представљају претњу грађанима и народима БиХ а посебно Републици Српској и њеном уставном поретку. Методологија подршке је увек иста”, она подразумева спречавање полицијских агенција да раде свој посао, њихову дестабилизацију, изазивање потреса и кадровских смена у тим агенцијама, хапшења по министарствима, креирање политичких афера и „правосудне“ хајке преко Суда и Тужилаштва БиХ, а сталним надзором и гушењем иницијатива у борби против тероризма ометање сваке акције институција БиХ на том плану.

Наравно земље Европске уније не желе и неће дозволити да тај политички и безбедносни хаос, који у БиХ они подржавају, на било који начин постане део Европске уније и поред неконтролисаног избегличког таласа додатно угрози њихове грађане и њихове институције.

Безбедносне агенције (посебно „СИПА“ и „ОБА“) све више делују као криминалне банде и „муслиманске милиције“, потпуно су ван ефективне друштвене контроле и чине све да друштво не препозна тежину и озбиљност безбедоносних претњи које долазе од разних екстремиста, вехабијског покрета и тзв. муџахедина а терористичке акције које они непрестано подузимају у јавности представљају као изоловане инциденте.

Управо зато, у наредном периоду ми у БиХ можемо очекивати још спектакуларније терористичке акције – нападе на оружане снаге и полицију, институције државе, али и нападе на базе НАТО, ЕУФОР-а и амбасаде западних земаља са тенденцијом и планом да у њима буде што мање цивилних жртава како би се сачувала екстремистичка инфраструктура вехабијског покрета и подршка коју он има од стране локалног становништва, параобавештајних служби и службене политике у Сарајеву.

Међутим, истина је, да долази доба у коме се одговорност за укупно стање у БиХ неће моћи неоправдано и без мере приписивати само домаћем политичком фактору –.јер могућност промене таквог стања представља тачку на којој је одговорност локалних политичких лидера све мања, а одговорност међународне заједнице све већа и у својим земљама све чешће ће дипломате из Сарајева бити питане о томе шта се дешава, зашто је то измакло контроли и које су могуће последице.

Тачније, западне дипломате из Сарајева подржавају промашеног Министра безбедности Драгана Мектића и неспособног прекршајног судију на дужности Главног тужиоца у БИХ Горана Салиховића и њихову политички мотивисану и криминалну злоупотребу система безбедности, тужилачких истрага и оптужница.

Оваква држава са криминализованим институцијама и два Главна представника (један је „Високи“ а други је „Специјални“), са политизованим Уставним судом који разним, привидним тумачењима Дејтонског устава, кроз одлуке три странца и два висока политичка функционера СДА, немилосрдно руши уставни поредак и могућност опстанка БиХ, никада неће бити способна поднети било какву кредибилну апликацију. Такве апликације подносе само државе, а Босна и Херцеговина није држава него Протекторат у коме институције БиХ немају утицај на властиту монетарну, одбрамбену и безбедносну политику, са Саветом министара у коме министри морају прибавити сагласност ОХР-а за именовање, уз тзв. Веће за имплементацију мира у БиХ које доноси одлуке о проглашењима закона, променама Устава али и забранама рада и деловања представника политичких странака.

ИСИЛ (ДАЕШ) и његова агресивност – снажна подршка обавештајне службе Турске и њеног председника Ердогана као и подршка финансијске и верске „супер-силе“ Саудијске Арабије, статус који Турска и Саудијска Арабија имају у Сједињеним Америчким Државама и Европи уз мрежу која снажно делује и постаје све организованија и агресивнија – пред Европску унију постављају многа питања изградње и функционисања јединственог система безбедности. Тај систем не може бити пуки зброј националних полиција и плански ослабљених обавештајно-безбедносних агенција. Он мора бити способан да уочи безбедносне изазове и адекватно (пре свега јединствено) одговори на њих.

Босна и Херцеговина, са политиком из Сарајева, је у овој борби део проблема.

Препознали су то представници власти у Бања Луци и реаговали одлучно и адекватно.

Одлука председника Републике Српске Милорада Додика, коју је потврдила Народна скупштина, о расписивању референдума о правосуђу је одлука овлашћених народних институција утемељена и на праву и на правди. И ту одлуку Додик је спреман бранити.

Уосталом,:шта представља народ и његова слобода – његова политичка и културна права, ако не може око једног питања, као што је правосуђе, исказати свој политички став.

Правосуђе у Босни и Херцеговини је корумпирано, криминализовано и потпуно под контролом политичких пигмеја, трећеразредних западних дипломата. Као и финансијски сектор, банке, безбедносне агенције, невладине организације и полтронска, нашминкана лажна опоизиција. Као и цела Дејтонска БиХ, у којој странци контролишу све институције и друштво у целини али немају одговорности ни за једну политичку одлуку и меру – не сносе одговорност за пензије, образовање, здравствену бригу, безбедност грађана, инвестиције.

Босна и Херцеговина је зато најгори, одвратни протекторат у коме онај ко влада не одговара ни за шта – већ само компликује живот грађанима и отежава га.

Одлука о референдуму отвара процес суочавања са идејом лажне демократије и „европских слобода“ које представљају ропство, понижење и одсуство било какве одговорности оних који производе и контролишу систем и такву квази-државу..

Управо на том месту и лежи проблем, најважнијег питања, које је отворио премер Владе Србије Александар Вучић а које председник Републике Српске Милорад Додик и те како разуме у свим консеквенцама и са свим последицама.

Који је тренутак прави и најбољи за тако дубоку конфронтацију око најважнијег питања: морају ли мали народи прихватити срамни положај слуге у свим интеграцијама па и оним које наступају под заставом слободе и демократије?

Да ли је Европска унија нова форма ропства, јер демократски стандарди, па и референдуми, очигледно не припадају свима – него су својина Енглеза, Каталонаца, Шкотланђана, Немаца и Француза? Имају ли право балкански народи разумети своју позицију и другима саопштити свој став о њој? Када да крену путем борбе за слободу, без обзира на последице?

Председник Републике Српске је велики политички лидер српског али и свих наших словенских народа, храбар и поштен човјек и разуме да је највеће ограничење са којим се суочава његово стратешко опредељење да сви ратни злочини буду кажњени и да Суд Босне и Херцеговине престане бити суд који импутира само Србима ратне злочине у најтежој форми, само Србе оптужује и кажњава а све друге ратне злочине прикрива, и тиме исписује странице фалсификоване историје двадесетог века, које Српски народ представљају у најгорем свијетлу – управо понашање лажне опозиције.

Они праве политичку конструкцију подељеног друштва РС – а у стварности деле то друштво, свесно спречавајући институције Републике Српске да остваре циљ свих грађана да правосуђе буде независно, да буде објективно, да престане судити само Србима, врло често у монтираним судским процесима, и да суди по релевантним законима.

Спречавајући позитиван резултат кроз изазивање националне поделе, опозиција износи тезу да председник Републике Српске уцењује Запад референдумом, желећи остварити резултат у прокламованој политици према криминализованом сарајевском правосуђу.

И горе од тога: у земљи која има највећи број исламских бораца на ратиштима Сирије и Ирака и снажну терористичку мрежу која прети свакодневно – Младен Босић и тзв „опозиција“ крећу у отворену конфронтацију унутар српског народа јер политичка конфронтација у институцијама Републике Српске није остварила ниједан зацртани циљ и није довела до нестабилности. Зато се изашло на улицу.

Изашло се на улицу да би сви приоритети и интереси у сложеним процесима политичке транзиције и сталног наметања решења из Сарајева, Лондона и Анкаре, који су дубоко против националног интереса и уставног положаја Републике Српске, остали у позадини, неосветљени и небитни. Криминогено и усмеравано правосуђе из Сарајева, терористичка убиства полицајаца МУП-а Републике Српске (у Зворнику) и Бошњачко-Хрватске Федерације (у Бугојну), убиства војника Оружаних снага БиХ (у Рајловцу), напади пиротехничким средствима на генерала Анту Јелеча, атентат на премијера Владе Србије Александра Вучића и стална харанга против бораца војске Републике Српске, полицајаца МУП-а (због улоге у рату и наводних злочина), рушење и напади на банкарски сектор Републике Српске (хапшење директорице Агенције за банкарство РС Славице Ињац, директорице Инвестиционо-Развојне банке РС, хапшење власника „Павловић банке“… и многе друге акције, сликовито показују на који начин и којим механизмима злоупотребе правосуђа се користи политичко Сарајево за обрачуне са носиоцима одговорних дужности у институцијама Републике Српске.)

Кап која је прелила чашу стрпљења Владе РС и председника Додика без сумње је одлука Уставног суда БиХ којом се забрањује обележавање Дана Републике Српске. Али, ништа од овога није битно тзв. опозицији која влада у Сарајеву, следећи циљеве исламистичке политике коју формулише и проводи Бакир Изетбеговић и његова СДА.

Али, ако то не разумеју политички експоненти Младена Босића, попут Адама Шукала или Небојше Вукановића, проблеме односа и деловања „Бакирових кадија“ из Сарајева одлично су схватили и јасно препознали у Савезу независних социјалдемократа, у одлучним политичким мерама председника Републике Српске Додика.

Одлука о организовању референдума о правосуђу је стратешка и неопходна мера.

У њој се препознаје најважнија позиција заједничке политике премијера Вучића и председника Додика: изабрати тренутак, учинити најбоље и разумети последице.

Они који нису били део процеса притиска на политичку „халку“ из Сарајева и њихове „западне“ туторе у разговорима о правосуђу, немају право коментарисати изнуђене тактичке варијанте до којих је њихов кукавичлук у ствари довео.

Реч је о снажној политичкој одлуци и најважијем политичком курсу који је било који народ на Балкану покушао заузети. То јесте удар на политички и уставни поредак – али Исламске Републике Босне и Херцеговине, као што је политички удар на програм ИСИЛ-а и Ал Каиде – вехабија и Муслиманског братства – удар на Ердоганову моћ у Босни.

Штавише, Одлука о референдуму не уважава неоосманске геополитичке принципе и интересе, као ни идеју и програм „Зелене трансверзале“ – односно, не поштује основе политичког тестамента Алије Изетбеговића исказаног у програму Исламске декларације.

Истовремено, она је снажан алиби злонамерним англо-америчким политикама у БиХ да наставе жестоко нападати Републику Српску, њене институције, друштво у целини и српски народ. У томе и леже разлози због којих премер Владе Србије Александар Вучић моли да се одлука о референдуму преиспита.

Он зна да су сви исламисти, сви фанатици – Бакир Изетбеговић и његова политичка недоношчад (Емир Суљагић, Мирсад Вилић, Денис Звиздић, Драган Мектић…) уједињени у идеји заташкавања атентата, тј. покушаја његовог убиства, те да, заједно са мржњом опседнутим трећеразредним дипломатама из Сарајева, желе сукоб, конфликт и рат за који ће лојална америчка штампа и јавност уопште – свакако оптужити Србе.

Управо тако: пропали покушај убиства Александра Вучића из злонамерне, мржњом опседнуте америчке амбасаде у Сарајеву и бескорисног али злонамерног ОХР-а само су наставак удара на Дејтонски споразум и Републику Српску.

Бакир Изетбеговић, Денис Звиздић, Шефик Џаферовић и Шемсудин Мехмедовић лажу када тврде да референдум о криминализованом правосуђу представља обаву рата. У ствари то јесте објава рата криминалцима и бандитима, ИСИЛ-у и Ал Каиди – Ердогану и Али Хамнеију у БиХ, али није објава рата Дејтонској Босни и Херцеговини.

Већ је требало да буду похапшени они који су покушали да убију премијера Вучића, исламисти склони тероризму, наоружани, мотивисани и фанатизовани, који немају ни нацију ни државу. Њихова једина држава је њихов идеал Светског халифата – лудачке пројекције шеријатске државе која се простире на две трећине земљине кугле.

Семе тог зла СДА је посејала првим изигравањем Дејтонског споразума, десет дана након што је потписан у Паризу – примајући у држављанство БиХ разне терористе и стране борце како би спречила њихов уставом одређен изгон из БиХ у року од 30.дана. Они су створили исламско друштво и исламску власт у БиХ.

Исламско друштво у БиХ је план и наслеђе Бакировог оца, Алије Изетбеговића.

Овакав корумпиран, криминализован и неспособан политички систем је такође део тог наслеђа. Стварна и стална претња од тероризма у БиХ потиче од глобалне мреже екстремиста – а пре свега од Ал Каиде и Исламске државе, који су у Сарајеву код куће.

Многе терористичке организације, уз помоћ Алије Изетбеговића и његове СДА, су направиле снажан продор у бошњачко друштво – у политичке странке, невладине организације, Исламску заједницу БиХ али и у структуре политичке моћи у Сарајеву а посебно у обавештајно безбедносни и правосудни апарат земље.

Екстремистичка хоботница у овој земљи располаже са преко пет хиљада радикалних исламиста који представљају стални извор терористичких претњи. Иако су ова лица позната безбедносним агенцијама у БиХ, они су овде до сада били заштићени у сваком смислу тако да су несметано створили највећи исламистички покрет у Европи, са преко 100.000 припадника, познат под именом „Вехабијски покрет“.

Тачно је да нису сви припадници тог покрета терористи али сви познати терористи у овој земљи долазе, искључиво, из тог покрета. Потпуно несметано, ова лица су на подручју БиХ оснивала предузећа и невладине организације, а онда у њихово име куповали куће, зграде – читава насеља – да би у њима настанили фанатизовану армију својих следбеника – војску будућег ратног конфликта.

У целој Европи не постоји држава, осим Босне и Херцеговине, која би на своме тлу толерисала мале калифате, исламске државице и вануставни живот у тим насељима.

Та екстремистичка насеља, као преседан у целој Европи, компромитују Бошњаке и праве од једног толерантног европског народа таоца исламистичког лудила. Та насеља су, у ствари, базе – класичне војне базе и мале Исламске државе о којима данас пише сва Британска штампа (Гардијан, Дејли мирор), али бруји и цела европска јавност.

У Босни и Херцеговини те исламистичке базе се налазе са обе стране ентитетске границе, на тзв. „линијама разграничења“, и функционишу по строгим исламским правилима.

Неке од њих су: Горња Маоча (између Сребреника и Тузле), Горња Дубница (код Калесије), Доња Бочиња (између Маглаја и Завидовића) и Ошве (између Маглаја и Тешња) али ту су и делови насеља: Каменица (код Теслића), Сјенина Ријека (између Модриче и Добоја), Мехурићи код Травника, Шерићи (Зеница), Подбријежје и Жељезно Поље (код Зенице).

Све ово што се дешава у Босни и Херцеговини, као највећој бази и јединственом терористичком кампу Исламске државе и Ал каиде у Европи као дубокој антицивилизацијској појави, је превасходно безбедносни проблем на који држава не реагује ни једном – баш ни једном адекватном безбједносном мером.

Истовремено, послове безбедности, разних видова координације и креирања безбедносних политика води Драган Мектић, човек рођен у великом хрватском селу Драгаловци код Добоја (са хиљаду и тристо становника Хрвата), истрауматизиран у животу и интерно образован у оквиру Образовног центра МУП-а Хрватске државе задњих дана новембра 1989. године.

Као особа вероватно хратског порекла, која се као одбачено и усвојено дете пред Србима из Прњавора доказивао радикализмом, временом је постао хрватски обавештајни пројекат. Баш на исти начин на који су само шест месеци после чланови СДА, у организацији секретара странке Хасана Ченгића (данас председника Сабора Исламске заједнице БиХ), из свих крајева БиХ (читави батаљони – по 500 у групи) пролазили те врсте обука и дошколовавања у разним полицијским камповима као што су: Јастребарско, Ђаково и Реметинац.

Драган Мектић, некомпетентни министар и особа која о области уређења безбедносних политика и прилагођавања новим безбедносним изазовима не схвата ништа и која је способна само забављати јавност о јахтама у Порторожу, вређати образоване жене, углавном новинарке које часно и мукотрпно зарађују сваку конвертибилну марку у овом тешком тренутку и неуређеној држави, пљувати по свим институцијама Републике Српске, проглашавати лоповском сваку институцију у Републици Српској, коју би наводно, он требало да представља и коју је исто тако наводно бранио тако што је мучио невине људе и гледао мирно њихову трагедију у самој полицијској станици коју је водио.

Драган Мектић је Дражен Ердемовић одбране Републике Српске, особа која једну часну, историјски и политички оправдану одбрану само компромитује властитим комплексима и сировошћу.

Драган Мектић није дипломирао на Факултету Правних знаности у Загребу – он тај факултет није ни видео (иако је то објавио на службеном сајту Министарства безбедности БиХ) али у предвечерје суровог рата који ће уништити заједничку државу Југославију и довести до драматичног страдања српског народа у Хрватској, Босни и Херцеговини, Косову на крају 1989. године, пар месеци пре него што ће Фрањо Туђман постати председник Хрватске, његову стручну оспособљеност и диплому којој више одговара назив „Потврда“ оверава усташоидни професор криминалистике, наводни декан, Владимир Обрадовић, који је као и Мектић припадник тајних служби који ће лојалност доказивати изразитим и активним антисрпством. Његов назови-декан, у својој анализи „Казнених дела ратних злочина са обиљежјем тероризма“ за најстрашније облике тероризма на свету оптужује српски народ, представљајући све војне нападе Хрватске војске на недужни народ Републике Српске Крајине као облике и видове анти-терористичког деловања. Управо зато је његова политика подршке исламском тероризму резултат школе и обуке коју је, непосредно пред рат, прошао у Министарству унутрашњих послова Хрватске уз врло сумњиву и безвредну диплому.[1] О њему као таквом, пре или касније, хладне главе мораће расправљати и СДС и српски народ у целини, без лажних спинова активиста наранџастих револуција о нужност борбе против корупције и криминала која служи само политици Бакира Изетбеговића као модел и оправдање за уништење положаја Републике Српске и разарање њених институција.

Засад о томе одлучује СДА, а институције у Сарајеву функционишу у складу са одлуком њеног политичког лидера, корумпираног фундаменталисте, Бакира Изетбеговића.

СДА је својим односом према организованом криминалу и тероризму показала да не мисли на државу, да не поштује државне прописе, да мрзи њене народе и да је главни кривац за ружне идентификације целог бошњачког народа са тероризмом и екстремизмом. Зато Одлуку о референдуму виде као објаву рата радикализму и себи.

Права борба против тероризма требало је давно да почне као отпор самог друштва, да се настави у безбедносним агенцијама, али да се завршава у правосудним.

Зато овој земљи није дозвољено да има правосуђе, нити свој став о правосуђу, а сваки разговор о том питању постаје алиби за опште безакоње и бахато управљање земљом од стране неспособних квази-дипломата, заправо малих ситних шпијуна и обавештајаца.

Зато су из западних амбасада подржали идеју уличне дестабилизације Републике Српске – да сва битна питања уставног положаја Републике Српске, безбедност грађана и терористичка претња коју трпе и осећају, као и сав реалан живот тешке социјалне ситуације о којој брину институције Републике Српске (инвестиције, нова инфраструктура, пензије, борачки додаци, инвалиднине, здравство, образовање, спорт, плате и накнаде, поплаве и друге природне катастрофе) постану мање битни и да их буде све теже решавати или да се уопште не решавају.

Зашто ово као проблем останка свога народа неће да виде Младен Босић и Младен Иванић, зашто хушкају властити народ на унутрашње сукобе и рушење властитих институција које је мукотрпно стварао?

Испуњавањем налога Бакира Изетбеговића и појединих амбасадора у Сарајеву антисрпском политиком улице, руши се стабилност Република Српске али и целе Босне и Херцеговине, и потпуно је неважно да ли су лидери опозиције инструисани, финансирани или су изманипулисани. Сукоб унутар српског народа на улици, није интерес никога у Републици Српској, већ само традиционалних народних непријатеља, западних и исламистичких земаља.

_________________________

[1] Диплома Више школе унутрашњих послова Републичког секретаријата унутрашњих послова Хрватске DRAGAN MEKTIĆ DIPLOMA 1.str.

---

Извор: Фонд Стратешке Културе