Kuda ide Srbija posle briselske kapitulacije (4)

Dok u heterogenoj i krhkoj nacionalnoj javnosti raste razočarenje u novu vladu, srazmerno tome neka vrsta političkog uslovnog refleksa te iste javnosti proizvodi pritisak za ujedinjavanje nacionalne opozicije. Ali i ona je podeljena najmanje na dva dela, i najdublji ponor te podele ne čine ni sebičnost pojedinih lidera i stranaka, ni različiti strateški pristupi, ni različiti ciljevi i ambicije, već elementarno razumevanje prilika.

Iako se iz onog dela opozicije koji personifikuju Srpska radikalna stranka i većina patriotskih organizacija i, kao što je već rečeno, jednim delom i „pozne“ Dveri često čuje da je Srbija okupirana zemlja, ili bar meko okupirana, on i od vlasti i od ostalih faktora na političkoj sceni zahteva ponašanje kakvo dolikuje suverenim političkim sistemima, dok odstupanje od takvog ponašanja imenuje izdajom. Duboko na margini političkog života, daleko od velikih medija, još dalje od poverenja građana, najdalje od pomisli da bi mogli da se približe osvajanju vlasti, oni u takvom političkom životu ipak učestvuju, prihvatajući njegova pravila (izlaze na izbore, bore se za mesto u meinstream delu javnog prostora i sl.), ali im to ne smeta da marionetsko ponašanje vlasti i svojih političkih protivnika objašnjavaju njihovom izdajničkom psihologijom, gde ih udaljenost od centara odlučivanja čini jednako udaljenim ne samo od racionalnog pristupa prilikama već i od bilo kakve ozbiljne inicijative i pokušaja pomeranja na političkoj sceni. Dogodilo se ono na čemu su strane agenture radile godinama: od patriotske Srbije, ili bar jednog njenog dela, napravljeno je strašilo za građane. Ali to se nije dogodilo, kako je bila osnovna namera, tako što je promenjena svest građana o patriotizmu, već tako što su neke patriotske organizacije, izgurane van glavnih tokova politike i vešto usmeravane sa strane, emitovale prema građanima upravo onakvu sliku od koje su birači bežali, a radovale se zapadne agenture i ološ-elita.

U borbi za preživljavanje i opsesivnim odnosom prema vlasti, posebno njenom naprednjačkom delu, nekim od ovih grupa – gde se posebno ističu radikali, stranka u kojoj još uvek ima izuzetnih pojedinaca, ali čije je političko ponašanje podređeno udesu njenog šefa – nije strana ni skrivena saradnja sa Demokratskom strankom, za poslednjih 13 godina motorom preoblikovanja Srbije u urušenu marionetsku državu. Nerazumevanje prilika, istovremeno, tu grupu često stavlja u situaciju da kompromituje nacionalne i državne interese za koje se bori, da nesvesno čini upravo one stvari koje odgovaraju i vlasti i zapadnim interesima, zbog čega tako često ima ulogu njihovog „korisnog idiota“.

To se lepo moglo videti u danima pošto je Ivica Dačić stavio paraf na Briselski sporazum, kojim se država Srbija povukla sa Kosova. Kao protivnik sporazuma, Vojislav Koštunica poveo je kampanju za održavanje referenduma na kome bi se građani izjasnili o sporazumu, što je Aleksandar Vučić, bar u javnosti, naveo tada u iznudici kao otvorenu mogućnost. Naravno, najveći protivnici referenduma bili su predstavnici zapadnih ambasada u Beogradu, svesni da im to stvara nepotrebne komplikacije kao i da će biti veoma teško izvesti gotovo 3,5 miliona građana koji će svojim glasom podržati taj pogubni sporazum. Dok je Koštunica, od samog početka načisto s tim koliko su male šanse da do referenduma dođe, gurao tu temu u javni prostor, radikali, većina nacionalnih organizacija, pa i Dveri – inače stranka velikih mogućnosti, ali loše političke i dobre kulturne artikulacije – vodile su kampanju protiv referenduma, tvrdeći da on zadire u Ustav. Ne razumevajući koliko samo držanje teme referenduma u javnosti delegitimiše briselsku odluku vlasti, nacionalne organizacije „uspele“ su da odbrane ustav od Koštunice, što im nije smetalo da na njega vrše pritisak da se s njima ujedini u zajednički front za odbranu Kosova i ugrožene srpske državnosti.

Iako tome nije rekao definitivno ne, iako je pristao da u dva grada na lokalne izbore izađe zajedno sa Dverima, Koštunica je prema ujedinjavanju na čijem čelu bi trebalo da se nađe više nego oprezan, bez obzira što zbog toga trpi snažan pritisak i dela DSS. Kao iskusan političar širokog pregleda situacije, on ume da vrednuje odnos snaga, razumevajući da, iako neki međunarodni trendovi idu Srbiji naruku, oni još uvek nisu takvi da bi bilo kakav frontalni otpor garantovao rezultat. Istovremeno, on nije neko ko bi ušao u otvoreni rat sa naprednjacima u trenutku njihovog istorijskog maksimuma, kad su šanse da ga izgubi neuporedivo veće nego da ga dobije. Koštunica se zato odlučio za neku vrstu politike pasivnog otpora, u kojoj su mu neophodne odrešene ruke za taktički manevar, koji bi mu bio smanjen ulaskom u široki savez stranaka i organizacija, za koje se plaši da mogu da ga kompromituju, za koje ne može da zna kakve sve i čije interese koncentrišu, i koje, bez obzira što ga pozivaju da im se stavi na čelo, suštinski ne može ni da kontroliše. Otuda Koštunica verovatno procenjuje da mu to udruživanje donosi više rizika nego što mu otvara šansi, utoliko pre što bi se, kao centralni i najjači deo tog saveza sam najviše našao na udaru evrofanatične javnosti i ološ-elite, i što njegova stranka, i sama opterećena teškim hipotekama iz prošlosti, taj udar teško može da izdrži.

Zato razlike između dela nacionalne opozicije koji personifikuju radikali i onog koji predvodi Koštunica nisu male. Iako se i jedni i drugi slažu da je Srbija zemlja suspendovanog suvereniteta, radikali i ostali iz te grupe veruju da je dovoljno pokazati masovnu političku volju da se to prekine i da će biti prekinuto, dok je Koštunica uveren da je problem mnogo složeniji. Oni računaju s tim da je promena vlasti uslov potreban i dovoljan da se to stanje prekine; Koštunica je bliži tome da je vlast samo deo problema, i zato nastoji da stvari sagledava i u širokom društvenom kontekstu, ne dozvoljavajući da bilo kojim svojim potezom donese dobit Demokratskoj stranci, koju i dalje vidi kao najveće zlo koje je moglo da zadesi Srbiju. Razumevajući međunarodne odnose, radikali su sigurni da je dovoljno reći „ne“ daljoj integraciji u EU i usmeriti srpski brod ka Istoku; Koštunica, iako ni sam nije daleko od toga, celu stvar vidi kao duži i postupniji proces, koji se mora voditi pazeći da se ne otvara previše ni spoljnih ni unutrašnjih sukoba. Oni, razočarani u demokratske procedure, priželjkuju i zazivaju ulični otpor; on ga se bar jednako tome pribojava, uveren da se ta vrsta otpora, čak i kad je određene probleme rešavala, u društvenom smislu najšešće pokazuje kao regresija.

Otuda na putu formiranja zajedničkog patriotskog fronta, pored opisanog različitog razumevanja prilika, stoje još dva važna faktora. Jedan je nemoć obe opozicione grupe da izađu sa zajedničkom političkom platformom, koja bi mogla da bude šire prihvaćena među građanima. Kao što takva platforma nije moguća kao zajednički napor, ona jednako nije moguća ni kao zasebno dostignuće pojedinih grupa. Sa jedne strane, radikalski deo opozicije, opsednut vladom i povikom na njenu izdaju, ne pokazuje ni sposobnost ni interes za bilo kakvu platformu, zadovoljavajući se uopštenim konstatacijama da Srbiju treba okrenuti oprema Rusiji i da valja napustiti neoliberalni ekonomski koncept, što biračima svakako ne može biti dovoljno i što je, pored ostalog, razlog zašto su ulični protesti te grupacije bili tako malo posećeni. Koštunica, sa druge strane, insistirajući na svojoj politici neutralnosti, kao da ne veruje da je došlo vreme za bilo kakvu akciju, posebno u trenutku kad gotovo izvestan pad poverenja u naprednjake još uvek nije akutan trend.

Otuda se delovanje ove „radikalske“ grupacije može opisati kao jalov otpor, kome preti opasnost da, možda čak i bez svesti o tome, završi kao druga Đilasova kolona u borbi protiv Vučića, koga je danas lakše napasti zdesna nego sa prirodnih pozicija Demokratske stranke. Koštuničino delovanje, s druge strane, s razlogom se opisuje kao pasivnost. Ta pasivnost – u kojoj može da opravda zašto neće sa ostatkom opozicije, u kojoj ima jako objašnjenje za to što neće frontalno na naprednjake, ali ne i zašto ne vrši pritisak na javni prostor, ne i zato što ne umrežava razočarane intelektualce, još manje zato što sa tom inteligencijom ne pravi akcije u sferi ideja i kulture – Koštunicu stavlja sve više ispod radara birača, čineći da se sa njegovom politikom mnogi slažu, ali nesrazmerno manje u njega ulažu svoje nade, dok mu sve to istovremeno atrofira organizaciju.

Možda bi pogled na celovitiju sliku Koštunici dao za pravo – u odnosu na „radikalsku“ opoziciju u svakom slučaju – ali uz prevelike rizike koju ta pozicija nosi. Naime, gotovo je izvesno da proces međunarodne rekonfiguracije, koliko god da i sam ubrzava, sporiji od procesa već galopirajućeg urušavanja Srbije kao države, čiji ustav je dezavuisan, čija privreda umire u mukama, čije društvo je razoreno, a svet političkih ideja očituje tle plodnije za nekontrolisanu pobunu nego za organizovan politički otpor.

Poslednja i možda najvažnija razlika između ove dve opozicione grupe jeste njihov pogled na motivaciju građana za političke promene. Dok, na jednoj strani, onoj „radikalskoj“, pasivnost građana da se odazovu otporu stvara veliku frustraciju, na drugoj, onoj Koštuničinoj, veruje se da povratak naroda u politiku jeste trend koji preplavljuje Jug i Istok Evrope, ali da ne treba biti nestrpljiv, već čekati priliku. Dok je ološ-eliti svojstveno nerazumevanje naroda, koje proizlazi iz jedne vrste prezira i kulturorasizma prema njemu, ona se predano bori protiv svakog narodnog interesa, podvodeći građane surovim stranim interesima. Za to vreme kolektivna osuda naroda, doduše sa suprotnim predznakom, sve češće se može čuti i na krilu nacionalne inteligencije. Narodu se najčešće zamera da je nesvestan teških istorijskih prilika, da je lakomislen, da je opšti interes zanemario za račun pukog preživljavanja, da je ideološki dezorijentisan i da ne pokazuje ni istorijski nagon za samoodržanje. Rečju, da je prodao veru za večeru.

Ta optužba jednu ne tako zanemarljivu grupu nacionalnih političara i intelektualaca zapravo vodi u stanje nacionalnog samoprezira, za koji se veruje da je svojstven isključivo pripadnicima „druge Srbije“. Ali on nije stran ni nacionalnoj inteligenciji, koja se radije pita šta se to događa sa narodom nego šta se to događa s njom. Na taj način ona sebi nalazi alibi, pokušavajući da sakrije činjenicu da nema ozbiljno osmišljen program delovanja koji bi se građanima mogao učiniti prihvatljivim i koji bi, makar zajedno sa pozivom na borbu i žrtvu, mogao da garantuje neke realne orijentire narodnog opstanka. Tek, optužbe protiv Srba da ne ustaju ni kada je ustala četvrtina Evrope i više od pola Balkana zanemaruju da su isti ti Srbi za poslednjih 20 godina, da ne računamo ono pre, i ustali i podneli žrtvu, a onda ne samo platili cenu međunarodnih odnosa nego i bili izdani od svojih elita.

Otuda bi se Koštuničina pasivnost mogla dobrim delom objasniti i faktorom naroda. Naime, u međunarodnim okolnostima u kojima se nalazi Srbija, bilo kakva politika otpora – bilo onog otvorenog bilo onog građanskog i pasivnog – teško je zamisliva bez aktivne uloge građana, i to ne samo kao birača koji bi dali glas toj politici nego kao faktora koji bi tu politiku mogao da brani, čak i na ulici ako se za tim ukaže potreba. Upravo osećanje da takva podrška izostaje, mogla bi se tretirati i kao osnov kontroverznog Koštuničinog silaska sa vlasti 2008. godine i, kasnijeg upadljivog odsustva želje da se na nju vrati. Da je tada ostao na vlasti, Koštunica bi se verovatno suočio sa pokušajima svog rušenja izvan institucija, utoliko pre što je ekonomska kriza zahvatala Srbiju, i on bi se tome teško odupro.

Zbog svega toga, ujedinjavanje nacionalne opozicije nije moguće izvesti iz njenog unutrašnjeg ustrojstva, ambicija i procena. Ono je moguće samo delovanjem eksternih faktora kao što je pojava neke strane sile koja bi ovaj heterogeni sastav okupila iza svojih planova i ispod svog novca, kao što su to uradile zapadne sile sa opozicijom 90-tih godina. Takav rasplet, međutim, malo je verovatan. Rusija, jedina sila kojoj bi tako nešto moglo da bude u interesu, niti pokazuje ambicije za to niti se tako nešto uklapa u njen način rada. Drugi faktor ujedinavanja može da bude radikalizacija srpske krize, njeno izlivanje na ulicu, koje bi bio toliko snažno da bi potrlo sve razlike unutar tih grupa. Takav rasplet, međutim, u rukama je najveće enigme u srpskoj političkoj jednačini. Reč je o narodu.

ŠTA MISLI NAROD?

Naravno, veoma je nezahvalan posao pokušati da se dešifruje raspoloženje naroda u Srbiji, utoliko pre što on niti pokazuje nedvosmislene znakove toga da je podlegao 20-godišnjen ispiranju mozga, kome ga je brutalno izložilo medijsko krilo ološ-elite i na koje su potrošene milijarde zapadnih para, niti pokazuje posebnu osetljvost na argumente koje mu predstavlja patriotski korpus. NATO agresija 1999. godine bila je velika trauma u srpskom nacionalnom biću, koja nije merljiva brojem žrtava koje su tada pale, već time što je u kolektivnu svest prizvala strah od daleko većih stradanja iz dva svetska rata.

Od tog trenutka svaki narodni izbor vlasti ima dve konstante: prva je ta da on u većini glasa za nacionalne snage (ili bar one koje se tako predstavljaju), a druga da bira one nacionalne snage za koje procenjuje da ga sigurno neće uvesti u zonu rizika i konflikta sa zapadnim silama. Kao takvog nepogrešivo je procenio Koštunicu 2000. i 2003. godine, Koštunicu i Tadića 2007, Tadića 2008. i Nikolića 2012. godine. Ali ta paradigma privodi se svome kraju. Naime, činjenica da je uglavnom svaka sledeća vlada od 2000. godine bila manje uspešna od prethodne ne govori toliko o tom vladama, koliko o tome da se životni prostor prostor skučen između te dve konstante vremenom troši i da je danas gotovo sasvim iscrpen.

Sve to govori o tome da su srpski birači više od decenije proveli u nekoj vrsti života na rezervi, manje-više svesno birajući sporiji tempo propadanja i štedeći za to vreme i nacionalnu i biološku energiju, koju su 90-tih i trošili i tanjili, budući da im taj napor nije mogao biti ničim ni nadoknađeni vraćen. Otuda se ponašanje srpskih birača teško može opisati bilo kao neracionalno bilo kao antinacionalno, kakve se optužbe mogu čuti iz nacionalnog korpusa. Čak bi se moglo reći da veće poznavanje tog naroda očituje Nevena Petrušić, kada za srpske građane kaže da su „u velikoj meri homofobični, verski netolerantni, ksenofobični i pokazuju dozu antisemitizma“. Naravno, ako se taj iskaz jednog tipičnog predstavnika ovdašnje ološ-elite razume kao ono što jeste: kao konstatacija da Srbi još nisu dovoljno preparirani po meri svog ulaska u EU i kao apel da se s tim treba završiti.

Zato bi se moglo reći da je taj narod, dok je trošena njegova supstanca 90-tih i 2000-tih godina, čekao pravu ponudu, koja se, međutim, nije pojavila, a veliko je pitanje da li je uopšte i mogla da se pojavi. Za to vreme – često neiskren, pokvaren i lažljiv, gotovo kao njegova politička klasa – sve u interesu sopstvenog opstanka, birao je poluponude unutar pomenute paradigme. Problem, međutim, da narod, ako već nije svestan toga, više nego politička klasa i elite oseća da je paradigma izbora „nekonfliktnih patriota“ icrpena jeste nešto što bi trebalo da nas duboko zabrine. Zašto?

Današnje srpsko ponižavajuće čekanje „datuma“ u redu za uključenje u germansku Evropu nije, naravno, prvi takav trend u srpskoj politici, već čak treći. Prvo takvo čekanje krunisano je Tajnom konvencijom Milana Obrenovića, i ne samo da se nije ostvarilo nego je koštalo vlasti i života i njega i njegovog sina Aleksandra. Taj otpor ulasku u germansku Evropu brutalno je otelotvorila vojna elita, ista ona koja je kasnije iznela Balkanske i Veliki rat, koja, međutim, ne bi imala šanse u Majskom prevratu da nije samo artikulisala narodne želje. Drugi pokušaj propao je 27. marta 1941, izneli su ga Britanci i grupa njihovih agenata i srpskih oficira, koji takođe ne bi imali nikakve šanse da opšte narodno raspoloženje nije bilo radikalno protiv Trojnog pakta. Naravno, današnjoj političkoj klasi džaba je postavljati pitanje zašto bi uspelo nešto što je dva puta pre toga propalo, utoliko pre što je Hitlerova ponuda Beogradu – za koju, doduše, ne znamo da li bi bila poštovana – bila neuporedivo blagonaklonija od današnje ponude Angele Merkel.

Ni ova Srbija, kao ni prethodne dve, neće biti germanska kolonija, i ta tvrdnja nije plod autorove želje, već i istorijskih i geopolitičkih datosti, kao i svih dominantnih trendova u međunarodnoj politici. Rekao bih da su građani Srbije toga svesniji od njene političke klase, koja se vodi time da nema izbora i da je najjači baja na međunarodnoj pozornici onaj od koga dobijaju najvrelije šamare. A u šamarima se, kao što je je red, Nemci ističu još od Berlinskog kongresa, kada su poslednji put oblikovali Balkan po svojoj želji. I sada bi da ga oblikuju po toj istoj meri, kako nagoveštava uticajni Holm Zundhausen, tvrdeći da su granice Srbije sa Berlinskog kongresa zapravo njen prirodni obim. Reklo bi se otuda čak i da su građani Srbije svesniji od dobrog dela nacionalne elite da Kosovo neće spasiti rušenjem na ulici Dačićeve vlade. Braniće ga i odbraniti na samom Kosovu, kad za to dođe vreme i kad prođu sve one krugove svog pakla koji ih čekaju u neposrednoj budućnosti.

Srbiju će dakle u dogledno vreme čekati neka vrsta buđenja naroda. Ako to buđenje pre ne izvrše nacionalna elita i političke organizacije, ili čak vlast i neke njene stuje ili pojedinci, ono će se dogoditi u trenutku kad svako dobijanje na vremenu za sam narod postane i besmisleno i nemoguće, odnosno kada između dve datosti – narodnog izbora nacionalnih snaga, s jedne strane, i izbora snaga koje izbegavaju svaki konflikt sa zapadnim silama, s druge – ne ostane ni malo prostora koji bi omogućio bilo kakvu formu iole mogućeg života. Srbija nezadrživo ide u tom pravcu, i ona na tom putu može samo biti ubrzana ili usporena time što će se ove jeseni održati izbori ili neće, time što će napraviti neki rđavi dil sa MMF ili ne, ili time hoće li napraviti neku sumanutu prodaju Telekoma ili ne.

Drugim rečima, Srbija će iz ovog pomora izaći kao slobodna država, to ne dolazi u pitanje, pa tako to i nije pitanje ovog razmatranja. Pitanje je šta će još morati da izgubi pre tog trenutka, koliko će njena agonija još da traje i kojom cenom će platiti svoju slobodu kad za nju dođe vreme.

Naravno, ako nacionalna elita – koja, po pravilu, ima izvanredne pojedince i nikakav učinak svog umreženog dejstva – i ovaj put zakaže, odnosno ako tokom svog buđenja sam narod bude morao da artikuliše svoja pitanja, svoj put do oslobađanja platiće najvišom mogućom cenom. Ako pak nacionalna elita svoje lične kalkulacije podredi kolektivnom interesu i ako uspe da trasira taj put, on neće biti kruvudav, već najkraći mogući, a to će reći sa najmanjim mogućim lutanjima i žrtvama.

Žrtvovanje te elite za narodni interes ne podrazumeva, za početak, njenu, danas itekako razvijenu svest da se žrtvuje zato što je bolja i svesnija od tog naroda, već svest o tome da se žrtvuje zato što je to njena dužnost, ni manje ni više od toga. Artikulacija nacionalne javnosti i njeno organizovano delovanje u onome što u najširem smislu podrazumeva kultura kao borba za vrednosti zato je prvi i odlučujući korak na tom putu.

U tome vlast neće biti njen prijatelj, ali ni protivnik, ona će se prema toj eliti ponašati u saglasnosti sa svojim kratkoročnim interesima – jer dugoročne nema – i po svojoj otpornosti na pritisak koji će doći iz tog dela elite. Samo u takvom razumevanju vlasti biće moguće da se nacionalna elita suprotstavi predaji Kosova, a da se u isto vreme suprotstavi i napadima na ministra kulture Bratislava Petkovića, koga mediji ološ-elite mesecima čereče samo zbog toga što je pokušao da uspostavi vrednosti u kulturi tako da je važniji godinama zatvoreni Narodni muzej nego godinama izdašno sponzorisani festival Egzit. Ovako, Petkovića mediji razbijaju, niko iz nacionalne elite ne staje u njegovu zaštitu, jer, Bože moj, njegova stranka je „izdala“ Kosovo, a nacionalna elita se baš principijelno zainatila: ako ne može da spase Kosovo, ne treba joj ni Narodni muzej.

Isto tako, nacionalna opozicija neće biti po definiciji prijatelj te elite, već u meri u kojoj je u stanju da razume te vrednosti i da im potčini bar svoje kratkoročne ambicije. Jedini pravi neprijatelj nacionalne elite biće ološ-elita i, naravno, stranci. Koliko je taj u suštini semiotički rat važan pokazalo se pre nekoliko meseci u Novom Sadu, kada je gradska vlast odlučila da ekrani na autobusima gradskog prevoza budu ispisani ćirilicom. Naravno, malo kome se taj potez mogao učiniti preterano važnim, ali reakcija tamošnje ološ-elite, burna kao da je srušeno pola Novog Sada, pokazala je koliko je ipak važno. Neka mi bude oproštena blasfemija, ali taj mali potez vredeo je više od svih naših mitinga za Kosovo, posebno onako organizovanih, zbog veoma proste stvari: na tim mitinzima, posebno na poslednjem, svaki nacionalni diskurs upadao je u zamku koju mu je postavljala ološ elita. A to znači da je svaka naša odanost ideji Kosova u javnom prostoru smeštana u prostor konfliktnog i društveno nepoželjnog ponašanja. Nasuprot tome, ćirilica na novosadskim autobusima vratila je taj mali identitetski znak u zonu svakodnevice, a to će reći normalnosti, pokazujući potencijal da prigrabi simpatije one mase građana koji-gledaju-svoja-posla, bez čije mobilizacije nikada, nigde, i nikakva promena nije bila moguća.

Prihvatanje borbe u zoni semiotike i kulture biće izraz naše svest o tome da smo spremni na to da će meka okupacija trajati dugo – iako možda i neće – ono nas čini sposobnim da, na kraju, artikulišemo naš kulturni model, jednu malu (u našem slučaju prilično urušenu) stvar bez koje nisu ustajali ni oni narodi koji su u ratovima pobeđivali, i sa kojom nisu padali ni oni narodi koji su ratove gubili, s tim što se najčešće dešavalo da su oni koji su kulturni model imali obično pobeđivali.

Od tog posla danas u Srbiji nema ni hitnijeg, ni većeg, ni časnijeg, uključujući i sam hleb.

Izvor: Novi Standard