Kulturtregerski reketaši druge Srbije

Naš kulturnjački establišment – koji je, nažalost, najvećim delom autokolonijalni (drugosrbijanski) – požurio je da iskaže nezadovoljstvo što je za novog ministra kulture postavljen Vladan Vukosavljević.

Tako je, na primer, „Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS)“, 6. septembra 2016. godine, izrazila „duboku zabrinutost za budućnost kulture u Srbiji“ zbog izbora Vladana Vukosavljevića za ministra kulture, budući da je, kako tvrdi NKSS reč o „osobi koja nije obrazovana, niti ima iskustva rada u ovoj oblasti“.

U saopštenju NKSS, koje su odmah uredno preneli probriselski (provašingtonski) mediji, kaže se, dalje, da je upravo “na inicijativu Vukosavljevića, pravnika (…), promenjen status Oktobarskog salona i smenjeno rukovodstvo Kulturnog centra Beograda“, kao i da je „godišnji konkurs Sekretarijata za kulturu (Beograda) ostao sa javno osporenim rezultatima“.

Ovo saopštenje je, za pažljivog posmatrača srpskih društvenih prilika, sasvim jasno pokazalo da naša atlantistička elita nije u stanju da sačeka čak ni famoznih first hundred days (prvih sto dana), da bi počela sa ocenjivanjem i kritikom novih ministara, kada joj oni nisu po volji.

Vukosavljević je, naime, odmah napadnut i pre nego što je proveo sto dana na mestu ministra. A u greh mu je stavljeno ne ono što je učinio tokom par nedelja ministrovanja, već ono što je – između 2013. i 2016. godine – uradio kao Sekretar za kulturu Beograda.

Šta reći o ovom napadu? Verujem da je čitaocima ovog sajta poznato koliko sam, od samog početka, bio kritički nastrojen kako prema „preumljenom“ Vučiću, tako i prema svim njegovim vladama. Takođe, možda to nije šire poznato, Vladan Vukosavljević je u mom sukobu sa „Vučićevim (kripto)analitičarima“ (2010), stao na stranu Anđelkovića, Raduna i ostatka SNS kompanije. Očigledno poveden grajom SNS propagandista, tada me je i on optužio da sam „žuti potajnik“.

Ali, Vladan Vukosavljević je, ako hoću da budem objektivan, zbilja bio dobar beogradski Sekretar za kulturu. I sve na šta se NKSS žali zapravo je  – sa stanovišta elementarne demokratije i patriotizma – u stvari plus za Vladana Vukosavljevića!

Najpre, trebalo bi znati da je NKSS tipična „udruga“ drugosrbijanskih NVO. Jer, iza firme  „Nezavisna kulturna scena Srbije“ zapravo se kriju neke od tipičnih autošovinističkih NVO – poput Centra za kulturnu dekontaminaciju ili KC „Reks“.

U NKSS je, naravno, i mnoštvo anonimnih i prilično bizarnih („umetničkih“) NVO, poput: „Čaj…Odličan“, „Grupa Hajde da…”, „Hop.La!“, „Liceulice“, „Perionica“, „Šta hoćeš“ itd. Njihova funkcija je „da čorba bude gušća“, odnosno da drugosrbijanski (kompradorski, autokolonijalni) karakter NKSS ne bude tako lako razaznat.

I sada takva „udruga“ optužuje Vukosavljevića da je „promenio status Oktobarskog salona i smenio rukovodstvo KCB-a“? Sve što se može o tome reći je: odlično što je to uradio!

Oktobarski salon je, naime, kao manifestacija koja se održava pod finasijskim i upravnim patronatom Kulturnog centra Beograda, bio u godinama gradske „žute vlasti“ (što je u kulturi značilo: „lajt drugosrbijanstva“) pretvoren u nešto što je sve više ličilo na antikulturni i autošovinistički vašar. Jer, umesto da predstavlja produkciju onog najboljeg iz aktuelnog srpskog slikarstva – što je i bila izvorna ideja salona kada je osnovan 1960. godine – salon se tokom uprave pogotovo Mie David, izmetnuo u internacionalni vašar instalacija i perfomansa.

Ne samo da je Oktobarski salon u završnici ostao bez ijedne slike nekog srpskih umetnika, reč je o tome da je za kustosa salona Davidova postavila stranca – s honorarom u desetinama hiljada evra. Naši kompradori u kulturi, inače, vole da za „kuratora“ dovedu stranca, nadajući se da će zauzvrat on zatim njih pozvati da i oni u njegovoj instituciji postanu kustosi neke izložbe – uz sličan honorar. I to funkcioniše.

No dok se tradicionalna publika Oktobarskog salona čudila što umesto slika sada može da vidi samo „performanse“ i „instalacije“, a beogradski likovni umetnici svoje slike, u znak protesta, izlagali na ulici, uporedo s tim Mia David je organizovala i prateći program sa elementima pravog autošovinizma.

Tako je jedna od pratećih manifestacija 54. Oktobarskog salona bio program Living Death Camp (Živi logor smrti) upriličen 5. oktobra 2013. godine na Starom Sajmištu. „Živi logori“ koji su u programu predstavljeni bili su Staro Sajmište i Omarska. Faktički su, time, izjednačeni nacistički logor Staro sajmište iz Drugog svetskog rata – koji se u našoj drugosrbijanskoj revizionističkoj istoriografiji i inače predstavlja kao mesto gde su Srbi izvršili holokaust nad Jevrejima – sa sabirnim centrom Omarska iz 1992. godine, u koji su bili internirani tamošnji Hrvati i Muslimani.

Najpre je, dakle, „zaboravljeno“ da je na Sajmištu pobijeno više Srba nego Jevreja, da je logor bio na teritoriji NDH i da su njime upravljali nacisti; onda je povučena istorijska vertikala s logorom iz bosanskog rata kojim jesu upravljali Srbi, ali čija svrha nije bila likvidacija već interniranje; i na kraju je, „umetnički“ čitava današnja semantika vezana za nacističke koncentracione logore prosto preneta na savremene Srbe i Srbiju („Jevreji i Muslimani zapravo nisu likvidirani na Sajmištu i u Omarskoj, već u Beogradu“, bila je poruka ovog „programa“).

Javnost je bila ogorčena zbog tog „projekta“ 54. Oktobarskog salona, a na program koji je izveden na Sajmištu došli su i ljudi spremni da brane istinu. U burnoj debati (izveštaj videti ovde, snimak ovde), bar za razboritiji deo publike, ta istina je ipak odbranjena.

Kada je Mia David, sledeće godine, smenjena, vodila je dnevnik za „Slobodnu Evropu“ u kome je, kao reakciju na svoju smenu, zapisala rečenicu koja doslovce glasi: „Koliko je ova zemlja odvratna“! „Ova zemlja“ je, naravno, Srbija, a ona je „odvratna“ jer u njoj Mia David više nije direktorka Kulturnog centra Beograda i ne raspolaže godišnjim budžetom od 1,2 miliona evra.

„Ono što se dešava u poslednjih par godina je put ka jednoj nacionalnoj, konzervativnoj i desnoj politici i u kulturi“, požalila se još Mia David, i tako ponovo otkrila pravu prirodu naših kulturnjačkih „liberala“. Za njih, dakle, ne postoji pravo da se, u politici i kulturi, misli ili stvara drugačije od njih; ne postoji pravo na nacionalno ili konzervativno stanovište, nego građanstvo, u politici i kulturi, zapravo imaju samo drugosrbijanski „kosmopoliti“ i „liberali“.

Takođe, kukanje na „desničarsku“ politiku u kulturi dolazi od osobe koja je kustosu Nemcu odredila honorar od više desetina hiljada evra, praktično izbacivši srpske slikare sa Salona – mesta na kome su oni tradicionalno nalazili publiku i kupce. Time je, između ostalog, dalje pogoršan materijalni položaj većine naših likovnih umetnika. „Uzeti siromašnima da se bi se dalo bogatom“ – zaista „levičarski“ moto.

Vladanu Vukosavljeviću je zamerena ne samo smena Mie David, već i to što je „godišnji konkurs Sekretarijata za kulturu (Beograda) ostao sa javno osporenim rezultatima“. NKSS se zapravo još 22. aprila 2016. godine, na konferenciji za medije, požalio da njegove NVO nisu dobile onoliko para koliko su primale nekada, ili koliko misle da im pripada. Na konferenciju je došao i Vukosavljević, spreman da u vezi svega pruži objašnjenje. Ali, naši drugosrbijanski „liberali“ nisu mu dali reč, jer „nije pozvan, pa ne može da govori“ (!?). Stoga je Vukosavljević bio prinuđen da ta objašnjenja daje novinarima ispred konferencijske sale.

Zanimljivo je da je glavni spiker NKSS na toj konferenciji, na kojoj nije dopušteno Vukosavljeviću da govori, bio predsednik UO NKSS Radomir Lazović. Lazovića znamo i kao jednog od lidera beogradske „patkice“ – pokreta koji počiva na ispravnim javnim stavovima, ali s vođama koji „nisu u stanju da izađu iz ideološkog miljea `druge Srbije`“ (o tome sam na FSK opširnije pisao ovde). Zaista se možemo upitati kako će sutra ovaj pokret jačati demokratiju u Srbiji ako jedan od njegovih lidera odbija debatu sa oponentom kojeg kritikuje i ne dozvoljava mu da govori?

S druge strane, Vukosavljeviću treba čestitati što je imao hrabrosti da „izađe na crtu“ i pojavi se na konferenciji za štampu svojih kritičara, nudeći im debatu. Da tako postupaju i drugi akteri kojima je dosadila umetnički sterilna drugosrbijanska dominacija u kulturi, stanje u našoj kulturi bilo bi daleko bolje.

Konačno, treba reći da ovaj napad na Vukosavljevića – i pre no što je formalno prošlo „sto dana“ – zapravo ima pokazni karakter. Njime naši autokolinijalni kulturnjaci demonstriraju kako će da prođe svako ko dovede u pitanje njihove sinekure – od direktorskih, do uredničkih mesta, kao i svako ko dovede u pitanje njihov budžetski novac – koji se samo formalno raspodeljuje preko konkursa, a stvarno je rezervisan samo za njih.

Zato istinski demokratska javnost u ovoj stvari treba da podrži Vukosavljevića – ma koliko nam smetalo to što je on „Vučićev ministar“. Vukosavljeviću bi trebalo dati vremena da i na državnom nivou pokuša da uradi nešto od onoga što je učinio na gradskom. A ukoliko uradi bar deo toga, bez obzira na viku drugosrbijanskih klanova, srpska kultura će svakako biti u boljem stanju nego što je danas.

Izvor: Fond Strateške Kulture