Kurjački narod

Zanimljivo je da su atlantistički kulturtregeri ne samo Milorada Pavića, već i Vaska Popu identifikovali kao pisca srpskog nacionalizma.

Da su Ćosić i Bećković nacionalisti, na takvu (dis)kvalifikaciju već smo naviknuti. Ali da Popa, etnički Rumun, bude srpski nacionalista – kako, zaboga?!

Sporna je, navodno, poema Vučja so, objavljena 1975. godine. Kada su devedesetih počeli ratovi, ta poema pročitana je kao šifrovana poruka srpskog nacionalizma kamuflirana u književno delo.

Evo nekih od spornih stihova:

Vrati se u svoju jazbinu
Osramoćeni hromi vuče
I tamo spavaj
Dok se ne saledi lavež
I zarđaju psovke i crknu baklje
Sveopšte hajke

[…]

Vrati se u svoju jazbinu
Hromi vuče
I tamo spavaj
Dok ti se dlaka ne promeni
I dok ti ne niknu novi gvozdeni zubi
Spavaj dok se kosti mojih predaka
Ne rascvetaju i razgranaju
I probiju zemljinu koru
Spavaj dok ti se jazbina ne zatrese
I na tebe sruši
Spavaj dok te tvoje pleme
S one strane neba zavijanjem
Ne probudi

[…]

Vidim sine zemlju našu raspetu
Između četiri ocila
Na kojima vuk zube oštri
Vuk se nad nju nadnosi
I ogleda ljutito
U zelenim njenim očima
Iskre se ocila
Stvaraju mu zlatokrug za zlatokrugom
Oko lepe glave
Četiri će ocila znati sine
Oštri li vuk zube za nju raspetu
Ili za one koji su je raspeli

Nemački profesor Rajnhard Lauer objavio je članak 1993. godine u Frankfurter Allgemeine Zeitung-u (ovde; srp. prevod ovde, god. 1, br. 4, str. 7‒9; iscrpna analiza: B. Bulatović, Oklevetana književnost, str. 334‒341), u kome je tvrdio da pesme iz knjige Vučja so „jesu tajne poruke srpstva, koje su u ovom slučaju prerušene u mit. Hromi vuk, koji progonjen i ranjen leži u svom logu, označava Srbiju čije je nacionalno dostojanstvo i snagu otela Titova država. Sve ovo je samo privremeno dok hromom vuku ne porastu novi, gvozdeni zubi, dok njegovi preci ne vaskrsnu i njegovo pleme – dakle Srbi – ne probude ga s onu stranu neba zavijanjem” (prevod, str. 7).

Lauer priznaje da su Popini stihovi „izvanredno lepi”, ali upozorava da je njihova prava svrha „da opravdaju (utisak) kako je vučje pleme žrtva, vredna žaljenja, no da mu predstoji, nakon dugog ponižavanja i progona, blistav povratak. Vučji mit kod Pope time dobija opasnu dvoznačnost koja doslovno odgovara onome što danas radi srpska propaganda sa svojom tezom o genocidu (nad Srbima, bilo ranije, ili sada – S. A.)”.

„Kada se uzme u obzir mitska logika njegove lirike”, zaključuje ovaj nemački profesor dekodiranje Pope, „jedva možemo reći da je pred nama nevina poezija” (isto).

Ako u obzir uzmemo i kako su Lauer i drugi zapadni „stručnjaci” dekodirali Hazarski rečnik (o čemu sam pisao ovde), verujem da je nemački čitalac mogao steći ovakav utisak o ratu u BiH: Srbina s Pala, pošto se načitao Hazarskog rečnika i Vučje soli, zahvatio je takav nacionalistički zanos da je odmah dograbio kuhinjski nož i sjurio se da genocidiše svoje mirne komšije muslimane.

Lauera posebno uznemirava to što se i drugi srpski pesnici nadovezuju na narodnu tradiciju koja vuka ne vidi samo kao zlu životinju (Bulatović, 341). Naprotiv, kao što kaže Čajkanović, „sačuvan je jedan katalog naroda, u kome je svaki narod vezan za poneku životinju. Za Srbina se kaže da je vuk, i to je sasvim na svom mestu utoliko što je vuk, kao što sam u jednom ranijem radu pokazao, mitski srodnik i predak Srbinov, uopšte mitski predstavnik srpskog naroda” (ovde, str. 24).

Uopšte, Srbi vuka vide kao hrabrog, snažnog i pametnog, kao slobodnog – jer se ne može pripitomiti, ali i kao nepravedno progonjenog: zbog redovitih hajki lovaca i pasa na tu često samotnu životinju.

Lauer je, međutim, zgrožen uvidom da Srbi ne samo da vuka ne vide kao ovaploćenje zla nego i da svog nacionalnog sveca, Svetog Savu, proglašavaju „pastirom vukova”. Po tome su Srbi, tvrdi Lauer, drugačiji od ostalih naroda.

„Srpski mit o vuku”, kaže on, „oštro se odvaja od antičke tradicije basni, gde je vuk opasna, krvoločna zver. Pobediti vuka, ukrotiti vuka – onog u nama i onog izvan nas – to je od antičkih vremena civilizacijski zadatak svakog naroda. Od ovog postulata u velikoj meri odudara mesto mita o vuku u novijoj srpskoj poeziji” (isto).

I zaista, između ostalih (Lauer pominje R. P. Noga i G. Đoga) i Matija Bećković svoje troknjižje: Reče mi jedan čoek (1970), Međa Vuka Manitoga (1976) i Lele i kuku (1978) završava slavljenjem našeg „naroda kurjačkoga” (ovde, str. 340), kao i napomenom da vuk „nije ime, nego prezime našega naroda – jer jedino tako svi (Srbi) mogu biti vukovi” (isto, str. 347).

No, očigledno, takav naš doživljaj vuka i poistovećenje s njim izazivaju užas i zgroženost kod zapadnjaka. „Oni se toliko plaše vuka, toliko ga mrze”, skrenuo mi je pažnju profesor Filološkog fakulteta Aleksandar Petrović – s kojim sam komentarisao ludovanje zapadnih stručnjaka u vezi s Popom – „da su oni sve svoje vukove istrebili”.

I zaista, kada sam pažljivije pogledao, video sam da su u Zapadnoj Evropi i u SAD (osim na Aljasci), svi vukovi pobijeni. „U Britaniji poslednji je vuk ubijen 1743. godine, u Danskoj 1772. godine, u Nemačkoj 1904. godine, dok su u kontinentalnom delu SAD vukovi u potpunosti istrebljeni početkom XX veka” (ovde).

Tek u novije vreme vukovi se u EU i SAD ponovno naseljavaju u nacionalnim parkovima, ali ih retko kad ima više od pedesetak.

U Srbiji, međutim, vukova je toliko da je na njih lov slobodan. Godišnje se u Srbiji ustreli i po dve stotine kurjaka (ovde). Na hiljade vukova živi i u Makedoniji, Grčkoj, Bugarskoj, Rumuniji i Rusiji (ovde).

Možda je slučajnost što sve te zemlje pripadaju istočnom hrišćanstvu. No, objašnjenje se verovatno krije u tome što se u njima ne oseća toliki strah od vukova, a i u tome što se u tim zemljama ova bića nisu istrebljivala sasvim sistematično.

Lauer bi verovatno prokomentarisao – „Jesam li vam rekao!“ – ako bi znao sve podatke o samoidentifikaciji boraca naših Otadžbinskih ratova (1991-1999) s vukovima.

Tako su jedinice samoorganizovanih boraca Republike Srpske sebe nazivale  Belim vukovima, Vukovima sa Vučijaka, Vukovima sa Drine itd. A specijalna jedinica državne bezbednosti Srbije, pod komandom Franka Simatovića, koja se borila u RSK i RS 1992-1995, zvala se „Vukovi“. Od nje je i nastao JSO, čiji je grb bio upravo sivi vuk (ovde i ovde).

Lauer bi svakako poskočio i zbog Bećkovićeve docnije objavljene knjige Stanica za otkup vučjih koža (2012). „Kroz opis jedne neverovatne, gotovo karnevaleski opisane potere (za vukom – S. A.)”, uočava jedan naš prikazivač, „pesnik stvara oštar polaritet između vuka kao simbola našeg junaštva, patrijarhata, tradicije, trajanja, ukorenjenosti, mudrosti i izdržljivosti, nasuprot njihovog kukavičluka, sramotnom skrivanju iza majčine suknje, tehnologije, noviteta, savremenosti kao negativne strane polariteta simbolizovane klišeima političkog diskursa koji su nužno pokriće za surovost, sadizam i materijalizam” (ovde, str. 251).

I tako, izgleda da zaista postoji neka dublja veza između Srba i vukova. A i naši neprijatelji nas, nesumnjivo, vide upravo kao ta „divlja” i „strašna” bića koja su od strane „civilizovanih” naroda jednostavno morala biti istrebljena.

Atlantistička imperija toliko je naroda pacifikovala. No, s nama kao da ne zna šta da radi. Njena moćna kolonijalna propaganda primila se ovde tek u delu „elite”. Običan narod, na našu sreću, većim delom i dalje ostaje nekako divalj, samosvojan i nepredvidljiv.

Oni su istrebili vukove. Isto će uraditi i s nama – samo ako zaključe da nas ne mogu „pripitomiti“.

Mi smo zaista posebni.

Zbog toga ćemo pobediti. Ili nestati.

Izvor: Stanje stvari