Laka patriotska šetnja
Danas u vreme Interneta, razne „spontane priče“ o neophodnosti nastanka „prirodnih“ država na Balkanu koje teže da okupe svoje sugrađane u jednoj državnoj celini postaju svakodnevne. Čak i kada je to potpuno jasno i vidljivo nasilje nad drugim narodima, koji su tu starosedeoci, svoji na svom. Kompjuter nema dušu i trpi sve, svakakve i svačije budalaštine, zato se takve priče lako elektronski šire.
Koristeći plaćene lokalne izvođače zarad ostvarenja svojih imperijalnih težnji i planova, podrške velikih i moćnih, igrale su skoro vek i po na Balkanu antisrpske igre. Dodatnu pomoć su im uvek pružali oni lakomisleni pajaci željni materijalne dobiti, ali i moći kojom bi lažno prikazujući snagu ustvari prikrivali svoju nemoć i strahove. Potpuno nesvesni činjenice da se snaga čoveka ogleda u moći nad samim sobom, a ne nikako nad drugima. U svakom slučaju pokvarene igre zapada i dalje imaju svoje sledbenike, pa se samim tim i nastavljaju. Samo što sada imaju svoje tehnološki modernije načine, ali su adrese idejnih tvoraca i dalje nepromenjene.
Tako je bilo i 1878. leta Gospodnjeg. Čim je na Berlinskom kongresu združena „demokratska“ Evropa priznala dve srpske države, krenuo je Vatikan u novu antisrpsku ofanzivu. Počeli su da podstiču prvo Austrougarsku kojoj to i nije teško palo. Čini se pre da je Ausro-Ugarska samo čekala znak. Tako ona dobija odobrenje da okupira BiH kao deo Otomanske imperije. Ali ujedno i da pomogne Otomanskoj Porti organizovanje divljih plemena u brdima otomanske imperije koja se prostiru do Jadranskog i Jonskog mora.
Ideja je bila stvaranje budućih ljutih neprijatelja tih „agresivnih“ Srba. Koji zamislite imaju stalnu „neprirodnu“ težnju da svoju Otadžbinu i vekovne teritorije oslobađaju od okupacije. Osnovni problem u pravljenju nove države i nacije je bio kako da od arbanaškog stanovništva koje jedva i da ima između svojih različitih grupa nekakvu komunikaciju, nekako napraviti novu naciju. Pri tom su i podeljeni u dve velike etnolingvističke grupe – Gege i Toske, kao i na tri religije – muslimansku, katoličku i pravoslavnu, pa još i na sunite i bektaše…
„…Silno sam se iznenadila otkrivši da sve što sam do tada bila pročitala o albanskoj naciji pomenuta dokumenta nisu potvrdila, već preispitivala i ozbiljno dovodila u sumnju. Neosporno mislim na odlične radove i neprocenjive doprinose Stavra Skendija, Petra Bartla, Žorža Kastelana, Hansa Ditera Šanderla i svih drugih koji su se u svojim istraživanjima oslonili na njihove tekstove i zaključke.
Svi ti radovi zasnovani su na polaznoj pretpostavci da je albanska nacija već postojala i da je, nesporno, bila jasno utvrđena u XIX veku, a možda i znatno ranije, zbog čega se i sva zbivanja te epohe tumače kao izraz volje ove nacije.
S druge strane, tajna savetovanja s kraja XIX veka kazuju da albanska nacija nije postojala i da se Beč, tumačeći na osnovu tih pretpostavki svoje strateške interese, spremao da radi na jačanju nacionalne svesti među Albancima, koja u to vreme po zapažanjima i stalnim tvrdnjama austrougarskih diplomatskih agenata, još uvek nije postojala…“ (1)
Imajući pristup Carskom i kraljevskom arhivu u Beču, Teodora Toleva, je jasno uvidela pišući svoju doktorsku disertaciju sve vešto skrivane prevare zapada i Austrougarske. A upravo na tim lažnim istoriografskim stereotipima zasniva se nekakvo postojanje te arbanške nacije na ovim prostorima u XIX veku, pa čak i pre toga. Istina iako je skrivana, upućuje samo na jedno da je stvaranje te izmišljene nacije i države zapadna ideja koju je majstorski sprovela u delo Austrougarska, sa ciljem stvaranja antinacije Srbima.
Sem jasnih izveštaja sa tajnih savetovanja austrougarskih ministara i diplomata sa kraja XIX veka, gde je jasno dokumentovano i podvučeno da albanska nacija ne postoji, mogu se videti i drugi problemi sa kojim se sreću idejni tvorci takozvane albanske nacije. Zbog stvaranja novog nacionalnog identiteta, a da bi projekat uspeo morali su raditi i na pravljenju jezika, pisma i svih ostalih karakteristika jednog naroda. Kada je jezik i pismo u pitanju problem nije pravilo samo preko dvadeset transkripcija na kojim su pisala arbanaška plemena sa tog prostora, već i to što imaju manje od 2% pismenih. Ali za uporne Austrougare cilj koji su budući Albanci trebali da im rešavaju bio je dovoljan pokretač da ne odustanu od svog plana.
„Nije bilo lako usvojiti i usaglasiti ovo krupno neslaganje između meni oduvek poznate „zvanične verzije“ albanologa, koja od početka postoji kao takva i istorijskih činjenica koje su pomenuti dokumenti otkrivali. Taj „slučajni arhivski nalaz“ skupo me je koštao…“ (1)
Pisala je Teodora Toleva u svojoj knjizi da je sve to „skupo koštalo“ misleći na sva suprotstavljena mišljenja na koja je tada nailazila. Govorila je i da su joj neki ljudi koji je okružuju ali i događaji u najmanju ruku nejasni… Umrla je par godina posle objavljivanja svoje doktorske disertacije 2011. u svojoj 43 godini baš onda kada je njeno kapitalno istorijsko delo trebalo da počne da menja poznat ali lažan deo istorije koji nam je nametnut. Većinu njenih prijatelja njena prerana smrt ostavila je u nedoumici, nije li to još jedna velika igra zapada…
Za razliku od tih izmišljenih nacija i od zapada napravljenih država, Srbi u Srbiji i Crnoj Gori, sami su se izborili za svoju nezavisnost, ali je znatan deo srpskog naroda ipak ostao u vlasti Otomanske imperije. Uspeli su Srbi i pored svih nedaća u svojoj želji za slobodom i oslobođenjem od više vekovnog ropstva. Nisu oslobodili sve srpske teritorije ali i taj delimičan uspeh dao je drugima znak da se zavojevaču neminovno bliži kraj. Potaknuti uspešnom srpskom borbom, ostali balkanski narodi dobijaju jasan signal da je moguće uspeti u težnjama da se zbaci jaram koji već vekovima nose. Za razliku od drugih svetosavska duša nikad nije ni sumnjala u to.
Nažalost, Srbi u pojedinim svojim pokrajinama, naravno onim neoslobođenim, dobijaju od berlinskih prekrajatelja novog gospodara, katoličkog. Ništa manje krvoločnog, ali znatno lukavijeg i podmuklijeg. Koji neskriveno teži da se proširi na ceo Balkan. Nažalost umorna od viševekovne tiranije i poslednjih vojevanja Srbija je bila nemoćna da se aktivno odupre nasilnim odlukama Berlinskog kongresa. Vrlo slično kao i danas nasilju EU i NATO kao naslednika preteče „humanih usrećitelja“.
Pošto je sudbina Srba u BiH privremeno rešena u „prijateljskom“ Berlinu, prioriteti Srbije su usmereni da se zaštiti srpski narod u Staroj i Južnoj Srbiji. Jer je bilo vidljivo da je Otomanska imperija krenula posrnulom putanjom ka svom neumitnom kraju, što će joj doneti i naziv „bolesnik na Bosforu“. Izraz „Bolesnik na Bosfora“ dobijaju od ruskog Cara Nikolaja I. A taj naziv, dok posmatraju „posljednje smrtne trzaje“nekadašnjeg Osmanskog carstva prihvata ceo zapad. Evropska diplomatija tog vremena čekajući i nadajući se da za sebe dobiju što veći deo kolača nekadašnje imperije sve češće i upadljivije koristi tu odrednicu za otomane. (2)
Odluke berlinskih arbitara, sem tada još prikrivene namere da u Arnautima stvore nove smrtne neprijatelje Srba, svojim prekrajanjem odmah stvaraju i one otvorene već odavno poznate. Rasrđeni odlukama iz Berlina, umesto opravdane zajedničke mržnje naspram otomanskog okupatora i zapadnih prekrajatelja, gnevni Bugari bezrazložno izlivaju svoj bes na srpskom narodu. Naslanjajući se valjda na austrougarske ideje o izmišljenim nacijama i Bugari svoje težnje žele da uviju u nekakve samo njima znane istine.
Tako kreću sa tvrdnjama da su Srbi sa tog prostora ustvari Bugari, samo im to još niko nije razjasnio, a oni neuki pa nisu shvatili to. Doduše, crkve i manastiri kazivali su usmenu i pisanu istoriju ko živi vekovima na toj zemlji. Jeste taj narod porobljen od otomanskih osvajača, koji su doveli arnautska plemena da ga zlostavljaju kako se ne bi bunio protiv okupatora, ali ni to nije uspelo da uništi identitet svetosavskog naroda. Nije bilo lako opstati, preživeti ali se jakom verom uspelo. Kako god, nikakvih bugarskih vidljivih tragova tu ne beše, ni manastira, ni zapisa, ni toponima … Ali zar to smeta novim tvorcima samo njima znane istorije.
Bugarska država poznaje tri razdoblja od VII do XI veka, od XII do XVII veka i onaj koji počinje sa kraja XIX veka. U onom prvom razdoblju na prestolu Bugarske kneževine i carevine nalazile su se dinastije: Dulo, Vokila, Ugaina, Krumovići, Komitopula, Vojislavljevića. Drugi period Bugarske države rezervisan je za careve iz dinastija: Asenevića, Tiha (Paleolozi), Tertera, Smilecovića, Šišmanovića (Nemanjića). Nećemo se sada baviti činjenicom da su u ta dva razdoblja koja obuhvataju blizu deset vekova skoro sedam vekova na Bugarskom prestolu vladari iz dinastija Krumovići, Vojislavljevići, Asenevići, Smilecovići, Šišmanovići, i ko su oni poreklom.
Nas trenutno interesuje ono treće razdoblje koje počinje sa kraja XIX veka kada savremena Bugarska država pristaje na kolonijalnu ulogu. Prihvatajući da na Bugarski presto dođu germanske dinastije prvo Batenberga a zatim i Saks-Koburg-Gota. (3) Plačajući time cenu za svoje težnje i državnost. Upravo je ta naizgled „slućajnost“ pokazatelj gde su se školovali ti novi bugarski „istoričari“. Znajući to sigurno je jasnije i otkud se Bugarska u oba svetska rata nalazi na strani germana i njihovih suludih ciljeva.
Uz svesrdnu i sada i potpuno logičnu nemačku pomoć, jer su dobili germanskog plemića za kneza, Bugari poduzimaju ozbiljnu akciju u Carigradu. U sklopu koje traže da se prizna jedina nadležnost bugarske crkve u evropskim delovima Otomanske imperije za hrišćane. Uz pomoć svojih uticajnih germanskih saveznika to im bi i dato. Jedino što su grčki savetnici vešto razgraničili budući grčki etnički prostor na mešovitom području sa Slavomakedoncima. Kako su nazivali domaće Slovene, u toj staroj grčkoj pokrajini oko Soluna.
Za to vreme, dve srpske kneževine (Srbija i Crna Gora) gložile su se međusobno, jer su se dva vladara bezrazložno nadgornjavala. Iako su oba potekla iz naroda, a nisu uvezena kao kod naših nam „milih“ suseda. U svakom slučaju u tek novopriznatim kneževinama evropski usrećitelji nisu mogli birati dinastiju, dovodeći svoje siromašne rođake (obavezno katolike) za njihove buduće nasledne suverene, kao u Bugarskoj i Grčkoj. Kakvi god bili Petrovići, Obrenovići i Karađorđevići njihovo poreklo nikad nije bilo sporno.
Godinama uporno praštamo, živimo u veri da neki mogu da se promene. Platili smo tu školu krvlju svoje dece i svog naroda, popločali kostima zbog toga celokupnu srpsku zemlju. Dosta je sa takvom vrstom škole, školarina za nju je isuviše skupa. Prestanimo sebe da žrtvujemo očekujući da će to bezdušne prizvati pameti. Ne, to ne znači da ćemo izgubiti dušu poput njih, samo ćemo ovog puta svoju iskrenost, ljudskost i humanost tim izgubljenim dušama iskazati tako što ćemo im jasno pokazati njihov put. Put na kome će morati da nauče da prestanu da se bave tuđim životima koje žele da upropaste, i da počnu da se bave svojim koji su odavno upropastili.
______________________________
(1) Teodora Toleva Uticaj Austrougarske imperije na stvaranje albanske nacije 1896-1908. Beograd: „Filip Višnjić“: Institut za evropske studije, 2016. 575 s.
Izvor: Fond Strateške Kulture
Ostavite komentar
Ostavite komentar na Laka patriotska šetnja
Copyright © Ceopom Istina 2013-2026. Sva prava zadržana.