Од 1996. до 2001. генерал Ивашов био је начелник Управе за за спољне послове у Министарству одбране Руске Федерације. У ексклузивном разговору вођеном у Москви сараднику портала ИН4С, Игору Дамјановићу, генерал-пујовник Леонид Ивашов је говорио о НАТО агресији на СРЈ, Петом октобру, Слободану Милошевићу, геополичкој ситуацији у свету, Украјини, односима Русије и Турске, могућем уласку Црне Горе у НАТО.
Навршило се 16 година од преврата у Београду. Да ли је обојена револуција од 5. октобра донела нешто добро српском народу?
— Све револуције које организују Американци имају суштину државног удара. Они доводе на власт слабе и безвољне људе, који не разумеју националне интересе своје земље, који су поткупљени или заврбовани као Мило Ђукановић. Има и таквих који слепо вјерују да Америка свету доноси срећу и доброту.
Ниједна обојена револуција коју су организовали Американци уз подршку европских земаља није дониела добра народу. Штавише, Американци своју политику дефинишу само на основу пуког интереса не свог народа, већ интереса крупног капитала, у првом реду финансијског. Американци улажу новац у обојене револуције да би остварили профит. Друге категорије код њих не постоје; они живе у категоријама добити и профита. Због тога српски народ и СРЈ никакве користи од 5. октобра нису остварили. Американци корист никоме не доносе.
Обојена револуција у Београду спроведена је само зато што Американци нису били у стању да своје циљеве постигну војним путем и тако свргну режим Слободана Милошевића.
Ту је био један интересантан детаљ. Ја сам од наше обавештајне службе добио информацију да се спрема копнена интервенција, јер ваздушни удари нису постигли задовољавајући успех. Интересантно је да ниједна од копнених војски европских земаља није желела да у ову операцију иде у првом ешалону. Американци и Енглези о томе нису размишљали уопште, Немци такође нису желели, чак је тим поводом и Герхард Шредер звао Бориса Јељцина. Извршен је био притисак на Мађаре и Пољаке, али ни они нису пристали. Због тога можемо рећи да је СРЈ суштински побједник рата.
После су била уложена средства да се свргне режим, коначно отме Косово и Србија принуди да буде покорна. Зато је био организован Мајдан у Београду. Људска права, слободни и демократски избори били су само пароле да би се срушила законито изабрана власт, умешали су се у изборни процес и на крају све се завршило државним ударом.
Више пута сте се срели са Слободаном Милошевићем. Каква је ваша оцјена његове улоге у историји?
— Слободана Милошевића сам називао српским вождом, чак и словенским вождом. Он је у своје време био јединствени вожд православно-словенског света који се успротивио фашистоидном режиму САД и НАТО. Прихватио је изазов, показао непокорност. Он је био веома образован човек, моћан аналитичар, анализирао је одлично догађаје, он се снажно борио за права српског и других народа који су живели у СРЈ.
Међутим, имао је своје мане, а главна његова мана била је што је превише веровао Американцима. Говорио ми једном приликом да је више од шест сати провео у разговору са специјалним изаслаником америчког председника Ричардом Холбруком, да га је убедио и доказао му. На моје питање: „Господине преседниче, да ли стварно верујете да ће Американци обуставити своје мешање?“, председник Милошевић је одговорио: „Ја сам Холбруку показао норме међународног права, доказао да их ми Срби у потпуности поштујемо, да наше домаће законодавство поштује људска права у највећем степену“.
Он је наивно веровао да Американци и НАТО не могу нарушити фундаменталне основе међународног права. Он, као човек са правним образовањем, веровао је у правне норме и механизме. Код њега је постојала илузија да Американци, који читав свет уче демократији и поштовању људских права, не могу са друге стране тако брутално погазити међународно право. То је била његова основна грешка.
Међутим, он није био једини који је веровао да цивилизовани свет не сме нарушити статут УН и извршити акт агресије. Американци никакве норме међународног права не поштују, они ће их уважити само тада када то одговара њиховим интересима.
Били сте такође сведок одбране Слободана Милошевића пред Хашким трибуналом.
— Да, са Милошевићем сам се срео и у Хашком трибуналу. Више од шест сати припремали смо моје сведочење у корист његове одбране. Он се уопште није бринуо и молио да му ублаже казну. Видио сам током судског процеса у том гестаповском суду да Милошевић није бранио себе, већ нападао, супростављао се и доказивао да српски народ није одговоран за рат и страдања на Балкану, упирући прст у фашистичке силе које су подржале албанске терористе и злочинце.
На самом крају косовског рата, неочекивано за нас обичне грађане, руски командоси заузели су аеродром Слатина у Приштини, што је касније пружило материјалну основу будућег руског војног присуства на КиМ. Како сте се одлучили на тај корак?
— Ми смо на Косово ушли у потпуној сагласности са нормама међународног права и Резолуције 1244, у којој је стајало да чланице УН обезбеђују војно присуство на Косову. Друго је питање зашто су Медлин Олбрајт и НАТО званичници проценили да им та резолуција даје неограничена права.
Када сам 1999. водио преговоре са Строубом Талботом (замеником Медлин Олбрајт), Русији је „великодушно“ понуђено да један наш батаљон буде стациониран у америчком сектору. Генерал Док Фокелсон био је запрепашћен што сам ја на њихове предлоге одговорио да, уколико чујем који пар реченица на ову тему, бићу принуђен да им се обратим непријатним речима. „Па ми смо прихватили ваш захтев да не будете потчињени НАТО генералима, ви ћете одговарати искључиво америчком генералу“, биле су речи генерала Фокелсона. Разумете ли како су они у то време са висине гледали на Русију и како су мислили да за нас треба да буде велика част што бисмо се потчинили искључиво Американцима?
Пошто Американци нису желели ништа друго да нам понуде, ја сам прекинуо преговоре. Известио сам председника Јељцина да то што Американци нуде представља понижење за руску државу и да Американци одбијају да спроведу Резолуцију 1244. Предложио сам да ми, сагласно тој резолуцији, морамо своју војску увести на Косово истовремено са НАТО. Председник Јељцин се са тим сагласио. Тако смо ми донели одлуку о уласку наше војске на Косово 1999.
Када су ме новинари касније упитали како је наш батаљон из Угљевика доспео на аеродром Слатину, ја сам одговорио: „Тако што је залутао“. Дубоко сам захвалан на подршци Србима у Републици, властима у Београду. Наравно, председник Милошевић и начелник генералштаба генерал Драгољуб Ојданић били су упућени у целу операцију и обезбедили су нам драгоцену подршку.
Међутим, крајем 2002. руска војска се једнако неочикивано повукла са територије КиМ. Због чега се то догодило?
— Ушли смо на Косово и тамо заузели главни стратешки објекат – аеродром Слатину. Контролишући тај објекат, ми смо практично контролисали ситуацију. Ниједан НАТО авион није могао да слети на тероторију Косова без наше дозволе и сагласности. То је био несумњиво војни успјех, међутим, оно што војници постигну касније треба да развију политичари и економисти. То је у овом конретном случају изостало јер је Русија тада тежила добрим односима са Америком и Западом, хтела је да сарађује са НАТО, веровала у западну демократију. Због тога овај наш војни успјех није конкретизован.
Штавише, госпођа Олбрајт касније је председнику Јељцину испоставила захтев да буду склоњени генерали који су осмислили десант на Слатину. Тако је смењен министар одбране маршал Игор Сергејев, моја маленкост и још неколико мојих колега генерала из десантних снага. Маршала Сергејева заменио је тада Сергеј Иванов.
Американци су након наше смене наставили да притискају руску државу да повуче војску са Косова. Ту су имали подршку либерала и пете колоне, у то време и даље снажно инкорпориране у руску власт. Такође, снажно је утицало и то што ни власт у Београду није више показивала јасан интерес за присуство руског контингента на Косову. Сви наведени фактори заједно су довели до повлачења руске војске са КиМ и губитка моћне стратешке позиције запоседнуте од стране једног батаљона. Ја због тога и даље веома жалим.
У којој мери је мешање Запада утицало на распад бивше Југославије и да ли би се ратови и страдања током деведесетих догодили без мешања западних сила?
— На десетогодишњицу НАТО агресије, 24. марта 2009. у Београду се одржала велика међународна конференција, посвећена деценији почетка бомбардовања. Запамтио сам два излагања. Прво путем видео-линка француског генерала Пјера Галоа, који јасно сведочи да је још 1985. године Савет НАТО њему и тројици његових колега генерала из Немачке, Француске и Америке сугерисао да би требало разрадити оперативни план разбијања Југославије. На питање према каквом сценарију Југославију треба делити и треба ли планирати војну операцију, одговорено му је да се треба угледати на модел са почетка Другог светског рата. Сугерисано им је да је прво потребно изазвати грађански рат.
Запамтио сам такође и излагање Ноама Чомског. Сведочио је да је и пред специјалистима из Светске банке током осамдесетих био постављен задатак да раде на разбијању Југославије. Велика Југославија није одговарала контурама будуће Европе, јер у вашој земљи није било незапослености која генерише јефтину радну снагу, образовање и здравство је било бесплатно. У Југославији је осамдесетих такође постојао висок степен социјалне заштите.
Ја сам крајем осамдесетих од наших обавештајаца добијао информације да Католичка црква никако не жели да на Балкану доминира православље. Дакле, рушење Југославије је био унапред испланиран део једне свеобухватне геополитичке операције, за шта су били одређени значајни финансијски ресурси. Они на Западу имају универзалне технике како посвађати народе, на исти начин на који на Блиском истоку Запад свађа шиите, суните и вехабите, на Балкану је посвађао Србе са Хрватима, Словенцима, муслиманима и Албанцима. Обимна геополитичка операција довела је до распада Југославије.
Постоје ли сличности између распада Југославије и распада бившег СССР?
— Распад СССР изведен је на нешто другачији начин. Међунационална нетрпељивост је такође постојала јер је преко тзв. пседуодемократских група пласирана пропаганда да су све републике потлачене од стране Русије. То смо видели у Приблатику, Туркменистану, Узбекистану, Киргистану итд. Истовремено су, поред опште нетрпељивости према Русији, подстицане и парцијалне нетрпељивости између појединих региона и република СССР.
Друго, рађено је темељно да на власт у Русији дођу издајници, шљам, најгори људи у историји Русије, као Горбачов и Јељцин. То што је направио Горбачов није можда толико очигледно. Међутим, он је човек који је издао жртву 27 милиона грађана СССР палих у Другом светском рату. Захваљујући подвигу тих људи, била је измењена мапа сјета и формирано ново јалтинско-постдамско устројство међународних односа. Оно што су велике силе и моћни људи Стаљин, Рузвелт и Черчил направили један слаб човек и људско ништавило као Горбачов успео је да сруши уједињујући Немачку. За мито, Нобелову награду за мир, титулу човека године у Немачкој, Горбачов је пристао да протраћи резултате Другог светског рата.
Истина је да се осамдесетих година ситуација заиста изменила и да су одређене промене биле нужне. Међутим, требало је водити преговоре на озбиљној међународној конференцији, а не чинити безусловну предају. На међународној конференцији исход би био сасвим другачији. Преговоре је требало водити на паритетним основама. Категорично против уједињења Немачке иступали су британска премијерка Маргарет Тачер и француски председник Франсоа Митеран. Да је СССР тада био на страни Француске и Британије, Американци не би успели да уједине Немачку.
Специјалисти разних професија, укључујући и нас, војна лица, предлагали су да се Немачка конституише из два ентитета, који би сачињавали један лабав државни савез, базиран на односу Велике Британије и Аустралије.
Најгоре од свега јесте, међутим, то што је Горбачов попуштао без икаквих лимита и зато он представља апсолутно највећег издајника. Ако је већ СССР повлачио војску из Источне Европе, то исто су морали да ураде Американци у Западној Европи, да тамо не буде никаквих америчких војних инсталација.
Дакле, ви сматрате да је улога Горбачова кључна за победу Запада у Хладном рату?
— Када се каже да је СССР изгубио Хладни рат, ја својим опонентима задајем контрапитање ‒ у чему? Изгубио у науци? Не, наука СССР је била велика, и то нико не може данас да оспори. Изубио у технологији? Не, ми смо први били у космосу, наш космонаут је први био у стању да напусти космички брод, ми смо направили космички вишефункционални космички брод Буран у аутоматском режиму, технологију и данас недоступну Западу. Да ли смо изгубили у култури и образовању? Не, наша култура је била највећа, а образовање најбоље на свету.
У чему смо то стварно изгубили? У томе што омоти наших кобасица и бомбона нису били тако шарени и лепи као на Западу? Ми смо поклањали пажњу квалитету производа, а не омоту. Ја не мислим да смо ми изгубили Хладни рат, већ је реч о издаји наших тадашњих руководилаца. Мислим да Хладни рат данас поново почиње.
У ком степену, према вашем мишљењу, садашња ситуација у Украјини подсјећа на ситуацију на Балкану током деведесетих година?
— Да, ситуација подсећа, али су мотиви изазивања кризе у Украјини потпуно другачији. На тамошњу ситуацију утичу пројекти три гасовода. У јужном подморју Персијског залива 2000. године откривене су највеће резерве гаса на планети, процењене на 51 трилион кубних метара и око 50 милијарди тона кондензованог гаса. Две трећине овог богатства отишло је Катару, а једна трећина Ирану.
Јасно је да малени Катар није у стању да валоризује овај ресурс и тамо су се задесиле британске и америчке компаније. Они су пројектовали гасовод преко територије Сирије у Турску. Тако је окупљена група земаља, која је од овог пројекта видела стотине милијарди добити, као САД, Турска, која је требало да постане главни оператер у снадбевању Европе гасом, Саудијска Арабија, чије су компаније узеле учешћа у експлоатацији, и, наравно, Катар. Иран је такође преко територије Сирије желео провести свој гасовод упркос томе што већ снадбева Кину и Индију.
Међутим, да би катарски гас обезбедио сигуран пласман у Европи, било је неопходно ослободити тржиште од руског гаса. То је основни мотив распиривања рата у Украјини, са антируским синдромом. Онда су у антируску игру уведени и Бугари, којима је гасовод Јужни ток био веома потребан, али су ипак подлегли притисцима, а догодили су се и проблеми са реализацијом гасовода Сјеверни ток итд. Дакле, трагедије у Сирији и Украјини међусобно су повезане.
Мени је добро позната делатност и сценарији које реализују CIA и америчка војска. Они су били паметни само док је против њих стајао моћни и силни противник као СССР и КГБ. Када је СССР престао да постоји, они као да су престали да мисле, и шаблоне осмишљене на примеру бивше Југославије почели су да примењују у Украјини и Сирији. У томе је сличност актуелне кризе у Украјини и онога што се крајем прошлог века догодило на Балкану.
Недавно сте дали интервју Комсомолској правди, где сте исцрпно говорили о новом моменту у руско-турским односима. Да ли обновљени односи Русије и Турске могу утицати на позицију балканских земаља?
— На емоциоаналној равни ја сам увек био противник зближавања са Турском. Да, нама требају партнерски односи, они морају бити узајамно корисни, али братским односима нема места. Целокупна историја наших односа са Турском има непријатељски карактер. Једини пример савезништва у историји био је када је флота адмирала Ушакова, заједно са неколико турских бродова, извојевала једну побједу над Наполеоновом војском.
У вријеме Османске империје Турска је тлачила многе народе, као рецимо вас на Балкану. Када је почела слабити моћ турске империје, постали су инструмент Велике Британије и Француске против Русије, као, рецимо, у Кримском рату 1856. године. После распада Совјетског Савеза Турска је спроводила антируску политику на Кавказу, Централној Азији и територији саме Русије.
Због тога сам ја емоционално био против опроста Турској. Међутим, од емоција су важнији геополитички интереси. После покушаја државног удара Ердоган се нашао у паници јер му је било јасно да му Запад буквално ради о глави. У новонасталој ситуацији председник Путин је решио да, упркос свему, да приротет геополитичким односима. Појавила се тако могућност да се успостави утицај на турске политичаре, да се САД осујете да преко Турске и даље притискају Русију, да се Турска можда чак и отргне од САД и НАТО.
Међутим, чини ми се да су материјални и комерцијални интереси у некој мери пребацили геополитичке и интересе националне безбедности. Од Турске је требало тражити правно обавезујуће споразуме о Сирији, о безбедности Јерменије, безбедности у црноморској зони, проласку кроз Босфор и Дарданеле и навести да неиспуњење било које од преузетих обавеза повлачи прекид свих односа.
Што се тиче утицаја Турске на Балкану, нисам сигуран да је криза заувијек решена, чини ми се да постоји много симптома који указују да Балкану опет следи крвава драма. Не знамо како ће се решити питање Македоније, не знамо шта ће се догодити у БиХ, посебно уколико Западу пође за руком да свргне председника Додика. Такође, постоји и турско-бугарска нетрпељивост.
Како оцењујете тежњу НАТО пакта да под своју формалну контролу стави целокупан простор Балкана?
— НАТО не постоји због одбране, нико се не спрема да нападне НАТО. Против тероризма се не умеју борити. Они окупљају снажне оружане снаге против измишљеног противника. У некој мери НАТО се може супроставити Русија. На нашим границама стоји 60 НАТО дивизија, наспрам наших 10, и та чињеница им не смета да Европу плаше Русијом. НАТО представља инструмент олигархата и крупног светског капитала и њихов доходак НАТО примарно штити. Уколико се, недај боже, поново распламса балканска криза, НАТО се неће умешати да би га регулисао и донео мир у регион.
Такође, у НАТО не примају ни велике ни мале земље да им не поставе конкретан задатак. Улазак у НАТО било које балканске државе одразио би се негативно на односе са братским словенским земљама.
Мило Ђукановић се званично залаже да се одлука о евентуалном уласку Црне Горе у НАТО донесе у парламенту, без народног референдума?
— Лично имам податке како се Мило Ђукановић нашао у зони интересовања америчких специјалних служби. Знам и зашто је он подлегао притисцима. Имао сам прилике да чујем тонски запис његовог разговора са Медлин Олбрајт. Ја, рецимо, никоме не бих дозволио да ми се тако обраћа. Он је скоро клечао на коленима пред том страшном женом и молио за опрост. Он се у тим разговорима заиста није држао као мушкарац.
Он сада има два избора: или ће се потчинити наредби сваког обичног америчког наредника или ће се са њим нешто ружно десити, у бољем случају би био ухапшен. Наложено му је да се клони референдума јер у Црногорцима очигледно још није убијен словенски дух. Запад ће Ђукановићу дати одрешене руке да евентуалне протесте против уласка Црне Горе у НАТО угуши на сваки начин. То је та њихова западна демократија, саздана на римском праву, где за патриције важе једна правила, а за плебејце друга. Стога англосаксонска елита све остале народе посматра као плебејце, чак и своје савезнике.
Уколико Црна Гора ипак постане чланица НАТО, како ће се то одразити на односе са Русијом?
— Русија ће, уколико Црна Гора постане чланица НАТО, жалити. Подсетићу да је своју прву победу у сукобу са Наполеоном флота адмирала Сењавина постигла заједно са Црногорцима, када је погинуло више од 800 наших морнара.
Жалимо што се православни и словенски свет руши у Украјини, руши се на Балкану. За безбједност Русије улазак Црне Горе у НАТО не би био нарочит ударац. Међутим, ви би требало да мислите о властитој будућности, а она није на Западу, који се налази у агонији.
Потребно је разумети следеће: доминација Запада се завршава. Они се не развијају, за развој друштва није довољан раст само друштвеног производа, развој не представља диктат фашистиче силе. То је деградација, тамо нема духовности. На Западу се не развијају ни фундаметалне науке, због тога Запад губи свој доминатан положај. Међутим, они се не желе повући и покушавају да се одрже превратима, обојеним револуцијама и ратовима.
Дакле, мислите да је вријеме доминације Запада прошлост?
— Данас на светску сцену долази нова Кина, стварају се нове контуре међународног поретка, ту су Евроазијски савез, Шангајска организација и БРИКС. Данас Кина потпуно потискује Америку, престали су да купују америчке обвезнице, јуан постаје светска валута. Земље БРИКС већ предузимају кораке да у међусобној трговини пређу на националне валуте, дакле реално је очекивати да се убрзо појави еквивалент долару у светској трговини. Такође, припрема се алтернатива Светској банци и ММФ.
Наравно, намеће се питање чије ће духовне вредности доминирати у новом свету? Кинеске вредности нису универзалне, оне су специфичне, њих ће тешко прихватити Индија и исламски свет, можда Латинска Америка и Африка у веома малом степену. Због тога ће у новом свету православно-словенски и евроазијски културно-цивилизацијски код и систем вредности биће веома прихваћени. Због тога Црној Гори не треба Европа која умире и распада се, још мање вам треба НАТО, требало би да мислите о будућности која долази са Истока.
Сматрате да Русија у будућем свету треба да заузме кључно место?
— Богу хвала што је у Русији значајан део политичке елите на челу са председником Путуном схватио да Запад никада није био пријатељ Русије, да Запад није цивилизација, већ антицивилизација. Данас, на срећу, Русија сва своја безбедоносна питања може самостално да реши. Русија са својим савезницима данас односе не гради као Америка на принципу потчињености, већ на принципу међусобног уважавања и сарадње.
Русија данас поново успоставља правослано-словенски свет као цивилизацију. На територији Русије данас живи више од 200 народности, Русија поштује њихове различите културе, грађанска и верска права. Управо тај модел мултикултуралности и толеранције Русија нуди свету у будућности.
Оставите коментар на Леонид Ивашов о распаду СФРЈ и геополитичкој ситуацији данас
Copyright © Цеопом Истина 2013-2024. Сва права задржана.