Када се каже Македонија, мисли се, на жалост, на неспоразуме и „споразуме“. Неспоразуме Македонаца са шиптарима или македонским албанцима око тога како треба да изгледа заједничка држава и „споразуме“ који македонску државу све више претварају у шиптарску, тј.државу македонских албанаца.
Македонију директно дотичу два „споразума“. Онај старији, „Охридски“ из 2001.године, и овај млађи, „Скопски“, овогодишњи. Оба изнуђена, наметнута на силу Македонији и Македонцима, а истовремено очигледан политички поклон македонским шиптарима. Оба споразума представљају директно дезавуисање и кршење македонског Устава и озбиљан корак у процесу урушења македонске државе.
Македонија је последњих месец дана, а поготово седмица, ударна вест свих европских, па и светских медија. Али не због политичке нестабилности и покушаја рушења легално изабране Владе извођењем „обојене револуције“ тзв.опозиције, већ због онога што тресе читаву планету, Европу понајвише – имиграната.
Сви водећи медији су објавили вест да је Влада Македоније прогласила ванредну ситуацију у земљи због таласа имиграната који свакодневно у њу улазе, а на основу које је ангажовала војне јединице, које уз помоћ специјалних полицијских снага, почињу прави „рат“ за одбрану својих граница и покушаја увођења каквог таквог реда у проток миграната кроз Македонију. Суочена с таласом избеглица, Македонија је прогласила ванредну ситуацију и у намери да повећа притисак на ЕУ како би јој Брисел помогао. (1)
Чињеница је да је, уз Мађарску, Македонија, за сада једина држава у Европи која је ангажовала војску као средство решавања имигрантске кризе. Мађарска војска гради заштитни зид тј. поставља жичану ограду према Србији (четири метра високу, дугу 175 километара и осигурану војном бодљикавом жицом, својеврсну нову „Гвоздену завесу у Европи“), без директног контакта са мигрантима, а македонска војска је зауставила хиљаде имиграната на граници са Грчком да не би ушли у Македонију.
Иначе, Армија Републике Македоније (АРМ) броји око 13.000 активних припадника. Чине је професионална војна лица и грађани Македоније који добровољно желе да служе војни рок. АРМ је стратешки организована као копнена војска с војном авијацијом и војном речном флотом као подршком копненој војсци. У оквиру АРМ постоје 3 корпуса: Кумановски, Скопски и Битолски.
Пошто се политика националних одбрамбених снага Републике Македоније састоји од: очувања самосталности и суверености Републике Македоније, заштите интегритета македонске копнене територије, ваздушног простора и територијалних вода и одбране националног Устава, извођење војних јединица на јужне и северне границе Македоније је потпуно легално и, због озбиљности ситуације, и оправдано. С обзиром на капацитет АРМ, она може да буде значајна помоћ у увођењу реда и контроли проблематичне ситуације са имигрантима на својим границама.
У том сусрету македонских војника и реке миграната није се десио ниједан проблем или неконтролисана употреба силе. Десило се да су специјалне полицијске снаге „ЕБР“ (мак.“Единица за брзо распоредување“) у једном тренутку, да би зауставиле кретање имиграната, употребиле шок бомбу.(2)
Наравно, неки медији су једва дочекали вест за бољу продају и већи тираж, па су јавили да је полиција употребила сузавац, што није исто. Тим чином нико није био повређен, што је и био циљ дејства.
Међутим, у касније насталом комешању је било неколико повређених лица. Наводно, јер МУП Македоније није потврдио ту вест, ножем је убоден и један полицајац.
Будући да нико није убијен, упуцан, тешко повређен, није било туча између имиграната и македонске полиције, нити било чега сличног, медији су „копали“ даље, тражећи алармантне вести, па их нашли у наводном страдању и угрожености деце у мигрантским групама, која су, узгред буди речено сва збрињена од стране радника Црвеног крста и УНХЦР-а који се ту налазе од самог почетка избијања кризе.
Онда се „ископало“ да је 30 имиграната страдало од возова на македонским пругама, којима се најчешће и крећу од Ђевђелије до Табановаца, ка Србији. Можда су душебрижници мислили да „Македонске железнице“ организују водиче, са редом вожње, за илегалне мигранте у својој земљи?
Дакле, у Македонији ништа посебно ново и драматично у односу према имигрантима, али ипак довољно неким европским, па на жалост и српским медијима, да пошаљу информацију да је у Македонији – хаос.
Уместо барем медијске подршке за самосналажење Македоније у незавидној ситуацији која јој се десила, стигла је негативна етикета. Уз њу и осуда за извођење војске и полиције на македонско-грчку границу. Као да се радило о ратним дејствима. О помоћи из ЕУ да не причамо, јер је није било. Баш никакве. Македонци су тражили барем вагоне на позајмицу, да имају чиме да превезу несрећне људе до српске границе. Нико се није јавио. Ни један вагон није послат.
Нико се није сетио да Македонија има само око 2 милиона становника, да је навала миграната претежак терет за сиромашну земљу са 30-40% незапосленог радно способног становништва, где је просечна плата око 200 евра, где је у току озбиљна политичка и међуетничка криза која угрожава постојање саме државе. Нико се није сетио да те исте мигранте у Македонији нико није дирао, тукао, поткрадао или малтретирао на било који начин.
Нико се није сетио да Македонија сама стоички трпи део свог терета мигрантског стампеда ка Европи, незабележеног од краја Другог светског рата. Нико се није сетио Даблина и „Даблинског споразума“. (3)
Доиста, зашто би се неко сетио да постоји веза, и то дубока, између Скопља и Даблина, Републике Македоније и Републике Ирске. А тек да постоји „Даблински споразум“. Доиста, шта то беше?
Пре 25 година државе тадашње Европске уније су потписале такозвани „Даблински споразум“ или усвојиле “Даблинска правила“ о прихватању азиланата, са намером да се разјасни ко је тај ко би требало да се побрине за оне који стижу у државе ЕУ како би затражили азил и то тако да државе ЕУ не пребацују једна другој на леђа проблем са азилантима.
Прве одредбе договора нису ни ступиле на снагу, а већ је у току била жестока дискусија о томе да ли је предвиђена расподела азиланата по државама праведна и остварљива. У међувремену, од 2012. већ важе правила која се називају Даблин 3. Те у више наврата прерађиване смернице регулишу надлежност потписница у поступку одлучивања о додели азила. А потписале су их све чланице Европске уније, њих 28, као и Исланд, Лихтенштајн, Норвешка и Швајцарска.
У суштини, правило предвиђа да је за регистрацију азиланата и доношење одлука о њиховим захтевима надлежна држава ЕУ на чију су територију прво крочили.
На први поглед, ту није ништа спорно. Али проблем је што, према начину на који је тај поступак регулисан, неке земље због свог географског положаја на ивици ЕУ морају да преузму већи терет од других. Тако највећи део терета подносе Грчка, Италија и Шпанија, па и Мађарска донекле (која је недавно прво суспендовала тај исти „Даблински споразум“, па после притисака из ЕУ суспендовала и своју суспензију истог), као чланице ЕУ, али и Македонија и Србија, које нису чланице ЕУ, али се налазе на „Балканској избегличкој тури ка ЕУ“.
Највећи недостатак „Даблинских прописа“ је то што у себи не садрже никакав механизам солидарности – између осталог и због тога јер су га до сада одбијале богатије и утицајније чланице попут Немачке.
Ако нема солидарности, разумевања и договора између земаља чланица ЕУ, зашто би га било кад је реч о земљама ван ЕУ? Тако да и Македонија и Србија бивају препуштене саме себи у решавању овог тешко решивог проблема. То значи да је македонско-српска сарадња по том питању од обостраног интереса.
Поготово што је и Македонцима и Србима из бриселске бирократске аждаје послата јасна порука: нема помоћи и нема солидарности! Тридесет и две државе Европе вам пошаље такву негативну и нељудску поруку! А онда вас крајње лицемерно, онако како само ЕУропљани умеју, оптуже да не радите ништа или радите недовољно на збрињавању имиграната.
Очигледно не водећи много рачуна о реакцији ЕУ, још увек „важећи“ премијер Македоније Никола Груевски, за разлику од свог српског „колеге“ А.В., доноси самосталне одлуке и вуче своје конкретне потезе.
Поновићу, јер сматрам да је веома важно, да је Македонија једина држава у Европи која је ангажовала војску и полицију да у директном контакту са избеглицама спречи њихов улазак у земљу.
Груевски овим чином опет показује да је врло вешт политичар, јер постиже неколико циљева и шаље неколико порука: Македонија јесте мала и сиромашна али је одлучна да брани свој суверенитет. То показује излазак војске и специјалних полицијских снага на државне границе.
То даље показује да Груевски зна тачно кад треба, и то успешно, да употреби оружане снаге Македоније у одбрану државе (операција „Планинска бура“ 2007.године; Куманово мај 2015.; затим хапшења седам особа, међу којима је и један имам, које се као део терористичке мреже доводе у везу с организацијом „Исламска држава Ирак и Левант“, у Скопљу, Тетову, Струги, Куманову и Гостивару 6.08.2015., и најновије извођење оружаних снага на границу због имиграната).
Народ то види и поздравља јер је то оно што му треба – конкретне акције које повећавају сигурност грађана у политички нестабилној држави. Народ се такође идентификује са употребом оружаних снага, јер га оне штите. Свим наведеним операцијама је руководио, или учествовао у руковођењу, Премијер Груевски и тиме показао македонском народу да ради свој посао по Уставу, а то је да штити интересе државе.
Уосталом, пре само два месеца, Груевски је поводом 25 годишњице постојања партије и отварања њеног новог седишта, пред хиљадама партијских чланова и симпатизера, рекао и ово: „Ми смо најмасовнија и најјача партија у земљи. Наша снага је наш народ, наш народ је – наша држава.“
Овај својеврсни популистичко-политички circulus vitiosus ће сигурно привући нове присталице његовој странци и учинити да ВМРО-ДПМНЕ који сада има око 170.000 чланова и пола милиона симпатизера, до пролећних изнуђених ванредних избора буде још јачи и масовнији.
Иако изгледа „развлашћен“ одредбама „Скопског споразума“, Груевски показује и народу, и својим присталицама а поготово својим противницима да и даље држи конце у рукама, и да је у политичкој офанзиви.
Руководећи кадар у полицији, њеним специјалним јединицама као и у војсци Македоније је мање-више константан последњих десетак година, колико је и Груевски на власти. Тај апарат Груевски прагматично користи, поштујући његов значај у функционисању државе, али и у сопственом одржавању на власти.
Они функционишу упоредо и испреплетано читаву деценију.
У том смислу, извођење војске и специјалних полицијских снага на имигранте је и политички маневар, који Груевском омогућава што бољу позицију у надолазеће време када га неће бити као премијера, иако ће врло бити ту, формирањем тзв. „Привремене владе“ пред изборе. Проглашавање „ванредне ситуације“ је, у ствари и врло оригиналан почетак предизборне кампање за изборе 2016. на којима Груевски очекује „победу која ће се памтити“.
Ангажовање оружаних снага и „победа за памћење“ као друштвена матрица иду заједно. То остварује само квалитетан вођа. Груевски тако врло вешто намеће себе као неприкосновеног вођу и као једино решење за бољу будућност Македоније.
Шта се дешава са опозицијом за време трајања имигрантске кризе?
Заокупљена собом, чека половину септембра месеца да почну игре око испуњавања „Скопског уговора“ и њихов трасиран и, ничим сем послушношћу заслужен, и обезбеђен улазак у власт.
Једино што чине око миграната је то да „кроз своје медије“ критикују „немоћ и неорганизованост Владе“ а да при томе сами не праве никакве акције да се тим људима помогне. Ако се погледају прилози „Гласа Америке“, „Радија Слободна Европа“, „Дојче Велеа“, „Ал џазире“, све самих „пријатељских про-македонских“ медија видеће се управо то. Македонски дописници ових медија критикују власт, преносе само могуће драматичне вести а предлога за реално побољшање ситуације практично нема.
Тако је нпр. уредник програма ДВ-а на македонском језику Зоран Јордановски у тексту „Македонска немоћ и равнодушност Брисела“ (4) са поднасловом „Хаос на граници“ нашао за сходно да пореди Вијетнам и косовску трагедију са садашњом ситуацијом у Македонији. „Ужасне слике из Ђевђелије обишле су свет: очајници покушавају да се изборе за место у крцатом возу. Те слике ме на неки начин подсећају на Сајгон на крају Вијетнамског рата или на талас од 300.000 косовских избеглица за време рата 1999. године.“ Прецизније би било шиптарских или албанских избеглица из Србије, са Косова, али Јордановски очигледно не зна добро географију. А има и слабо, или селективно памћење за „ситницу“ као што се између Сајгона и „косовских избеглица“ десила Крајина 1995 и изгон око 300.000 Срба из Нове Државе Хрватске. Што би их се Јордановски сетио кад нису пожељна вест за медијске менторе од којих се добро живи.
Они који јесу пожељна вест, шиптари или македонски албанци и нису баш заинтересовани да учествују у македонској избегличкој драми. Имају они своја посла – рушење македонске државе на свој начин и чекање да Груевски буде и практично склоњен. Чекаће ванредне изборе да виде решеност или не македонског народа да брани своју државу пре свега од највећег реметилачког фактора – њих самих, па да одреде шта ће и како ће даље.
Ни једна шиптарска или македонскоалбанска партија, организација или удружење није ништа конкретно урадила да се помогне имигрантима. Од свих македонских градова, Ђевђелија за сада највише трпи. У Скопљу се о избеглицама само прича.
У Ђевђелији, поред Црвеног крста и доста волонтера помаже мигрантима. Млади Македонци и Македонке. Шиптара или македонских албанаца међу волонтерима – нема. Јесте да је Ђевђелија скоро чисто македонски град (од око 16.000 становника 96% су Македонци и, интересантно, око 2% Срби) али шиптари или македонски албанци су грађани Републике Македоније и требало би да покажу солидарност и емпатију са свим проблемима који постоје у држави у којој живе.
Пара сигурно имају, и то не малих, (добро упућени у финансијске токове у Македонији тврде да око 500.000 македонских албанаца или 25% становника, поседује више капитала односно новца него 1,3 милиона Македонаца који чине 65% становника државе) али воље и жеље – немају.
За крај приче о имигрантској кризи у Македонији, опет о цинизму и дволичности ЕУропљана, али и америчке им браће и сестара.
Када је требало да се руши легално изабрана Влада у Македонији, у Скопље је дотрчао сав белосветски политички шљам задужен за упропашћавање малих држава: помоћница америчког државног секретара, највиши и најјачи међународни функционер који је ове године посећивао Републику Македонију Victoria ‘Fuck the EU’ Nuland, разни представници EУ и НАТО, троjица ЕУропосланика и посебно добро плаћени наводни комесар за проширење ЕУ Јоханес Хан.
Када је Македонија затражила помоћ од међународне заједнице због таласа имиграната, никог од ових побројаних нигде није било. Није било ни неког другог бриселског бирократе који се у све разумеју а мало тога људског могу и умеју да ураде. (5)
Ни речи подршке, а камо ли конкретне помоћи у облику – бар једног вагона за људски превоз миграната.
_____________________________________
Одреднице:
(1) http://faktor.mk/2015/08/20/makedonija-proglasi-vonredna-sostojba-na-granitsite-poradi-begaltsite/
(2) http://www.mkd.mk/makedonija/politika/begalcite-go-probija-kordonot-policijata-frli-shok-bombi-gevgelija-polna-so#1
(3) http://www.ecre.org/topics/areas-of-work/protection-in-europe/10-dublin-regulation.html
(4) http://www.dw.com/sr/makedonska-nemo%C4%87-i-ravnodu%C5%A1nost-brisela/a-18664198
(5) http://www.dw.com/mk/%D0%BC%D0%B0%D0%BA%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B5-%D0%BD%D0%B0-%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8%D1%82%D0%B5-%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B0%D1%82%D0%B0-%D0%B8%D0%B7%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%BB%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%81%D1%82/a-18665646
Оставите коментар на Македонија и „Даблински споразум“
Copyright © Цеопом Истина 2013-2024. Сва права задржана.