Male tajne velike kampanje

Nekako pod senkom reinkarnacije fašizma u Ukrajini i ruske reakcije na to, relativno kratka izborna kampanja u Srbiji privela se kraju. Iako su srpski građani već naučeni da su predizborna obećanja zbir lepo upakovanih laži koje nikoga (i na ništa) ne obavezuju i svekolikih manipulacija izbornih štabova, ipak se analizom kampanja i pravaca njihovog dejstva može dosta toga otkriti o stvarnim namerama aktera političke utakmice u datom trenutku. A trenutak je veoma specifičan i veoma važan ne samo za političku, već i za egzistencijalnu budućnost Srbije.

Na početku želim da naglasim tri bitne stvari koje bismo mogli smatrati aksiomima današnje srpske političke scene na kojima se zasniva opšti politički ambijent u kome se odvijala ova izborna kampanja:

Prvo, političke stranke u Srbiji, od 5. oktobra 2000-te naovamo, nisu nosioci određenih političkih, nacionalnih, socijalnih i drugih društvenih ideja i procesa, već interesne organizacije čiji je primarni cilj da svojim članovima, po piramidalnom principu, omoguće ostvarenje materijalne koristi, visok socijalni status i povlašćeni položaj pred zakonom. U tom kontekstu nema političkog programa, stava ili ideje koje političke stranke neće izneveriti ili napustiti zarad ostvarenja svog primarnog cilja, niti ima društvenog interesa koji će biti stavljen ispred ličnih interesa stranačkih vođa i njihovih bližih saradnika.

Drugo, budući da pre svega funkcionišu kao interesne organizacije prirodno je da maksimizacija profita stranke i pojedinca, kao cilj, bude daleko ispred političkog identiteta ili programskih opredeljenja. Kako je, opet, sticanje profita daleko lakše kada ste u vlasti (mada ni u opoziciji nije loše, što primeri SPO-a i LDP-a najbolje potvrđuju) bilo kakvom učešću u vlasti podređuje se sva delatnost stranke, svaki stav i svaki princip. Sve je na prodaju, sve je za trgovinu, zarad participacije u vlasti na bilo kom nivou. Upravo u ovakvom profilisanju političkih stranaka leži uzrok opšte društvene korupcije, pa su sve priče da bilo koja stranka, ili lider, želi da se ona iskoreni, najobičnija jeftina propaganda.

Treće, takve okolnosti iznedrile su u Srbiji posebnu vrstu političkih menadžera koji prostim prelaskom iz stranke u stranku sebi godinama omogućavaju izbegavanje odgovornosti ili povlašćen status u podeli „plena“ (kako osvojenu vlast tretiraju srpske političke stranke), iako iza njih ne stoje nikakvi rezultati. Naprotiv. Očigledno je da njih, ali ni one koji ih primaju, ne zanimaju ni politička načela, ni društveni efekti već samo lična korist ili stranački interes.

Sklonost ka ovakvom političkom bludu registrovana je kod centara moći koji kreiraju političku stvarnost u Srbiji, pa je ova pojava ubačena u arsenal ostvarivanja političkih interesa Imperije na ovim prostorima i videli smo da je ovaj proces SNS, nakon dolaska na vlast, svesno inicirao i usmeravao, odnosno koristio kao oružje za slabljenje političkih protivnika i organizovane medijske hajke.

Kada ova tri aksioma i njihove korelacije uzmemo u obzir, onda nam postaju mnogo jasniji mnogi procesi koji se, naizled odjednom, izrode iz srpskog političkog mulja. A sada da se posvetimo i govoru predizborne kampanje.

Logističke pripreme za uspeh kampanje

Na početku valja konstatovati da su sve stranke kampanju dočekale relativno spremno (naravno, svaka u okviru svojih mogućnosti) budući da je raspisivanje izbora za proleće bilo izvesno još polovinom 2013, a nakon raspisivanja beogradskih izbora ni datum njihovog održavanja nije bio nikakva nepoznanica. Dakle, bez obzira što je vladajuća koalicija formalno držala neizvesnost oko svojih namera do poslednjeg trenutka, to joj nije donelo nikakvu bitnu stratešku prednost u kampanji.

Ali, stratešku prednost donose i mnoge druge stvari, od finansijskog potencijala do do inrastrukturnog uređenja stranke koja učestvuje u kampanji. U tom smislu zanimljivo je pozicioniranje najuticajnije partije u zemlji.

Iako se pitanje stranke koja će na izborima dobiti najviše glasova nije postavljalo ni u trenutku njihovog raspisivanja, niti se postavlja danas, to nije smanjilo motivaciju glavnog izbornog favorita, Srpske napredne stranke, da pokrene sve svoje potencijale kako bi ostvarila apsulutnu dominaciju u izbornoj kampanji. Vodeći se dobro poznatim jezuitskim načelom da „cilj opravdava sredstvo“ naprednjaci se nisu libili ni otvorenih zloupotreba svojih stečenih pozicija kako bi ostvarili svoj izborni cilj. A cilj je zaista ambiciozan – nadpolovična skupštinska većina!

Kako bi obezbedio željenu apsulutnu prevlast u kampanji SNS je uradio dve bitne stvari. Prvo je, nešto pre raspisivanja izbora, pod plaštom borbe protiv korupcije, evidentno pojačao pritisak na one firme koje kontroliše SPS i njihove kadrove i tajkune (Perčević, recimo), čime je sigurno znatno smanjio finansijske izvore i mogućnosti za predizborne aktivnosti SPS-a. Pre toga slično je učinio i sa DS-om, dok je, kao što je poznato, Miškovića kao politički faktor izbacio na samom početku.

Drugo, SNS je u etar pustio priču o nameri pravljenja široke post-izborne koalicije, čime je, kao evidentni nosilac tog procesa, praktično sebe zaštitio od bilo kakve smislenije kritike manjih stranaka, uobičajene u izbornoj utakmici među partijama koje pretenduju na isto biračko telo, bez obzira na njihovu snagu.

Na taj način SNS je mogao da se bez previše rasipanja energije usmeri na biračko telo i svoje glavne rivale, DS koga je napadao frontalno i SPS koga je podrivao indirektno, kroz aluzije na njihovu povezanost sa tajkunizacijom zemlje i brojnim malverzacijama, ili kroz svoje satelite, poput Tadića i Čedomira Jovanovića.

Dalje, sve je ukazivalo da će ovi izbori biti održani u uslovima tzv. smanjene izlaznosti, što u srpskom izbornom sistemu pogoduje strankama koje imaju mogućnosti da „disciplinuju“ birače, a to su obično jake stranke, odnosno stranke na vlasti. Otuda, svima koji se pitaju zašto je SNS za nešto više od godinu dana zaposlila preko 30.000 svojih aktivista po državnim preduzećima, sve usput tražeći mere kako da se reši prezaposlenosti koju ju je „ostavila“ prethodna vlast, eto odgovora.

Vezano za metodologiju delovanja u predviđenoj maloj izlaznosti treba napomenuti da je posebno važna struktura vlasti u organima lokalne samouprave, a setićemo se da je u mnogim sredinama SNS osvojio lokalnu vlast tako što su mu se pridružili čitavi odbori drugih stranaka (pre svega DS-a i DSS-a) ili grupe građana koje su u svojim sredinama pobedile na prethodnim izborima, a zatim se kolektivno učlanjivale u Vučićevu partiju (tipičan primer je Smederevo). Naravno, ovo objašnjava i silovitost sa kojom je SNS izlazio na nekoliko lokalnih izbora u prethodnom periodu, nameran da ih dobije po svaku cenu.

Dakle, SNS je napravio jaku logističku pripremu koja je trebalo da im omogući prevlast u kampanji.

Kampanja kao najava diktature

Dve stvari u savremenom svetu odlikuju kampanju izbora koji pretenduju da se nazovu demokratskim i slobodnim, a to su:

• ravnopravna zastupljenost izbornih učesnika u medijima tokom trajanja kampanje

• odsustvo bilo kakvog direktnog pritiska na birače.

Ni jedno, ni drigo nije poštovano od strane izbornog štaba SNS-a i to je evidentno bio deo izborne strategije.

Neravnopravnost u elektronskim medijima sa nacionalnom frekvencijom, a i lokalnim, bila je toliko otvorena, da je to prevazilazilo sve dosad viđeno u Srbiji, a viđano je sve i svašta.

Ovo je, nakon devet žalbi Dveri i četri žalbe Koalicije oko SRS bila prinuđena da prizna i Radiodifuzna agencija (RRA) na vanrednoj sednici od 6. marta, ali se sve završilo na opštem podsećanju da je „članom 68. stav 1. tačka 6a Zakona o radiodifuziji predviđena obaveza svih emitera da prilikom emitovanja programa u toku predizborne kampanje obezbede ravnomernu zastupljenost svim učesnicima bez diskriminacije“, iako se tačno znalo ko je i za koliko kršio obavezu ravnopravne zastupljenosti stranaka u kampanji. (1)

Jedina posledica ovakvog saopštenja bila je da se prisutnost ovih stranaka u medijima još više smanjila, a SNS-a još više povećala.

Valja se prisetiti da je i Agencija za borbu protiv korupcije na početku kampanje ukazala da je Zorana Mihajlović zloupotrebila ministarsku poziciju u stranačke svrhe, čemu se lider SNS-a otvoreno izrugivao hvaleći ministarku za marljivost i vrednoću. (2)

Slična stvar se dešavala i sa direktnim pritiskom na birače, gde su aktivisti SNS-a navodno vršeći predizborne ankete zakucali na većinu domova u Srbiji i kroz sugestivna pitanja koja su bila zasnovana na Vučićevim izbornim sloganima vršili otvoreni pritisak da se glasa za „Srbiju bez tajkuna“, „naprednu Srbiju“ itd. Slična prepadanja vršena su i na ulici, a ne retko zbunjeni građani su i legitimisani ili su se tražili njihovi potpisi na zaokružene odgovore čime se efekat pritiska pojačavao.

Ovako otvoreno kršenje propisanih izbornih pravila baca ozbiljnu sumnju na čitav izborni proces, ali i govori da su u SNS-u sigurni da se tim povodom neće oglasiti niko od onih koji ova pitanja u savremenom svetu obično pokreću (Zapad i njihove globalističke institucije).

Uz svu raskoš koji ju je pratio, kampanja naprednjaka kretala se u tri glavna pravca:

• borba protiv korupcije i kriminala kao merilo uspešnosti dosadašnjeg delovanja stranke u vlasti

• najava privlačenja novih investicija

• veličanje Vučićevih liderskih sposobnosti

Sve ovo moglo bi se lako obesmisliti, jer niti se uspešnost u borbi protiv kriminala meri brojem uhapšenih, niti je kupovina nečije šasije nekakva investicija, niti čovek koji čas kukumavči, a čas preti, može biti lider naroda kao što je srpski, ali to nije tema ovog teksta. Ovde se bavimo onim što stoji iza poruka upućenih biračkom telu.

A u tom kontekstu može se reći da glavna karakteristika nastupa lidera naprednjaka u ovoj kampanji nije bila davanje obećanja o medu i mleku (mada su i ona bila neizbežna), već tzv.“jezik pretnji“, kao i zastrašivanje birača od mogućih posledica skretanja sa nekakvog kursa koji on doživljava kao svoj.

Korišćenje jezika pretnji, inače, omiljena je Vučićeva manipulativna tehnika u političkpm obraćanju, koju prema potrebi usmerava i na biračko telo i na političke oponente. U tom smislu on je prvo građane plašio Miškovićem kao babarogom koja će ih progutati ako njega ne bude, a zatim je, istrgnuvši iz konteksta jednu izjavu Borka Stefanovića, Đilasa i DS optužio da pripremaju „ukrajinski“ scenario u Srbiji.

Pri svemu tome, nije se ponašao kao lider stranke koja je učesnik u izbornom procesu, već kao diktator koji samo što nije uveo privremene mere zbog pučista koji nastoje da mu otmu vlast. (3) Njegova obraćanja u prvom licu, tipa „Neću dozvoliti da se na vlast dolazi ni motkama, ni snajperima“, „Neću dati ukrajinski scenario u Srbiji“ i slična, jasna su pretnja i građanstvu i političkim protivnicima, pri čemu ih ne treba posmatrati samo kao predizbornu retoriku, već i kao najavu mogućeg razvoja događaja.

Jer, slično, mada na mekši način, poručuje i potpresednik SNS-a Nebojša Stefanović koji bukvalno kaže: „voleo bih da građani svojim izlaskom na birališta omoguće lideru Srpske napredne stranke (SNS) Aleksandru Vučiću da ima neometanu mogućnost da sam odlučuje o tome kako želi da Srbija izgleda“ (4)

A i ova izjava takođe je deo kampanje.

_____________________________

Odrednice:

(1)    http://www.rtv.rs/sr_lat/politika/stranke-neravnomerno-zastupljene-protest-srs_467639.html

(2)    http://www.time.rs/c/527eccd2ce/vucic-ponosan-sam-na-zoranu-mihajlovic.html

(3)    http://www.kurir-info.rs/vucic-nikom-necu-dozvoliti-da-na-vlast-dode-ni-motkama-ni-puskama-ni-snajperima-clanak-1266487

(4)    http://www.nspm.rs/hronika/nebojsa-stefanovic-gradjani-da-omoguce-vucicu-da-sam-odlucuje-o-srbiji.html

Izvor: Fond Strateške Kulture