Помиритељска кампања америчке амбасаде, под паролом Ви сте свет, позвала је у помоћ и покојног Борислава Пекића, да при томе почини неке грубе омашке, да не речем кривотворине. У жељи да нас увере како смо и ми свет, Пекић је проглашен за светског писца, иако је у англосаксонском културном подручју слабо познат, што је, узгред буди речено, случај и са Андрићем и Црњанским. Ми смо на то навикли, знамо колико ко вреди, и отворени смо према великом свету и поред његове затворености. Реципроцитета ту не може бити, али пристојност се, и овде, подразумева. А непристојно је, и недопустиво, истргнути, из једног Пекићевог дела, реченицу “Част неће зависити од тога одакле долазите, него куда идете”, као и “Треба љубити земљу деце своје, а не дедова својих”, и то представити као пишчева дубока уверења, личне поруке и свечана завештања. Овако, у прози „Како упокојити вампира“, мудрује бивши есесовац Рутковски, гестаповац на служби у освојеној земљи, дакле, окупатор.

Просто речено, саветује нам да се помиримо са окупаторском стварношћу. Из светских центара моћи управо нам се то непрестано поручује. Није чудо што су америчком пропагандисти управо ови савети привукли пажњу. Он је, свесно или нехотице, занемарио њихов контекст. Прихватимо новонасталу „реалност“, заборавимо историјску колевку своје државе, обезбедимо угодан живот све малобројнијем потомству у ванисторијској мондијалистичкој пустињи. Очарана овим саветима, једна љупка девојчица је, у име рођене и нерођене деце, наведена да пољуби бронзану пишчеву главу на истуреном пункту Цветног трга. Кичерски, неукусно, па шта? О укусима и бојама се не расправља, али је допуштено нешто гађења.

Помирење са свршеним чином, нормализација ненормалног стања, окретање ка обешчашћеној будућности, одбацивање митова који су нас вековима држали на ногама, да бисмо се данас, као безоблична маса, утопили у светско ништавило – то је смисао овог пропагандног проповедања. На Косову нема наше војске, дакле, оно није наше. Војске није било ни у четворовековној помрчини, а наши су преци о том комаду родног тла певали као да им је јуче отет, да би Његош њиховој песми подарио небески кликтај. Силом, и на превару, свака ствар се, за часак, човеку може отети из руку; много је теже ишчупати му је из срца.

Иначе, Пекић је робијао као борац за слободу говора и мишљења. У тамницу су га отерале судије извесног маршала кога је Америка помагала шаком и капом. Вођена геостратешким рачунима, трпела је непоштовање основних људски права код нас. Што се тиче голооточких страдалника, њих би Макарти сместио у прави пакао.

Превише збрке и противречности за сироту главу дежурног пи-ара. У намери да нам пружи доказе добре воље, он нас је, бахатим незналаштвом, подвалама, фалсификатима, и господарском уображеношћу још једном понизио. Некима је, код нас, и оволико довољно. Није лако пронаћи добру меру између поштовања јачег, и самопоштовања.

* * *

Има реалности, и реалности. Реално је и оно што сагледава мрав у потрази за мрвицама хране. Са реалношћу се свакога јутра суочава црвендаћ на истуреној грани јабуке у мојој башти. Како само радознало и живахно мерка све око себе, непрестано вртећи главом лево-десно. Разумем његово одушевљење оним што гледа – свет је чудо! – али не верујем да у његовој лепој глави притом сазрева нека мудра мисао, нешто што расветљава недокучиву тајну постојања.

Свако суди према обиму и дубини својих интелектуалних и духовних могућности. Видокруг црвендаћа је кобно, и срећно овоземаљски. Свако од нас се, у тренуцима умора, препушта немислећој, блаженој тупости. Сва срећа да увиде, до којих у таквом стању долазимо, задржавамо за себе, не саопштавамо их као велика сазнања. Гола стварност, без ослонца на историјску вертикалу, без метафизичке димензије, безнадежно је пуста и нестварна. Закључци, на које нас такво гледање упућује, нужно су површни и погрешни.

Детаљ провокативног спота америчке амбасаде у Србији “Ви сте свет”, у коме злоупотребљава цитате истргнуте из контекста – Фото: Снимак екрана/You Tube

Очигледности су спољашњи вид скривене и дубоке истине. Очито је да је Косово окупирано, да наша држава нема пуну власт на њему. Није је имала ни током четири стотине година, чему народни певач није придавао посебан значај. Косовски усуд му је био лична карта у Космосу. Тако и данас, на грдном судилишту, наш човек сведочи према висини своје памети и боји своје осећајности. Где год ко стајао, у праву је онолико колико је у криву. Разлика је једино ко коме и чему, свесно или нехотице, служи. Кратковиди не запажају даље од носа, а далековиди, често, разбијају носеве о тврде бедеме Историје. У ликовању љубитеља „реалности“ има срамоте, а у поразима занесењака, лепоте и величине.

* * *

Ту смо где смо, то смо што смо. Настојања да уђемо у вољу моћнику-освајачу су самоубилачка, жалосна лудорија. Тамо, где је из општења искључена равноправност, нема услова за разумевање и пријатељевање. Шта год силници предузму, изиђе на понижавање слабијег. Њихова дрскост је задивљујућа. Истребили су доморадачки живаљ северне Америке, усаравили Хирошиму и Нагасаки, у црно завили Вијетнам, Сирију и Либију, док су њихови највернији европски савезници уморили шест милиона Јевреја, усмртили пола милиона ирачке деце, натопили нам земљу отровима, да би сада ратни злочин у Сребреници прогласили за геноцид, као да тиме могу опрати љаге из сопствене историје… Е, неће ићи…

* * *

Главни судија Хашког трибунала Теодор Мерон (1930), велики поштовалац Шекспира, био је веома изненађен кад му је једна наша новинарка рекла да је творац Хамлета цењен и у нашој средини. „Шта, зар су Срби чули за Шекспира!“ Био је убеђен да суди дивљацима неукљученим у културни свет. Није, наравно, знао да су прве позоришне представе великог писца игране средином 19. века најпре у Новом Саду, потом у Београду. Преводили су га Лаза Костић, Гига Гершић, Милорад Шапчанин, Светислав Стефановић, Живојин Симић, Сима Пандуровић, Стеван Раичковић, па и писац ових редова. Вероватно је судија Мерон био скупљач ретких издања, али је и као колекционар испао провинцијално ограничен. Није му падало на ум да би у нашем 19. веку могао пронаћи неку драгоцену реткост.

* * *

Традицију лоших британско-српских односа нарушавају, повремено, пријатни изузеци. Таква је песма Џорџа Кролија (1780–1860) посвећена погубљењу вожда Карађорђа. Песма је штампана у октобру 1817, два месеца након злочина у Радовањском Лугу. Стихови су објављени у The Literary Gazette; journal of Belles Lettres, Arts, Politics, etc. Песму ми је предочио професор Чедомир Антић, са молбом да је препевам за часопис који уређује. Џорџ Кроли очигледно није знао да је Црни Ђорђе убијен мучки, на спавању, по налогу наших властодржаца. Он је, логично, замислио да је побуњеник погубљен на Калемегданској тврђави. Јунак његове песме иде у смрт дигнуте главе. У самртном часу срце му је мирно; једино му се долама од ударца затресла.

Како се десило да стихове, натопљене братском сапатњом према вођи Првог српског устанка, напише поданик Империје савезнички наклоњене Турској, а непријатељски расположене према побуњеницима? Одговор је једноставан: Џорџ Кроли је био хришћанин, протестантски свештеник, пореклом Ирац. Цареви разумеју цареве, а поробљени рају.

* * *

Писмо, за Божић, и поводом Андрићеве награде, од Петера Хандкеа. Моје име је у вокативу исписао ћириличким словима. Нада се да ћемо се, и поред ограничења кретања, срести како са Андрићем, тако и међусобно, пре него што вечност почне откуцавати своје рокове. Дирнула ме је порука на крају писма: „Буди поздрављен у Поатјеу крај Љига!“ Сјајно одређење мог, а и сопственог положаја у животу и свету. Физички, ту смо, у видљивој стварности; духовно, негде другде. Равноправни у мери у којој смо добровољни изгнаници. Космополите, такорећи.


Извор: Печат

Оставите коментар

Оставите коментар на Мали неспоразуми са великим светом

* Обавезна поља