Мало са Дојче Веле, мало са мостарске тепе

„Не знам шта би Вучићу да диже онолику галаму у Београду!? Реакције Србије су наоко бесмислене и беспотребне. Оне су, очигледно, димна завеса за нешто. Шта? Можемо нагађати, да ли је то пресуда Младићу, НАТО или шта? На безобразне изјаве, тврдње и планове одговор не може бити мехак. Не може се мој одговор третирати као претња, прете они који говоре о референдумима, награђују Крајишнике, Караџиће и по ратним злочинцима називају школе.“

Било је то објашњење Бакира Изетбеговића поводом реакција на које је међу Србима наишла његова претња да ће БиХ признати Косово и тврдња да су Бошњаци у Рашкој дискриминисани. Оно прво изјавио је за Радио Дојче веле, ово друго у Мостару током говора на „свечаној академији поводом 25 година од формирања 4. Корпуса Армије БиХ, а у организацији Координације темељних борачких организација Херцеговачко-неретвљанског кантона ФБиХ“.

 Српско Сарајево није у Србији

Политичка Србија и престонички медији углавном су игнорисали ову конфузну реакцију бошњачког лидера на одговор председника Србије, али можда ипак не треба да остане без коментара јер се ради о члану Председништва БиХ. „Шта је писац хтео да каже?“ Пре свега слушаоца/читаоца његовог излагања збуњује што он грди суседну државу Србију због проблема које има у БиХ.

Каже: „На безобразно и тврдо није се могло одговорити мехко“, и као илустрацију наводи референдуме, свечани дочек за Крајишника, студентски дом који је добио име по Караџићу. Али, референдуми у РС су бошњачки проблем у БиХ, а не проблем Србије. Студентски дом на Палама добио је име по др Караџићу, а ни Пале ни дом не налазе се у Србији, него у РС/БиХ. Свечани дочек по издржаној казни приређен је Крајишнику у Српском Сарајеву, које такође није у Србији, него надомак муслиманског Сарајева.

Бакир је, међутим, на Дојче веле ипак претио државним признањем АП КиМ и подбуњивао „Санџаклије“, који се ваљда налазе у Србији, а не у РС/БиХ. Елем, опет та ступидна идеја коју су Изетбеговићи продали Западу – „све зло Босни долази из Београда“ (син) и „Босна ће бити мирна када Србија буде довољно слаба“ (тата). Или пак тамо купили – „Треба уценити Београд да на путу за Брисел отпише Косово, окрене се против Српске, заведе санкције Русији. А могуће да Бакир интимно мисли да, поред националног и територијалног континуитета, између Србије и Српске постоји и државни, одбрамбени, безбедносни итд. тајни уговор. Када сам једном бошњачком политичару првих послератних година покушао да објасним да би као релативна већина унутар БиХ морали да имају више разумевања за Србе и Хрвате, он се искрено забезекнуо. „Мој професоре, каква смо ми ј… већина!? Дође ли стани-пани, ето хина их јопет вамо, и оних ваших преко Дрине, и оних других преко Уне.“ Другим речима, оно што Додик наглас сања то се Бакиру привиђа, а и сан и привиђење деле сународници. Званична политика је ипак нешто друго, а прагматични Вучић о својим сновима у односу на Приштину, Бањалуку и Москву – ћути.

 Муслимански брат Тајо и каурин Ацо

Председник Србије се, штавише, у неколико наврата дистанцирао од референдума у Српској, позивао да се одустане од тога и често истиче да „поштује оквире дејтонске БиХ и жели да сарађује са Сарајевом, да се реше све препреке“, итд., итд. Без обзира на то што добро зна да је овај град постао искључиво муслимански и да 75 одсто територије БиХ заузимају РС и ХБ, те да ни Срби ни Хрвати номиналну заједничку престоницу не доживљавају као своју. За јуниора Изетбеговића је проблем што, уз раширене руке према Сарајеву и Бошњацима, увек додаје да воли Српску и подржава је у складу са Дејтонским споразумом о „специјалним и паралелним везама“ То, међутим, овоме није довољно. Бакир би очито хтио да Председник Србије каже да му је важна сарадња са њим, а да за Додика не мари, да хоће што боље односе са Бошњацима у БиХ, а да га за прекодринске сународнике није брига.

Шта ли би тек било да и Вучић, попут Тајипа из далеке Мале Азије, који на страном турском језику преко иностране агенције Анадолија понавља „Босна је Турска“, „Алија ми је Босну оставио у аманет“, „Турска је присутна и на Дрини и у Мостару“ – подвикне са границе, и то на Бошњацима домаћем српском језику: „Српска је Србија“, „Милошевић ми је, као потписник Дејтона у име Српске, оставио у аманет да је чувам“, „Србија је присутна и на Башчаршији и у Тешњу“. По Бакиру, то може брат Тајо, али не може каурин Ацо. А ћафира Милета радо би мијењао и за Радована.

 Ни херцеговачки Хрвати нису бољи

На исти начин бошњачки лидер је одбрусио и херцеговачким Хрватима, који су се Вашингтонским споразумом одрекли Херцег-Босне и ушли у заједнички ентитет, уз међународну гаранцију да ће (бошњачко –хрватска) Федерација ступити у конфедерацију са Хрватском.

„Ова мантра о угрожености Хрвата наравно да се не може примити у народу, јер Хрвати сасвим добро живе у овој земљи. Постоје неке фрустрације са избором њихових представника, али сви ми имамо фрустрације и сви бисмо имали шта приговорити али то треба поступно мењати и поправљати. Прича да су Хрвати грађани другог реда ни којем погледу не стоје. Напротив, бројке доказују супротно.“

„Фрустрација око избора хрватских представника“ није баш тек само „нека“. Због дефектне уставне одредбе у којој, уместо да стоји да једног од три члана Председништва БиХ бира хрватски народ, пише само да тај треба да буде Хрват, знатно бројнији бошњачки бирачи у јединственом ентитетском бирачком телу већ су у два изборна циклуса одредили хрватског представника у политичком врху земље. Ако се закон хитно не промени, а Бакир вели да неће, пробошњачког Хрвата Жељка Комшића у Председништву БиХ догодине би могао да наследи кандидат истог политичког профила – Славо Кукић. И још поручује Човићу да се „мантра о угрожености Хрвата не може примити у народу“. Напротив, на западнохерцеговачком терену ври, првенствено због тога Хрвати и траже трећи ентитет.

Бошњачки лидер такође вели да Хрвати не само да нису мајоризовани него да су чак кадровски фаворизовани. Вероватно му се тако само чини, али чак и да је стопроцентно у праву, то ништа не мијења на ствари. Битно је да Хрвати у ФБиХ осјећају бошњачку доминацију и да зато желе да изађу из заједничког ентитета, перспективно из БиХ. Поређења ради: Срби су, рецимо, често помињали историјску чињеницу да су Хрвати и Бошњаци, захваљујући „Србославији“, после оба светска рата са поражене колаборантске стране прешли на победничку. Као и да је Муслиманима, Македонцима и Црногорцима тек у СФРЈ признат статус нације. Испоставило се, међутим, да су сви они заједничку државу сматрали за „тамницу народа“ и, по цену рата, листом се определили за сецесију.

 Мостарска митоманија

„Мостар ће бити јединствен, босански, херцеговачки и европски и светски град. Ујединиће га Мостарци без обзира којем народу припадали, и неће бити поражени у овом граду ни Хрвати, ни Бошњаци, ни Срби. Борба за јединствени Мостар није још завршена, оно што данас можемо обећати је да ћемо се и даље борити за оно за шта су се борили Хујка и његови саборци.“

И то је у Мостару рекао јуниор Изетбеговић. А како реално ствари стоје у граду на Неретви, изван говорнице са које је Бакир фантазирао? Град је већ 25 година строго етнички подељен на хрватски (западни) и бошњачки (источни) део, чији становници међусобно не комуницирају. Локални избори у граду нису одржани већ осам година, нити има наговештаја да ће их бити икад више. Сви покушаји међународне заједнице били су толико јалови да Мостар, као безнадежан случај, више нико и не помиње изузев лидери СДА на свечаним академијама, дакако, у источном делу града. Чак ни понајнадлежнији в.п. Инцко, ваљда зато што барем ту не може да пронађе српску кривцу.

Тако Бошњаци и Хрвати међусобно, а Срби, од којих Бакир цинично очекује да се укључе у обнову његовог фабулозног јединственог града, у Мостару практично више не станују. Има их тек толико да о Божићу једва испуне Саборну цркву, док политички више буквално не постоје. Народ који је дао Шантића, Ћоровића, Митриновића, и чија је културна, економска и политичка грађанска елита учинила Мостар градом.

Да прича о мостарском братству-јединству буде до краја надреална, Бакир је беседио у дворани која носи име Мидхата Хујдура Хујке, „који је дао живот за слободни Мостар“. Узгред, Хујка је био члан СДА од оснивања и борио се у редовима муслиманске АБиХ. У рат се укључио тако што је са друговима из мостарске махале Лука направио оружану заседу црногорским добровољцима у редовима ЈНА „зато што су били припити, бахати и провоцирали грађане Мостара“. А погинуо је у борби против ХВО-а у Северном логору, који је делио мостарске махале од АБиХ, у којој није било немуслимана.

 Политички надреализам породично наслеђе Изетбеговића

Изгледа да је политички надреализам породично наслеђе Изетбеговића. Као што је Алија Изетбеговић у јесен ратне 1993, у јеку окршаја тзв. Армије БиХ против Војске Републике Српске и Хрватског већа обране, себе упорно називао председником свих Босанаца и Херцеговаца, тако његов јединац наследник, на челу бошњачког народа готово 25 година касније, умишља да има легитимитет да заступа целу БиХ, односно и Републику Српску и „Хрватску републику Херцег-Босну“, а не само преосталих пет бошњачких кантона. Истина, Алија је у то време контролисао само десетак одсто територије БиХ, а Бакир данас читавих 25 одсто. Али, док је сениор Изетбеговић тада имао подршку Била Клинтона на челу једине суперсиле, јуниор живи у мултиполарном свету, у коме се питају и Русија, и Кина и Немачка, у коме матица Србија више није у међународној изолацији, а незадовољни херцеговачки Хрвати више неће да живе са Бошњацима у ФБиХ.

Извор: Фонд Стратешке Културе